Поводом 90 година од стварања Југославије
Југославија никада није допринела остварењу српских националних интереса, већ је вазда била оруђе њиховог систематског урушавања. У протекле две деценије распада друге Југославије много српског времена и снаге посвећено је потрази за квантитативном дефиницијом српског националног интереса као објективне датости. Притом, запостављена је далеко важнија чињеница непостојања српског националног интереса као начина мишљења, као поседовања моћи и као стратегије деловања доминантних елита српског политичког естаблишмента. Ови су хендикепи директна последица “југословенског” начина мишљења којим је само српска политичка и друштвена елита била заражена, за разлику од свих других народа бивше заједнице.
пише: Срђа Трифковић
Људи неспособни да уче из сопственог искуства, као што рече Цицерон, осуђени су да остану заувек деца. Народи који запостављају своју прошлост пак осуђени су да исте грешке понављају из генерације у генерацију - и да трпе исте, често трагичне последице своје заборавности. За Србе пре свих других, максима "хисториа магистра витае" честом употребом није изгубила ништа од своје актуелности.
Проблем историјске амнезије посебно је присутан код народа који се дичи својом историчношћу. Бројна несрећна искуства која су Србе задесила у двадесетом веку још међу њима нису систематизована, обрађена, сварена и преточена у поуке за будућност. Без извлачења тих поука код садашњих и долазећих српских нараштаја све патње, порази и посртања претходних генерација губе смисао. Спознаја и исправка тих грешака предака представља и дуг према мртвима и обавезу према још нерођенима.
Запрепашћује, стога, одсуство иоле озбиљне јавне дебате у Србији о природи и последицама југословенског експеримента, на његову деведесету годишњицу.
Од тренутка свог настанка на развалинама старог европског поретка па све до свог крвавог распада седам и по деценија касније Југославија је била раздирана мање или више видљивим, али вазда присутним националним проблемима. Ти проблеми решавани су на разне начине и са разним побудама: од видовданског централизма 1919, преко шестојануарског, са врха наметаног интегрализма оличеног у Уставу из 1931. и асиметричног федерализма Споразума из 1939, до стаљинистичке диктатуре 1945. и постмодерног хаоса Брозових позних година (Устав из 1974).
Ти проблеми, међутим, никада нису били решени из простог разлога што су били суштински нерешиви - како у случају прве Југославије, коју су Срби створили а други се њоме користили, тако и у случају друге, коју су без њих и против њих створили комунисти. (Она трећа кратковечнаа “СРЈ” само је по имену била слична претходним двема творевинама.) Структурни недостаци сваке Југославије као државне и друштвене заједнице, а пре свега нерешено и нерешиво национално питање, довели су до њеног пребрзог краха 1941. и коначног распада 1991.
ДВЕ ХРВАТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ
Од самог почетка квадратура југословенског круга првенствено се тицала српско-хрватских односа. Хрватски отпор Југославији, непрекидно присутан у већој или мањој мери од самог тренутка уједињења, имао је утемељење у делу хрватске политичке традиције који се заснивао на концепту хрватског државног права. Из њега је другом половином 19. века изведена правашка “идеологија” заснована на аксиоматском ставу о суштинским, непремостивим разликама у карактеру и интересима Срба и Хрвата. Праваштво је дало идеолошку подлогу ирационалној, а на крају разуздано геноцидној србофобији значајног дела хрватског политичког бића.
Наизглед склонији јужнословенском заједништву био је илиризам, поникао у редовима хрватске интелигенције. Насупрот званично прокламованим тврдњама у првој и другој Југославији, илиризам и праваштво нису били суштински међусобно супротстављени. Напротив, представљали су два тактички различито уобличена приступа једном те истом стратешком циљу: одбрани и заштити хрватских интереса.
Илиризам је настао као одбрамбени рефлекс малог народа који се осећао угроженим, али се још није био конституисао. Он је нудио рецепт не само за културно и национално обједињавање Хрвата, већ и за њихово политичко маневрисање према јачим суседима. Настаје у време када набујали мађарски национализам, само привремено спутан Кошутовим поразом 1849, уобличава тежњу за стварањем националне државе јакобинског типа која би обухватала све земље круне св. Иштвана, од Карпата до Јадрана. Политички притисак великохунгаризма подстакао је у делу хрватске елите тежњу да се хрватски интереси заштите под плаштом јужнословенског јединства, заснованог на тези о заједничком језику и пореклу.
Најистакнутији заступник те тзв. илирске идеје, ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, није био поборник јединствене државе од Триглава до Вардара. Код њега се културна предност хрватског и католичког наслеђа априорно подразумевала. Његово “илирство” било је вазда засновано на претпоставци да ће Хрвати давати тон и диктирати темпо будућем процесу јужнословенске интеграције као надградње на темељима хрватске националне датости. Илирска варијанта "југославенства" имала је карактер стратешке одбране хрватских националних интереса. Рођена је из спознаје да слабашно хрватство захтева шири јужнословенски контекст да би се афирмисало и да би опстало пред налетима снажнијих, динамичнијих национализама, којима су Хрвати били изложени са севера (Мађари) и са запада (Италијани).
