По пруском моделу створен је 1876. Главни генералштаб као највиши стручни орган нове војске који се бавио и израдом ратних планова. Од 1880. године Артиљеријска школа преформирана је у Војну академију, која је почела специјалистичко школовање официра свих родова војске на нижем и вишем курсу. Посебан импулс развоју савремене војне организације дао је краљ Милан Обреновић, као командант Активне војске од 1897. до 1900. Милановим реформама развијени су пешадијски пукови сталног кадра.
Пише: Пуковник проф. др Далибор Денда
Војска је наоружана са 90.000 нових маузерових брзометних пушака, тада најбољих на свету, које су наручене 1899, док су 44 позицијска топа пристигла у јесен 1900. године. Војни расходи, заједно са ванредним кредитима за наоружање узимали су тада од 30 до 45% српског државног буџета. Доктрина српске војске рађена у основи по немачком узору добила је свој дефинитиван израз у Ратној служби из 1911. године. Брзо маршевање и вешто маневровање, најшира примена иницијативе и изненађења, вешто коришћење земљишта и маскирања, најтешње узајамно помагање пешадије и артиљерије у нападу и одбрани, али и свестрано коришћење ноћних и четничких акција, били су основ те тактичке доктрине. Главни носиоци великих српских победа у балканским ратовима и Првом светском рату нису били појединци, већ професионална српска војна организација, изграђена у том тренутку по најбољем светском узору, која ће по борбеним квалитетима важити за једну од најбољих у Првом светском рату.
Српска војска, у предвечерје епохе ратова, била је оружана формација српске државе која се заснивала на организационом моделу који је заживео у другој половини осамдесетих година 19. века. То је и војска која је после злосрећног српско-бугарског рата 1885−1886. имала један дуготрајан период мирнодопског развоја, у коме је била под снажним утицајем пораза у првом српско-турском рату и српско-бугарском рату, и у европском јавном мњењу је важила за војску мале вредности. Ипак овај период био је искоришћен да се без икаквих комплекса војска реорганизује и реформише по тада најсавременијем − пруском моделу; тако се од 1885. до 1912. претворила из милиције у једну од најбољих војски мешовитог система европског узора. Томе су нарочито допринели српски официри школовани и усавршавани на страни, а понајвише у Пруској, Русији, Француској, Белгији и Аустроугарској. У овом периоду постављени су и основни предуслови за развој професионалне војне организације у Србији. По пруском моделу створен је 1876. Главни генералштаб, као највиши стручни орган нове војске, који се бавио и израдом ратних планова. Од 1880. године Артиљеријска школа преформирана је у Војну академију, која је почела специјалистичко школовање официра свих родова војске на нижем и вишем курсу. Реформи су допринели и стварање Оружног фонда, 1879. године (захваљујући коме се војни буџет извршавао у 100% износу), војностручни часопис Ратник, као главни расадник савремене војнотеоријске мисли, који је почео да излази од 1879, као и формирање Комитета за организацију и наставу војске, септембра 1881, чији је задатак био „да прати сувремени развитак бојних средстава и тактике и напредак наставе и војне организације уопште, и да се стара о целисходној примени и усавршавању тога свега код наше војске“. Од највећег значаја био је и нови Закон о устројству војске из 1883, са допунама из 1886. године, који је дао правну основу за формирање модерне професионалне војне организације. Као и у пруској војсци, и у Србији је војска заснована на општој војној обавези била подељена на трупе првог, другог и трећег позива и последњу одбрану, док су се ратни пукови попуњавали обвезницима са територије на којој су се налазили.
Србија је по немачком узору, на бази система заснованог у основи на позитивној селекцији, пред епоху ратова успела да изгради и изузетно способан старешински кадар. Официри српске војске школовани су у Нижој и Вишој школи Војне академије, Пешадијској и Артиљеријској школи гађања, или у сличним школама у иностранству. У Нижој школи Војне академије школовање је у почетку трајало три године; у време реформи крајем 19. века − две године, а пред ратове − четири године. Из ње су излазили млади официри оспособљени за ниже командне дужности у свим родовима. Њихово даље усавршавање вршено је у јединицама у зимском периоду, када није извођена настава с регрутима кроз тзв. зимске официрске школе, које су имале циљ да уздигну ниво стручног знања официра.
