На дипломатском плану Израел је све изолованији. Либерална елита која влада ЕУ има идеолошку одбојност према држави која се заснива на етничко-верском принципу. Далеко је значајнији опадајући утицај израелског лобија у САД, где се администрација Барака Обаме све видљивије дистанцира од политике безрезервне подршке Израелу, која је карактерисала америчку стратегију на Блиском истоку још од јунског рата 1967.
Пише: др Срђа Трифковић
Талас политичких промена које су погрешно стављене под заједнички именитељ „арапског пролећа“ – исламска зима била би адекватнији термин – из темеља је променио безбедносну архитектуру Блиског истока.
У Египту је Муслиманско братство током протекле године безобзирном манипулацијом политичког процеса успешно преузело све кључне полуге власти. Председник Мухамед Морси се показао тврђим аутократом од Хоснија Мубарака, усвојен је нови устав без учешћа законодаваца из редова секуларне опозиције, а предстојећи парламентарни избори – с унапред зацртаним исходом – зацементираће трансформацију водеће земље арапског света у исламску републику засновану на шеријатским принципима. Подршка Турске и западних сила сиријским џихадистима чини опстанак Башара ал Асада неизвесним. Алтернатива његовом режиму је крвави хаос, из кога на крају могу да профитирају само тврди исламисти. Напад на алжирско енергетско постројење у Ин-Аменасу крајем јануара указује да је Либија постала безбедна база за операције наоружаних група које нису умрежене у јединствену структуру, али које су, све без разлике, инспирисане идеологијом џихада.
На дужи рок, наведени процеси ће битно погоршати стратешку позицију Израела. Први наговештај промена представљао је нагли заокрет Турске, од кључног стратешког партнера јеврејске државе у региону, у њеног противника, што је дошло до пуног изражаја са „флотилом за Газу“ пре три године. Исламисти предвођени премијером Реџепом Тајипом Ердоганом успешно приводе крају разградњу Ататурковог наслеђа секуларизма код куће и агресивно спроводе неоосманску стратегију на страни. Анкара није само кључни извор подршке сиријским побуњеницима, него је и отворени савезник Хамаса који се бори за превласт с умеренијим Фатахом унутар палестинске заједнице. Хамасова победа над маргинализованим Абасом само је питање времена.
После избора у Египту уследиће даља ескалација заокрета Каира у односу на мировни споразум с Израелом. Друкчије не може да буде: став нове власти јасно је оличен у изјавама самог Мухамеда Морсија – пре него што је постао председник – да су Јевреји „крвопије, потомци мајмуна и свиња“ и да је дужност Арапа да своју децу васпитају у духу мржње према Израелу. Порицање права на постојање јеврејске државе један је од битних идеолошких стубова Муслиманског братства, чији су активисти 1981. убили Мубараковог претходника Анвара ал Садата због „издаје“ коју је починио потписујући мировни споразум с Израелом две године раније. Југозападна граница Израела на Синају престаје да буде безбедна, а у случају Башаровог пада исто ће важити и за североисточну границу на Голану.
На дипломатском плану Израел је све изолованији. Либерална елита која влада ЕУ има идеолошку одбојност према држави која се заснива на етничко-верском принципу. Све је осетнији и политички утицај растуће муслиманске дијаспоре у кључним земљама Уније – северноафричких Арапа у Француској, Турака у Немачкој и Пакистанаца у Великој Британији – што се одражава на све одбојнији однос водећих странака у тим земљама према Израелу. Далеко је значајнији опадајући утицај израелског лобија у САД, где се администрација Барака Обаме све видљивије дистанцира од политике безрезервне подршке Израелу, која је карактерисала америчку стратегију на Блиском истоку још од јунског рата 1967.