Током две деценије које су претходиле европској катаклизми 1914. на политичкој сцени Хрватске превагу је односила политичка струја поникла из илирске традиције, а оличена у Хрватско-српској коалицији. Премда није било ни говора о тежњи за иступањем из састава Двојне монархије и стварању јужнословенске државе, теза о могућем заједништву интереса Срба и Хрвата добила је привидни легитимитет.
Радило се о привиду: одлуке политичке елите нису одражавале расположење народа. Хрватска политичка сцена била је заснована на веома уској изборној бази. Искључење сељаштва из политике, архаична друштвена структура и неофеудалне институције, довели су до јаза између загребачке елите и обичног народа. Када су извесност војног пораза и политичког распада Аустро-Угарске ставили на дневни ред уједињење јужних Словена као непосредну могућност, па и хрватску нужност, друштвена и политичка елита није поседовала мандат који би њеним одлукама дао легитимитет народа у целини. Политичко сазревање хрватског сељака и коначно конституисање хрватске националне свести тек ће уследити после 1918, у новоствореној Краљевини.
СРБИЈА, НЕСВЕСНИ ПИЈЕМОНТ
И у Краљевини Србији сељаштво је чинило најбројнији друштвени слој, али је његова улога била битно друкчија од оне у Хрватској. Српски сељак извојевао је своје ослобођење од Турака у крвавим биткама, под сопственим стегом. Он се борио под акламативно прихваћеним народним вођама, чије је аутократске склоности одлучно сузбијао у потоњим деценијама. Он је осећао одбојност према наслеђеним титулама, наметнутом ауторитету, царским повељама гарантованим привилегијама и придикама са барокне проповедаонице. Земља је била етнички и друштвено хомогена. Поготову после мајског преврата 1903. Србија доживљава културни и привредни процват, под стабилном уставном монархијом и са демократским институцијама без премца на европском југоистоку.
Национална енергија Србије била је првенствено усмерена ка ослобађању свих Срба под туђинском влашћу, у Босни и Херцеговини и Јужној Србији пре свега. Током читавог једног века, од 1815. до 1914, њена дипломатија успешно је тежила да избегне истовремено сукобљавање са обе царевине - хабзбуршком и отоманском - које су биле инхерентно супротстављене српским националним циљевима.
Питање односа са другим јужнословенским народима било је у Србији и међу Србима ван Србије поимано само као проширење спонтано схваћеног и прихваћеног националног задатка: политичког уједињења српског народа у једној националној држави као битног предуслова остварења свих других његових интереса. Потрага за креативним геополитичким једначинама свакако је могла да допусти, па и изискује партнерство са “јужнословенском браћом”. Она, међутим, ниједног тренутка није доводила у питање српску државну и националну посебност.
Србима није био потребан шири јужнословенски контекст да заштите свој још неучвршћени идентитет, чему је тежио Штросмајер. Још мање им је требала схоластика правашког типа, или спољашњи објекат мржње - тако неопходан и Старчевићу и Франку - да би тај свој идентитет уопште могли да одреде. Укратко, политичке традиције и вредносни оквири Србије и Хрватске битно су се разликовали на прагу европске катастрофе 1914. Заснивали су се на суштински различитим историјским искуствима и културним наслеђима.
Четворогодишња српска голгота која је уследила није, међутим, крунисана уједињењем Срба у сопственој националној држави коме су тежиле како претходне генерације тако и сами учесници рата. Регент Александар Карађорђевић је огроман, заправо пресудан ауторитет круне ставио на улагање војне победе у југословенски експеримент. Он је то учинио без дебате унутар политичке елите – да о неком ширем националном дискурсу не говоримо! – о природи и импликацијама пројекта.
У јесен 1918. убрзана војно-политичка збивања, до тада плаћена милионом српских живота, отворила су неслућене опције. Утицајан део српске политичке елите предвођен регентом, међутим, определио се – колоквијално речено – да од готовог прави вересију. Творци Југославије нису поседовали никакав мандат за један тако судбински важан пројекат народа измученог окупацијом. Од Мачве до Врања, од Топлице до престоног Београда, народ је само вапио да их ослободи српска војска и да се поново успоставим српска држава.
Творци Југославије поготову нису поседовали мандат оних стотинак и нешто хиљада бораца који су преживели Цер, Колубару, албанску голготу, Кајмакчалан и пробој Солунског фронта, да не помињемо њихове далеко бројније другове који положише животе за Србију у претходних шест година скоро непрекидног ратовања.
