Друштвo српских домаћина у селу Словац обновило je 2011. године споменик који је Макрeни Спасојевић подигао Краљ Петар. Нићифор Аничић, председник Друштва српских домаћина: „Не знам да ли се икада игде догодило да један владар подигне споменик обичној сељанки. Стара, спечена надничарка, брижна мајка која је преобуку за свог војника успут поделила за завоје рањеницима, била је истовремено оличење ратног страдања, али и вере да ће народ поднети сваку жртву зарад победе и слободе.“
У селу Словац, недалеко од Лајковца, Друштвo српских домаћина је 14. маја 2011. године открило споменик Макрeни Спасојевић, српској мајци, сељанки из овог места.
Ова простудушна, племенита и храбра жена током Првог светског рата упутила се за српском војском да потражи свог сина Маринка, војника. Она је на Косову и Метохији, пред повлачење српске војске у Албанију, срела краља Петра и том приликом му поклонила пар вунених чарапа које је првобитно наменила свом сину. Краљ Петар није заборавио овај плементи гест, и после рата је дошао у село Словац и потражио Макрену Спасојевић. Не нашавши је у животу, краљ Петар јој се одужио тако што јој је подигао споменик. После Другог светског рата нова комунистичка власт је срушила ово знамење.
Захваљујући Друштву српских домаћина, подигнут је нови споменик Макрени Спасојевић. Свечаности у селу Словац, поред руководства и чланова Друштва српских домаћина, присуствовао је велики број мештана села Словац и општине Лајковац, представници из Републике Српске као и низ угледних личности из јавног живота Србије.
Скуп је бираним речима отворио председник Месне заједнице Словац, Слободан Бобан Марковић:
„Задовољство ми је што ми се пружила прилика да откривањем овог споменика одамо пошту Макрени Спасојевић и свим српским мајкама које су чекале своје синове да се врате из боја, који су војевали за слободу и част нашег народа и отаџбине. Многе те мајке као и Макрена нису дочекале да загрле своје синове, али су у краљу Петру виделе синоним за све српске синове ратнике. Посебну захвалност изражавам Друштву српских домаћина које је подигло овај споменик, не дајући да у заборав оде један део светле српске историје. Овим гестом српски домаћини нас подсећају да морамо чувати своје корене, историју и традицију, јер ако нам их почупају, ко ће нас чувати од нових олуја. Српски домаћини нам на на овај начин указују да једино овако можемо опстати као домаћини у својој кући и држави, и да без прошлости нема будућности.“
Председник месне заједнице Словца се на крају захвалио „свима који су допринели да овај скуп понесе ниво достојанства који заслужује“.
Потом се присутнима обратио председник Друштва српских домаћина, Нићифор Аничић:
„Драга браћо и сестре, драги пријатељи, драги моји домаћини, не знам да ли се икада игде догодило да један владар подигне споменик обичној сељанки. Учинио је то краљ Петар Први Карађорђевић. Скроман какав је био, није тражио да о томе причају радио-станице, ни пишу новине. Удовица Макрена Спасојевића из Словца, која се 1915. године са торбом о рамену запутила за колоном повлачења српске војске, тражећи у њој свог јединца Маринка, била је за краља Петра вишеструки симбол.
Стара, спечена надничарка, брижна мајка која је преобуку за свог војника успут поделила за завоје рањеницима, била је истовремено оличење ратног страдања, али и вере да ће народ поднети сваку жртву зарад победе и слободе.
Макрена није нашла Маринка, није га нашао ни краљ, иако је наредио да га траже у свим јединицама на Крфу и Лиду. Желео је да му лично преда чарапе које је добио од Макрене, да би лакше прешао залеђени Везиров мост. Макрена је пресвисла за сином пре него што се краљ вратио у Србију. Због тога су на споменик 1919. године на овом гробљу биле уклесане речи: ’Овај споменик подиже Петар Карађорђевић, Макрени Спасојевић која лежи овде у њему, сину Маринку који се вечним сном смири у гудурама Албаније’.