Демографски трендови додатно слабе израелски положај у арапско-јеврејском спору, који је увек био омеђен геополитичким детерминантама земље и становништва. Палестинци не одустају од „права на повратак“ потомака око 700.000 прогнаника из 1948, а процењује се да њих сада има преко четири милиона. Преко 90 одсто Палестинаца категорички одбацује идеју о новчаној надокнади избеглицама и њиховим потомцима у замену за одрицање од „права на повратак“. Примена тог принципа би – наравно – означила крај јеврејске већине у Израелу, што ниједна власт у Јерусалиму неће моћи да прихвати. На подручјима Западне обале и појаса Газе природни прираштај је енормно већи него у Израелу, тако да број Арапа већ надмашује број Јевреја на територији некадашњег британског мандата између реке Јордан и Средоземног мора. На тој територији за десетак година јеврејска популација ће чинити тек 40 одсто становништва – са тенденцијом даљег пада, који не може бити надокнађен новим приливом имиграната јеврејског порекла. Талас досељеника из бившег Совјетског Савеза је пресахнуо, а дубока неизвесност у погледу будућности чини Израел све мање атрактивном опцијом за припаднике јеврејске дијаспоре у развијеном свету. Већ годинама број досељеника је приближно једнак броју Израелаца – претежно образованих стручњака – који се трајно исељавају у северну Америку и западну Европу.
Унутар граница самог Израела, арапска мањина је премашила 20 одсто становништва са тенденцијом даљег пораста. Муслимани чине већину у јужној Галилеји, а у пустињској регији Негев имају једну од највиших стопа природног прираштаја на свету. Тај феномен је израелски премијер Бењамин Нетанјаху пре једне деценије са правом описао као „демографску бомбу“.
Палестинци имају основа да верују да је време на њиховој страни. Све су мање склони уступцима заснованим на концепту две државе, уколико граница између њих не би била истоветна оној из јуна 1967. То би изискивало од Израела предају источног Јерусалима, демонтирање израелских насеља широм Западне обале и уклањање „безбедносне ограде“ (црвена линија на мапи), која се највећим делом налази унутар територија које су пре јунског рата припадале Јордану (ружичаста линија на мапи) и чиме је око 10 одсто Западне обале остало с израелске стране бетонске и жичане ограде. Имајући у виду приближну изједначеност условно речено помирљивих и тврдих снага у израелском политичком телу, такав сценарио напросто није замислив. Чак и многи израелски „голубови“ не прихватају одрицање од старог дела Јерусалима са Зидом плача. Храмовни брег је за Јевреје светиња над светињама, што нас подсећа на верску основу сукоба – значајну димензију арапско-јеврејског конфликта, која спору око териториторија даје малтене нерешив карактер.
За муслимане, трајно се одрећи неке територије којом су некада владали правоверни следбеници Пророкови представља светогрђе и смртни грех. Њихово учење дели земаљску куглу на свет вере (Дар ал Ислам) и свет рата (Дар ал Харб). Заувек препустити неверницима ма који кутак света вере је недопустиво. Стога палестински политичари могу да прихвате привремена решења тактичке природе – позната као худна, примирје – али не и мировни споразум којим би се трајно прихватила легитимност јеврејске државе. Због овог кључног питања покојни Јасер Арафат је на крају одбио да потпише свеобухватни мировни план који му је тадашњи амерички председник Бил Клинтон понудио у Кемп Дејвиду крајем 2000. године.
Чак и када би такав споразум био достижан, дугорочни изгледи Израела да опстане били би неизвесни. Израел још ужива неоспорну војну надмоћ, али његова стратешка позиција је угрожена процесима „арапског пролећа“ и геополитичким реалностима територије и демографије. Чак и кад би се конституисала палестинска држава, а договор о њеном оснивању био овековечен мировним споразумом, питање је да ли природни ресурси територије између Јордана и Медитерана – пре свега вода – пружају одрживу основу за њихов трајни опстанак. Рационално решење би наметало арапско-израелски однос симбиозе у игри позитивног збира, али он не долази у обзир између две популације чија је узајамна нетрпељивост условљена историјом, вером, културом и дубоко укорењеним негативним стереотипима.
Велико је питање да ли би се касније генерације лидера евентуалне палестинске државе осећали трајно обавезним да поштују одредбе мировног споразума, чак и када би он био постигнут у следећих пет или десет година, што је мало вероватно. С енормним растом становништва, питање је времена када би се латентни палестински иридентизам преточио у државну политику експанзионизма, са захтевом за даљим територијалним ревизијама. Већ сада Хамас, као водећа политичка снага међу Палестинцима, заузима став да су границе из 1967. нелегитимне, јер су засноване на линијама прекида ватре из 1948, а не на границама Израела одређеним резолуцијом Уједињених нација о подели Палестине из 1947.