ПУТ КА УЈЕДИЊЕЊУ
Европске силе ушле су у Први светски рат с магловито оцртаним циљевима. Силе Антанте поступале су реактивно, вођене проактивном логиком бечко-берлинског манипулисања јулском кризом чији је циљ био рат – рат против Србије (Беч), или рат против Русије и Француске (Берлин), али свакако рат. Подстакнуте фаталним хицима у Сарајеву централне силе похитале су да остваре одавно разрађене геополитичке планове за чије се остварење само чекао погодан повод. Срби су у тој игри могли само да страдају. Сарајевски Видовдан 1914. ништа више не треба славити него онај други црни датум српског 20. века, 27. март 1941.
Силе Антанте нису предвиђале стварање Југославије, нити до самога краја распад Аустро-Угарске. Тајни уговори са Италијом 1915. или са Румунијом 1916. предвиђали су територијално смањење двојне монархије; но, британски премијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад. Чак је и четрнаест тачака председника Вилсона предвиђало аутономију за народе Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван Монархије.
Ратни циљеви Србије предвиђали су тзв. велико и мало решење, од којих је оно прво - ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца - без неке озбиљне дебате изнебуха проглашено за ратни циљ Народне скупштине у Нишу децембра 1914, у данима великих и неочекиваних победа српског оружја. "Мало" решење пак предвиђало је проширење Краљевине Србије у крајевима монархије насељеним претежно Србима, дакле у Босни и Херцеговини, Крајини, деловима Далмације и Војводини.
У прво време велико решење је имало реторичко-пропагандни карактер; српски војник се борио за опстанак, не за неку Југославију. На стратешкој линији великог решења, мада са мотивацијом битно друкчијом од југословенски расположених кругова унутар српске владе, нашао се и Југословенски одбор, кога су у Лондону 1915. основали јужнословенски емигранти из Аустро-Угарске (12 Хрвата – од тога осам њих из Далмације, три Србина и један Словенац). Подржавани од дела исељеника у Северној Америци и од мањег круга симпатизера у Великој Британији и Француској, чланови Одбора су подстрек за своје деловање добили вешћу о закључењу Лондонског уговора у пролеће 1915, којим је већи део Далмације обећан Италији као награда за улазак у рат на страни Антанте.
У Југословенском одбору нису биле заступљене никакве политичке странке у монархији, нити ма какве друге организације у родном крају, али је одбор ипак почео да се спољном свету представља као представник свих Јужних Словена у Аустро-Угарској. Ова тврдња била је без основа. Наиме, све до после смрти цара Фрање Јосифа 1916. године већина Јужних Словена Двојне монархије - поготову оних католичке вероисповести - испуњавала је војне и грађанске обавезе цару и краљу како на фронтовима у Србији, Галицији или на Сочи, тако и у градовима и селима јужно од Караванки и Драве.
Тежећи изналажењу правно-политичке формуле за спасавање Далмације од Италијана, Југословенски одбор успоставио је контакт са српском владом на Крфу. Међутим, тај однос није био лак јер су у српској влади постојала мимоилажења у погледу уједињења. Како је рат напредовао, тако је Никола Пашић испољавао знаке веће склоности "малом" решењу - насупрот регенту Александру, на кога су краљевски прерогативи пренесени 1914. Крфска декларација из 1917. представљала је Александров тријумф: "велико" решење, али уз унитарни¬ концепт новостворене државе, с династијом Карађорђевића на челу.
Насупрот недокументованим тврдњама о тобожњем страном притиску на српске доносиоце одлука у циљу стварања Југославије савезници Србије нису били нимало склони оваквом исходу. И Британцима и Французима "мало" решење је одговарало. Вишеструко проширење Србије, која би се ујединила са Црном Гором и прикључила Босну и Херцеговину, Војводину и Далмацију јужно од Сплита, било им је атрактивно јер би се тако могао спровести Лондонски уговор с Римом који је Италији обећао већи део источне јадранске обале. Овим би опскурни Словенци били препуштени неизвесној судбини, док би Хрвати били срубљени на “Банску Хрватску” и Славонију, стешњени између два ратна победника, без спољних пријатеља и без будућности.
Коначна одлука српске владе да прихвати Југословенски одбор као себи равноправног преговарача, да потпише Крфску декларацију и да је потом поднесе Савезницима као свој званични програм - иако јој је била нуђена тзв. Велика Србија практично на тањиру - представља једну од преломних тачака српске историје. Реч је о чину без преседана у историји ма ког народа. Пруска се 1871. није утопила у новостворену уједињену Немачку, већ је Немце учинила Прусима. Бизмарку на памет није падало да католичке Баварце уздигне на ниво себи равних партнера, да би им потом повлађивао и угађао. За Хрвате одлука српског естаблишмента с регентом на челу представљала је бескрвну победу каква се само могла сањати. Анте Трумбић је одао признање Србији на жртви коју подноси "јединству нашег троименог народа", пристајући на губитак државног индивидуалитета зарад заједничке државе, али од тог признања Срби ни тада ни потом нису имали ништа.
