Др Срђа Трифковић: Језива држава

пише: др Срђа Трифковић

Геј парада и све у вези са њом указује да је у Србији сазрео нови друштвено-политички модел који нема преседана у историји. С обзиром да га је могуће јасно дефинисати, треба му дати и погодно име: „анархотиранија“. Основна одлика режима анархотираније јесте неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену тежњу државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија).

Поступци Тадићевог режима стављају грађане Србије пред дилему: како се односити према световној власти која отворено крши моралне норме на којима је утемељен поглед на живот и свет огромне већине грађана? Ово питање посебно је значајно за оних 95 посто Срба који се – према попису из 2002. – изјашњавају као верници.

У православној традицији постоји идеал симфоније духовне и световне власти. Тај идеал, несавршено остварен у време Немањића, заснива се на претпоставци постојања погледа на живот и свет носилаца световне власти који није у раскораку са основним вредностима хришћанског учења и традиције. У савременим околностима нужни је минимум да држава прихвата есхатолошку мисију и надисторијску суштину Цркве, која заузврат прихвата државу као историјску али и Божанску творевину. У односу грађана према држави, тај основни минимум јесте да држава не затире добро и не подржава зло.

Низ догађаја током протеклих година, који су достигли врхунац скарадном парадом 10. октобра, указују да ни тај нужни минимум више не постоји. После полувековног кошмара уследио је кракотрајни и варљиви предах. Сада се, нажалост, враћа време када престаје да буде могућ компромис између личног интегритета човековог и захтева државе за кротким повиновањем нормама које су у раскораку са природним правом и божанским учењем. А да држава управо то захтева, јасно је из сладострасно садистичке претње једног од њених функционера о „језивој реакцији“ државе на грађанску непослушност.

Геј парада и све у вези са њом указује да је у Србији сазрео нови друштвено-политички модел који нема преседана у историји. С обзиром да га је могуће јасно дефинисати, треба му дати и погодно име: „анархотиранија“. Основна одлика режима анархотираније јесте неспособност или немоћ државе да стане на пут стварним кршитељима закона (анархија), уз истовремену тежњу државе да својим поданицима намеће и да ригорозно спроводи репресивне законе и норме понашања (тиранија).

Режим у Србији невољан је или немоћан да стане на пут разулареним џихадистима који каменују аутобусе у Новом Пазару, ратним хушкачима (муфтија Муамер Зукорлић), корупционашима („коферче“), призиваоцима даље дезинтеграције државне територије (Јожеф Каса), узурпаторима приватних поседа (циганска дивља насеља), распиривачима антисрпске и антиправославне националне и верске нетрпељивости (Соња Бисерко), отвореним заговорницима сепаратизма („64 жупаније“), да о лоповима разних калибара и страначких боја у државним структурама не говоримо.

У исто време, режим у Србији бруталан је у обрачуну са грађанима који се дрзну да изразе негодовање због промовисања содомије, и који не прихватају бизарне, неморалне, па и отворено психопатолошке „норме“ које режим намеће по налогу својих спољних ментора.

За разлику од низа страних експозитура које подривају српску државу и нацију под фирмом невладиног сектора и које су апсолутно недодириве, „Двери“, „Образ“ и „Покрет 1389“ су сада на листи за одстрел. Наташа Кандић некажњено шамара старца на улици, али Миша Вацић по кратком поступку иде у затвор због „кршења забране окупљања“. Чеда Јовановић неометано троши милионе непознатог порекла, али се Раја Родић немилосрдно прогони. Криминалци имају кратке и дуге цеви свих калибара и марки, али грађанин беспрекорне прошлости тешко да ће добити оружaни лист.

Режим у Србији нормализује криминал и криминализује нормалност. Анархотиранија на делу. Српски народ изложен је како терору анархије (на чијем су удару нпр. преостали Срби у Новом Пазару или станари зграда у близини циганских дивљих насеља), тако и терору режимске тираније. Као што је мој покојни колега Сам Франсис указао пре једне деценије, на сличан начин већинско становништво западних земаља на удару је како анархије криминалне подкласе коју чине припадници „заштићених мањина“, тако и тираније државе која намеће кодексе говора и понашања, срачунате да разбију кохезију заједница заснованих на традицији, култури и колективном сећању.

Идеолошка мотивација носилаца анархотираније није у афирмацији разноликости нити заштити људских права угњетених жртава дискриминације. Њихов циљ је преваспитавање Србије, сходно идеолошким нормама постмодерног, постхришћанског, пост-хуманог Запада. Скарадни 10. октобар подсећа нас да то­та­ли­та­ри­зам ли­бе­рал­не де­мо­кра­ти­је савременог Запада није суштински друкчији од тоталитаризма бољшевичког типа.

Пре тачно годину дана упозорио сам са ових страница Геополитике да и на За­па­ду и у Ср­би­ји тај плишани тоталитаризам на ни­ша­ну има хри­шћа­не, ко­ји стога тре­ба да бу­ду спрем­ни на му­че­ни­штво у су­да­ру са др­жа­вом ко­ја сле­ди зло, шти­ти зло и за­го­ва­ра зло. Данас то упозорење нажалост делује још актуелније него онда, јер су диктати све­тов­не др­жа­ве у Србији сада сасвим огољено у су­прот­но­сти са ви­шим за­ко­ни­ма.