Одмах после Другог светског рата нељуди су споменик порушили и уништили га. Нема сумње да је краљев споменик Макрени и њеном сину дело људске доброте. Друштво српских домаћина сматра да људска доброта мора да живи и траје, и одлучило је да подигне споменик споменику.
Хвала сељанима Словца који су у овоме свесрдно помогли, посебно нам је драго што су домаћински уредили ово светло боравиште својих предака.
Нека је вечна слава Макрени, њеном сину Маринку и нашем краљу Петру.
Споменик откривам покликом ’Живела Србија’!
Хвала вам“, овим речима своју беседу је завршио Нићифор Аничић.
Гост на свечаностима у селу Словац био је и Анатолиј Лисицин, депутан Думе Руске Федерације и оснивач Фонда за обнову руског гробља у Србији, о коме је Геополитика писала у прошлом броју. Захваљујући се на позиву да „присуствује овакво важном и значајном догађају“, Лисицин је подсетио да је подизање овог споменика „враћање на светле тренутке историје из Првог светског рата“. Он је, подсетивши да „кроз три године, пуни се сто година од Првог светског рата“, нагласио да и Русија и Србија треба да се „врате на светле историјске тренутке из Првог светског рата“. Говорећи о очувању гробаља руских војника у Србији, односно у Београду, Анатолиј Лисицин је рекао да је посебно „захвалан мом брату Ничифору Аничићу, који је први подржао моју иницијативу“. Лицисин је на крају још једном одао дубоко и „дужно поштовање и захвалност нашим прецима, нашим очевима, а посебно мајкама.“
Свештеници Епархије ваљевске, као изасланици владике Милутина, одслужили су парастос Макрени Спасојевић и њеном сину Маринку. Они су се такође захвалили у име Српске правослвне цркве онима који су подигли овај споменик, помоливши се за вечни покој душе Макрене Спасојевића речима „Бог да јој душу прости“ и „нека јој је лака српска земља“.
Председници општине Лајковац и Месне заједнице Словац положили су венац на новооткривени споменик. Нићифор Аничић је истакао:
„Пошто смо се окупили данас, браћо и сестре, српска душо, не могу а да вам се лично не обратим и да вас замолим да један другога волите, да један другога поштујете, да један другоме опраштате, да сиромаху помогнете и да младој деци помогнете и да старцима удовољите пред њихову дубоку старост. Без љубави, без поштовања, нема среће, нема напретка, па вас молим скупите снаге, пружите руку, један другога пољубите и загрлите, бићете срећнији. Хвала вам“.
Учесници свечаности су, након узимања жита за покој душа Макрене Спасојевић и њеног сина Маринка, наставили дружење уз закуску коју су припремили гостољубиви мештани из села Словац и околине.
Академик Драган Недељковић
Да будемо просветитељи
Присутнима се обратио и наш познати академик Драган Недељковић, почасни председник Друштва српских домаћина:
„Драги председниче, драга браћо и миле сестре, из свих земаља српских који сте присутни овде, и све генерације су овде, и деца, и дечаци, и мајке и баке. Леп је овај скуп које је организовало Друштво српских домаћина на челу са нашим врлим председником.
У опелу је речено све, опело је врло садржајно, само га треба знати, а ми смо мало заборавни; ми смо се вратили вери, али треба још дуг пут да пређемо да усвојимо њена основна начела, недовољно знамо...“ Академик Недељковић је позвао све „да буду просветитељи“, „наш брат Нићифор се силно труди и ово је његов велики подвиг“, додавши да је он човек „великог разумевања, широког срца и дубоке душе, он често изговара ту реч душе и он је носи у себи“. Професор Недељковић се захвалио „на овој великој части, на овом великом подвигу Друштва српских домаћина на челу са нашим председником“, а посебно „сељанима овога места“.
С. Ерић
Геополитика број 42, јун 2011.
