Слободан Антонић: „Геј права“ као средство спољног притиска

И ове године, на Србију се врши притисак да организује геј параду

Чак и да није извесно да ће организовање „Прајда“ довести до поновљеног насиља, чињеница да огромна већина грађана Београда и Србије осећа моралну одвратност према геј паради довољан је разлог да се њено одржавање не допусти у центру Београда, или на отвореном простору.

Пише: Слободан Антонић

И ове године, на Србију се врши притисак да организује геј параду. Цена прошлогодишњег „Прајда“ био је 141 рањен полицајац и антигеј демонстрант, и то у нередима који су читав дан блокирали средиште Београда. И ове године поједине политичке групе, као што су „Двери“, најављују да ће тога дана окупити 100.000 антигеј демонстраната[1]. У таквим околностима свака одговорна власт би се позвала на закон и одбила да дозволи уприличење овакве манифестације.

Наиме, како је то, још прошле године, лепо објаснио Владан Михаиловић[2], закони Србије апсолутно дају за право властима да не дозволе организовање било које манифестације за коју је извесно да ће довести до насиља. Тако члан 11 Закона о окупљању грађана каже да „надлежни државни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавање ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“. Овај члан нашег закона сасвим је у складу са чланом 11 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, који вели: „Свако има право на слободу мирног окупљања (…). За вршење ових права неће се постављати никаква ограничења, осим оних која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља и морала…“.

Такође, Михаиловић је скренуо пажњу да и према ставу судске праксе Републике Србије (Избор судске праксе, 5/05), „повреда јавног морала представља фактичко питање које се мора ценити у складу са схватањима грађана које преовлађује у одређеним срединама у временским периодима…“. Чак и да није извесно да ће организовање „Прајда“ довести до поновљеног насиља, чињеница да огромна већина грађана Београда и Србије осећа моралну одвратност према геј паради довољан је разлог да се њено одржавање не допусти у центру Београда, или на отвореном простору.

Зашто онда српске власти дозвољавају геј параду? Зато што су под огромним притиском бриселске и вашингтонске администрације. Када је 2009. из безбедносних разлога геј парада у Београду одложена, Извештај Европске комисије – тј. владе ЕУ – о напредовању Србије у процесу евроинтеграција садржао је осуду тог чина и фактичко стављање на листу захтева, које Србија треба да испуни ако хоће да постане кандидат, и одржавање геј параде[3]. Такође, Мери Ворлик, амбасадорка САД у Београду, не само да је 2010. била учесник београдског „Прајда“, већ је, за Видовдан ове године, објавила ауторски текст у „Блицу“ у коме је похвалила српску владу што је „2010. године омогућила да више од 1.000 људи учествује у првој успешној ’Паради поноса’ у Србији“, поручила „лезбејкама, хомосексуалцима, бисексуалцима или трансродним особама“ „да су САД уз вас“ и изрекла „наду да ће 2011. бити година која ће донети већу једнакост, правду и наду за све људе у Србији“[4]. То је била више него јасна дипломатска порука властима у Србији да се од њих очекује да и ове године морају уприличити геј параду у Београду.

Треба знати да је „афирмација геј права“ у другим земљама постала један од основних званичних задатака америчке спољне политике. „Геј права“ су, наиме, постала најновије средство притиска Вашингтона на друге земље и на све недовољно послушне режиме. У оквиру самог Стејт департмента образована је јака ЛГБТ лоби група: организација Гејеви и лезбејке у агенцијама за спољне послове (Gays & Lesbians in Foreign Affairs Agencies – GLIFA). Тако је, 22. јуна 2010, државна секретарка Хилари Клинтон примила више од 400 чланова те организације, објаснивши им да њено министарство нарочиту пажњу поклања заштити ЛГБТ заједнице у другим земљама, јер су „људска права геј права, а геј права људска права“[5]. У ту сврху, Клинтонова је објавила да је од сваког регионалног бироа Стејт депртмента затражила „да то питање постане приоритет“. Посебно је нагласила да је од Бироа за афричка питања захтевала да свака амбасада САД у Африци достави извештај о стању људских права локалних ЛГБТ заједница. Са поносом је истакла да су се „службеници Стејт департмента ставили на страну про-ЛГБТ група у иностранству, упркос претњама по личну безбедност“.

Као пример је навела учешће америчких званичника на „Паради поноса“ у Словачкој, првој такве врсте у тој земљи. „Било је анти-геј демонстраната који су постали насилни“, рекла је Клинтонова, „а полиција је користила сузавац, што је нашег отправника послова и друге дипломате изложило прилично непријатном искуству, али то је било служење праведној ствари“. Међутим, та врста пожртвовања, истакла је министарка, није била узалудна, јер „најтеже битке често су имале и највећи утицај“. Стога се Клинтонова похвалила да је још 2009. затражила сагласност Конгреса за повећање буџета Министарства, како би се запослили нови службеници у Бироу за људска права (Human Rights Bureau) Стејт департмента. Њихов задатак био би управо праћење стања људских права ЛГБТ заједнице у другим земљама. То законско повећање буџета коначно је одобрено у 2010. години. Тиме је ојачана кадровска база за праћење ЛГБТ питања у другим земљама и заступање ЛГБТ интереса.

Србија, стога, није једина земља на коју Вашингтон врши притисак, користећи „геј права“, као оруђе. Недавно је „недовољно кооперативни“ пакистански режим добио сличну лекцију тако што је тамошња америчка амбасада, 4. јула 2011, организовала „журку за геј права“ у сред Исламабада. Журки је присуствовало како америчко дипломатско особље, тј. чланови ГЛИФА-е, тако и „представници пакистанске ЛГБТ заједнице“. Ово је изазвало буру негодовања у пакистанској јавности, а религиозне организације блиске владајућој пакистанској партији чак су оптужиле САД за „културни теороризам“[6]. Наравно, реч и јесте о једној врсти насиља и провокација, којима се упућује опомена недовољно послушним режимима, или се чак они активно дестабилишу.

Наиме, инсистирање на обавезном одржавању овогодишње геј параде у Београду, нарочито након огорчења јавности због понижавајућих захтева Меркелове у вези са Косовом, директно ће дестабилизовати Бориса Тадића и његову власт. Незадовољство општом економском ситуацијом, али и политиком Владе, с одржавањем геј параде добиће симболичку тему, око које ће се не само концентрисати опозиција, већ и у којој ће се препознати већи део грађана Београда и Србије. То доноси ризик озбиљних нереда, који се могу завршити губитком сваке легитимности постојеће власти.

Није могуће да ову једноставну истину не виде у Бриселу и Вашингтону. Много је вероватније, заправо, да се слабљење и понижавање Тадићевог режима врши зато што се очекује да ће он, тако ослабљен и делегитимизован, лакше попустити у ствари која за САД и ЕУ много важнија – по питању фактичког признања тзв. државе Косово. Да ли ће се ова рачуница показати као тачна, остаје да се види. Али, оно што је већ сада јасно јесте да ће Београд, почетком октобра, највероватније бити поприште нових сукоба, нереда и још дубље подељености између „проевопске“ и „патриотске“ Србије.