Ни­је мо­гу­ће из­бе­ћи ову ди­ле­му тврд­њом да ду­ша при­па­да Цр­кви, а те­ло др­жа­ви, јер је та­ква по­де­ла мо­гу­ћа са­мо у ап­стракт­ном сми­слу. У ствар­но­сти, ду­ша и те­ло су не­раз­двој­ни у ово­ме све­ту. Сто­га ако по­ви­но­ва­ње прав­ним нор­ма­ма др­жа­ве пре­ти спа­се­њу и из­и­ску­је апо­ста­зи­ју или чи­ње­ње гре­ха пред Бо­гом и љу­ди­ма, пра­во­слав­ни хри­шћа­нин је ду­жан да ис­по­ве­да ве­ру за­рад Бож­је исти­не и спа­се­ња сво­је бе­смрт­не ду­ше. Он мо­ра да се су­прот­ста­ви кр­ше­њу Бож­је во­ље од стра­не др­жа­ве или дру­штва, на­рав­но уну­тар за­кон­ских нор­ми, ако то мо­же, али и пу­тем гра­ђан­ске не­по­слу­шно­сти, ако то мо­ра.

Ло­јал­ност др­жа­ви и по­ви­но­ва­ње ње­ним за­ко­ни­ма ни­је и не сме да бу­де ап­со­лут­но. Не огрешити душу увек мо­ра да буде на пр­вом ме­сту. Ако власт при­мо­ра­ва своје поданике на пад при­хва­та­њем или чи­ње­њем гре­шних де­ла, добро је и легитимно отказати по­слу­шност др­жа­ви. Тре­ба сле­ди­ти при­мер ис­по­вед­ни­ка и му­че­ни­ка... И искусити сву најављену језивост те и такве државе.

Па­ра­да сра­ма у Ср­би­ји ни­ка­да више не сме да се одр­жи, макар и по цену те „језиве реакције“. А језивије тешко да може бити него што је

Крсни ход

У суботу 9. октобра 2010. године, као вид духовног протеста против геј параде, у Београду је одржан Крсни ход. Учесници овог молитвеног сабрања, православни верници, током одржавања скупа су певали духовне песме и носили хришћанска знамења, крстове и иконе. Крсни ход је започео молитвом и малим молебаном који је одслужио свештеник отац Жарко Гавриловић. Скупу су присуствовали још отац Николај из манастира Свете Петке код Параћина, отац Антоније... Присутни верници су у Литији прошли истом трасом којом су сутрадан прошли и учесници „параде поноса“. О утисцима и циљу ове духовне манифестације, после одржаног Крсног хода, за Геополитику је говорио њен иницијатор и организатор, Мирослав Вујанић.

„Оно што смо као идеју започели са Божијим благословом, данас смо Крсним ходом спровели у дело. Ми смо као православни верници желели да дамо свој допринос да се спречи ова парада мужеложника, парада срама у Београду. Ми смо се пре свега определили да кренемо путем којим нас учи Свето Јеванђеље, схватајући да се и ова парада, и све остале ствари у Србији, не дешавају произвољно и случајно, већ пре свега као последица наших грехова. Значи, кренули смо од тога да исправимо себе, а у исто време да на један православан начин што више нашег народа пробудимо. Имали смо у Крсном ходу један број људи, који је могао бити и већи, али и ово је било довољно. Господ каже: „Где су два и три у моје име, ја сам са њима.“ Посебно ме радује однос и сарадња са полицијом, јер смо схватили њих као нашу браћу, разумели смо да имају своје проблеме и искушења,  нашли смо један леп, заједнички језик, да се све молитвено и заврши, онако како је Богу мило, драго и приступачно.“

На наше питање да за читаоце Геополитике нешто више каже о смислу и циљевима одржавања Крсних ходова, Вујанић истиче:

„Крсни ход је једно од најмоћнијих оружја у православљу. Прво, крст је сила и знамење, крст је моћно оружје, а Крсни ход је Богом дано оружје које се толико пута показало као најјаче, управо у оним ситуацијама где више човек није могао ништа да учини. Имамо доста примера у нашој историји, а посебно имамо доста примера код наше браће Руса. Тако да смо, учени нашим светим прецима и следећи њих, посегли за тим оружјем. Молитвом ка Богу, у Крсном ходу, а код нас се то каже Светом Литијом, ишли смо истим путем којом ће сутра да прођу учесници те такозване „параде поноса“, да бисмо осветили ово место, да бисмо се помоли Богу да он сутра заштити то место од погањења, као и да видимо да ли ми можемо на овај начин да призовемо неке од браће наше у Христу Срба да се на исти начин моле, не само поводом ове ствари, него да се поводом свих проблема у овом животу обраћају Богу“, закључује Мирослав Вујанић.

Породична шетња

Дан пре заказане геј параде у Београду, на платоу испред Филозофског факултета у 13 сати окупило се неколико хиљада грађана који су дошли да подрже протест Двери против одржавања геј параде. После краћег обраћања Мирослава Паровића у име редакције Двери, Николе Маринковића у име студената који су Двери подржали, те Срђана Нога и Владана Глишића у име организатора (сви су позвали на отказивање геј параде и да држава почне да промовише породичне вредности), окупљени су започели протестну Породичну шетњу улицама Београда. Убрзо, како су страни медији јавили, колона протестне Породичне шетње је нарасла на 18000 демонстраната. Уз звуке протестних песама, мноштво балона, дечјих колица, мајки  са децом, младих родитеља, момака и девојака, ова је колона необичних демонстраната, прошетавши Београдом, поново дошла на плато испред Филозофског факултета, где је протест настављен концертом Бошка Ћирковића Шкаба (из „Београдског синдиката“) и „Фантастичне четворке“. Реп концерт је окупио доста омладине која је скандирала против режима, Демократске странке и геј параде. Скуп је завршен без и једног инцидента.