Током протекле деценије посетио сам Израел четири пута. Разговарао сам са низом истакнутих академских аналитичара, од којих неки изражавају чврсту веру у способност јеврејске државе да дугорочно опстане, упркос свим изазовима кроз „менаџмент конфликта“, као, на пример, директор Бегин-Садат центра за стратешке студије др Ефраим Инбар. Други, пак, не крију стрепњу од будућности. Слаб учинак израелске армије у јужном Либану 2006. указује на неадекватну спремност Израела да изађе на крај са флуидним непријатељем у „рату четврте генерације“, кога је том приликом представљао Хезболах. Исти проблем се појавио и крајем 2008. када су израелске снаге без проблема упале у Газу – али нису могле да трајно поразе Хамас, док су губици међу цивилима изазвали бројне осуде у свету, што је трајно ослабило дипломатске позиције Израела. Исти сценарио се поновио и приликом војне акције против „флотиле за Газу“ у пролеће 2010. Репутација израелских оружаних снага је нагрижена, па самим тим и способност државе да користи претњу војном силом као средство претње и одвраћања. Чињеница да Израел поседује нуклеарно оружје ништа не мења у једначини. На ограниченом простору – Израел запрема мање од једне четвртине територије Србије – чак и у случају крање егзистенцијалне угрожености, нуклеарна претња је бесмислена када се раздаљина од Рамале и Хеброна до Јерусалима и Тел Авива мери пуким десетинама километара.
После јануарских избора Бењамин Нетанјаху је поново на челу владајуће коалиције предвођене Ликудом, која следи политику изградње нових насеља на окупираним деловима Западне обале источно од Јерусалима и стратегију очувања статуса кво кроз трајну војну надмоћ над арапским суседима. Тиме се палестинска територија додатно цепа на међусобно изоловане енклаве, а изгледи за мировни споразум заснован на концепту две државе радикално умањују. Нетанјахуова визија „великог Израела“ не узима у обзир промене у окружењу, које трајну одрживост тог пројекта чине немогућом. На концепцијско беспуће такве стратегије упозорава низ угледних јавних личности Израела, укључујући двојицу бивших премијера (Ехуда Олмерта и Ехуда Барака) и шесторицу бивших шефова израелске обавештајно-безбедносне службе Шин-Бет, који се појављују у прошлогодишњем документарном филму „Чувари капије“ режисера Дрора Мореха. Чак је и шеф Мосада Меир Даган прошле године упозорио посланике Кнесета да таква политика „постепено претвара Израел од адута у терет за САД“.
Осетно слабљење утицаја произраелског лобија на Капитол Хилу пропраћено је и све отворенијом дебатом у америчким аналитичким круговима о употребљивости Израела као регионалног савезника САД. Теза о априорном идентитету интереса Израела и Сједињених Држава постала је неодржива, при чему произраелски активисти у САД – на пример, председник Антидефамационе лиге Абрахам Фоксман – у несугласицама између Вашингтона и Јерусалима око изградње нових насеља и евентуалне војне интервенције против Ирана редовно подржавају израелску страну. Ово више није питање „двојне лојалности“, упозорава професор Џон Мершајмер са чикашког универзитета – већ решеност личности на водећим положајима у лобију да интересе своје земље подреде израелским.
Израел се од почетка свог постојања суочава са бројним изазовима, али последњих година они постају све озбиљнији и све теже решиви. У интересу је неисламског света у целини, а Србије посебно, да Израел опстане. Забрињава чињеница да није на помолу нова свеобухватна стратегија опстанка унутар израелског политичког естаблишмента. Отворена дебата о основним елементима такве стратегије није само пожељна, она је неопходна да би Израел у миру прославио стогодишњицу постојања 2047. године.
ГЕОПОЛИТИКА БР. 62, АПРИЛ 2013.