Виша школа Војне академије припремала је официре за више командне дужности. У њу су примани способнији млађи официри, по избору, после положеног пријемног испита. Школовање је трајало две године.
Од свршених слушалаца Више школе Војне академије сваке године је одабиран известан број официра који је упућиван у Главни генералштаб, на двогодишњу припрему за генералштабну струку. Ови официри су припремани за штабне службе и за највише положаје у војсци.
Главни генералштаб и команде дивизијских области су сваке године организовали вежбе без трупа, по карти или на терену, с већим или мањим бројем официра, зависно од циља вежбе, које су употпуњавале овај и иначе обиман систем усавршавања старешинског кадра.
Мањи број официра регрутован је непосредно из трупе, од пробраних подофицира, који су полагали веома строг официрски испит. За унапређење у виши чин било је потребно испунити опште и посебне услове. Под општим су се подразумевали чврстина војничког карактера, ваљаност у вршењу службе, општа и стручна спрема и добро владање. Посебни услови који су важили за све официре и подофицире су били да се проведе одређени број година у сваком чину и да положе испит за наредника, потпоручника, капетана и мајора. Подофицири су школовани у подофицирским родовским школама, или су одабирани од ислуженика у кадровском року. Одабрани ислуженици морали су да полажу прописани испит за чин поднаредника. Даље усавршавање подофицира вршено је у трупи, у зимским трупним школама, које су радиле у оном периоду када није извођена настава са регрутима. Једном речју, на припреми официра и подофицира и њиховом оспособљавању за рат рађено је веома интензивно.
Обвезници су обучавани у кадровским јединицама појединих родова кроз које су морали да прођу сви младићи способни за војну службу. Обука је извођена на принципима савременог рата. Настава је била очигледна и обиловала је практичним вежбама. Ради увежбавања у садејству родова, у свим гарнизонима су извођене вежбе, као и маневри у мањем или већем обиму. Циљ маневара био је двојак: увежбати трупе у заједничком раду и међусобном потпомагању и оспособити старешине за командовање у рату.
Посебан импулс развоју савремене војне организације дао је краљ Милан Обреновић, као командант Активне војске од 1897. до 1900. Милановим реформама развијени су пешадијски пукови сталног кадра. Уместо двадесет пукова са по два батаљона, створио је петнаест пукова са по четири батаљона, чиме је укупан број батаљона повећан са четрдесет на шездесет, дакле за 50%. На овај начин пук је већ у доба мира имао своју потпуну организацију од четири батаљона, па је у случају рата било потребно само позвати резервисте у већ формиране јединице. Да би се добио потребан кадар за попуну нове, проширене формације, повећан је број питомаца Војне академије и скраћен рок школовања са три на две године. За четири године Војна академија произвела је петсто нових официра.
Почело је и грађење великих војних грађевина, нарочито касарни. Војска је наоружана са 90.000 нових маузерових брзометних пушака, тада најбољих на свету, које су наручене 1899, док су 44 позицијска топа пристигла ујесен 1900. године. Ове војне реформе стајале су много новца. Војни расходи, заједно са ванредним кредитима за наоружање, узимали су тада од 30 до 45% српског државног буџета. У периоду Милановог командовања Активном војском извршени су тако последњи велики послови на заокруживању професионалне војне организације српске државе, која је обухватила изузетно висок проценат становништва, и од Србије начинила прави војнички логор.
За читав овај период српски генералски кор био је стециште пруске војне мисли. У српској теорији ратне вештине преовладало је напредно мишљење о повезаности политике и рата. Прихватало се да променљиви политички циљеви и околности могу да увек модификују стратегију, али да командант мора бити слободан у стварном управљању ратном операцијом. Усвојено је и Молткеово гледиште да је догматско настојање да се спроведе план операција по сваку цену смртни грех. Посвећивана је пажња охрабривању самоиницијативе код свих команданата, виших и нижих. На овај начин није се желео паралисати дух војске, или осакатити спонтаност акције и реакције потчињених команданата. Да је овакав систем имао ефекта, најбоље показују резултати Кумановске и Церске битке, које су великим делом добијене самоиницијативом нижег старешинског кадра.
Доктрина српске војске рађена у основи по немачком узору добила је свој дефинитиван израз у Ратној служби из 1911. године. Брзо маршевање и вешто маневровање, најшира примена иницијативе и изненађења, вешто коришћење земљишта и маскирања, најтешње узајамно помагање пешадије и артиљерије у нападу и одбрани, али и свестрано коришћење ноћних и четничких акција, били су основ те тактичке доктрине.
Ипак треба нагласити да је период прве деценије 20. века и период у коме је војска напустила основне постулате војног професионализма и отворено се умешала у политику. Мајски преврат 1903. године одразио се на ситуацију у војсци. Наиме, старији завереници понајвише су утицали на њено морално слабљење, тако што су удаљавали из службе све потенцијалне противнике или их премештали на теже дужности у граничним пуковским окрузима, док су млађи завереници и без потребних квалификација уписивани на Вишу школу ВА, у приправнике за генералштабну струку итд. То је довело и до отворених покушаја побуне у Нишу и Крагујевцу, што је додатно разјединило српски официрски кор. Пензионисање старих завереника и тајни рапорт пуковника Александра Машина из 1906. године, у коме је ситуација у српској војсци оцењена као веома лоша, утицали су на то да овај период страховладе донекле престане и да се војска врати редовном стању. Томе је нарочито допринео генерал Радомир Путник, који је такође имао свој удео у прогону неподобних официра, али коме су војнички занат и корист за систем ипак били изнад свега. На убрзање процеса модернизације утицала је и анексиона криза из 1908, када је Србија била војнички неспремна да заштити своје националне интересе у Босни и Херцеговини и поред велике народне енергије и масовних народних протеста против тог чина.
Након тога, српска војска се од 1908. до 1912. опремила савременом артиљеријом, митраљезима, теретним аутомобилима, телефонским и телеграфским материјалом, и била једна од првих која је увела ваздухопловство. Брзом извођењу мобилизације значајно су допринеле и железнице изграђене у претходном периоду. И ово опремање било је међутим праћено бројним аферама, тако да је војска била стални предмет интереса булеварске штампе и страначке политике.
Пукови српске војске били су пред ратове наоружани брзометним пушкама система „Маузер“ М99/907 и М1910 и ручним бомбама система „Азен“, а њихови допунски батаљони брзометним пушкама М80/907, преправљеним од спорометних. Пешадијски пукови III позива били су наоружани једнометним пушкама система „Бердан“. У војсци су се у овом периоду поред остале технике налазила 544 топа (од којих 324 модерна), 230 митраљеза и 11 авиона, једно балонско одељење, као и 15 аутомобила. Одећа српске војске није задовољавала, јер су комплетну опрему имале само јединице I позива, јединице II позива − некомплетну, а јединице III позива и последње одбране – сопствену одећну спрему.
На бази сталног кадра од 2.349 официра и 29.206 подофицира и војника, Србија је пред епоху ратова могла мобилисати по пет пешадијских дивизија првог и другог позива и једну коњичку дивизију, са деловима у непосредном саставу армија и Врховне команде, у свему 286.818 људи оперативне војске, 55.580 људи III позива и 3.310 обвезника последње одбране, што је процентуално броју становника било више него дупло у односу на Аустроугарску. Било је планирано и формирање још једне, комбиноване дивизије, од прекобројних пукова првог и другог позива, али ће она заживети тек у току Великог рата.
Српска војска у периоду пред остварење великог националног задатка ослобођења и уједињења поробљене браће, иако релативно лоше материјално опремљена у поређењу са армијама великих сила, имала је изузетан старешински кадар, извајан кроз строг систем селекције, отворен за нове идеје, пун самоиницијативе, као и одлично обучен људски материјал, који је био дисциплинован, национално фанатизован и малим задовољан. Војсак је опремана најсавременијом ратном техником, уз огромна материјална напрезања читавог друштва. Њеном снажењу значајно ће допринети и ратно искуство из 1912/13. године, тако да ће и морални фактор бити на потребној висини. Имајући у виду све напред речено, можемо закључити да главни носиоци великих српских победа у балканским ратовима и Првом светском рату нису били појединци, већ професионална српска војна организација изграђена у том тренутку по најбољем светском узору, која ће по борбеним квалитетима важити за једну од најбољих у Првом светском рату.
(Објављени текст аутор је изложио као реферат на Међународној научној конференцији под насловом „Српска војска пред епоху ратова 1912–1920“).
Геополитика број 48, јануар 2012.