Независно од збивања на Крфу, Аустро-Угарској је последња ратна година доносила све предвидљивији крах. Другом половином 1918. страх од италијанских тежњи на источној обали Јадрана, уколико Хрвате распад монархије затекне саме, навео је чак и хрватске политичаре националистичког кова да се приклоне југословенском решењу као средству заштите и очувања хрватских интереса.
Када је хабзбуршка царевина почела да се распада у јесен 1918, Хрватско-српска коалиција у загребачком Сабору приступила је оснивању Народног вијећа које је прогласило Државу Словенаца, Хрвата и Срба од свих јужнословенских земаља Двојне монархије. Дубизног легалитета и још сумњивијег легитимитета, ово је тело постало кључни чинилац догађаја који су уследили.
Гласање у загребачком Сабору о раскиду свих веза са Мађарском и Аустријом, 29. октобра 1918, обављено је у атмосфери опште еуфорије. Чак су и окорели црно-жути бечки лојалисти, франковци, гласали “за” - премда је предлог резолуције прочитао један од вођа Срба у Хрватској, њима омражени Светозар Прибићевић.
СЕПАРАТИЗАМ, РОЂЕН КАДА И ЈУГОСЛАВИЈА
Догађаји који су непосредно уследили представљају основу за три кључне примедбе и оптужбе хрватских сепаратиста против југословенске државе: да је она створена на правно неважећи начин; да народ није био консултован; и да је прекинут континуитет државности на пречац уједињених народа.
Ове тврдње нису без основа и важе не само за Хрвате. И сами Срби треба да се замисле над чињеницом да су их њихови властодршци, предвођени регентом Александром Карађорђевићем, у јесен 1918. године без одговарајућег мандата гурнули у југословенски експеримент који се на крају показао тако фаталним за Србе, и да су притом прекинули континуитет државности Србије и Црне Горе.
С друге стране, околности током новембра 1918. онемогућавале су настанак правног оквира који би задовољио разнолике традиције и тежње. Догађаји су били бржи од тежњи Народног вијећа да преговара о условима уједињења са српском владом. Већ на почетку, самопрокламована "држава" Словенаца, Хрвата и Срба са седиштем у Загребу била је ограничена на Хрватску (без Далмације) и Словенију, јер су Војводина и Босна и Херцеговина већ биле прогласиле безусловно уједињење са Србијом. Италијанске трупе искрцале су се у Далмацији и узнапредовале чак и даље од линије предвиђене Лондонским уговором. Из Сплита су у Загреб упућивани хитни, успаничени апели да се затражи акција српске војске ради заштите хрватског живља.
Поврх свега, владајуће слојеве захватио је страх од ширења бољшевизма након проглашења бољшевичке републике у Минхену и развијања црвених барјака на јарболима немачке ратне флоте у Килу. Широм Хрватске био је на помолу колапс државног апарата. Аустријски и мађарски чиновници напуштали су своја места, а вести о појави тзв. зеленог кадра, наоружаних војних дезертера, створиле су утисак да дојучерашњи војници лако могу да прерасту у наоружану основу црвене револуције.
Незадовољни сељаци, гладни грађани и колапс валуте створили су атмосферу ванредног стања. Под претњом хаоса Народно вијеће је почело да доноси ад хок одлуке без консултовања са Сабором. Оно је деловало, стриктно говорећи, не као уставно, већ као револуционарно тело. Нова држава вероватно би имала срећнији почетак да околности нису наметале импровизована решења. Делегати неизвесног легитимитета кренули су на пут и у Београду предали регенту Александру одлуку Вијећа у прилог уједињењу. Првог децембра 1918. он је понуду прихватио и прогласио настанак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Колапс Аустро-Угарске у јесен 1918, последица ратног замора Двојне монархије, изненада је суочио политичке вође јужних Словена са уједињењем као могућом и за неке од њих пожељном варијантом. Уследиле су импровизације, са бременитим наслеђем за унутрашњи развој нове државе - баш као што су нерешена територијална питања створила плодно тле за међународне сукобе са суседима Краљевине СХС.
Имајући у виду стогодишњи независни развој Србије пре 1918, њену улогу у Првом светском рату и бројност српског народа, одређен степен српске преваге у новој држави био је неминован. Основне полуге власти - влада, централни управни апарат и војска - припадале су постојећој држави, Краљевини Србији, са којом су се "пречански" крајеви ујединили. Међутим, од самог почетка србијански политичари су од стране Хрвата оптуживани да користе новостворену државу за остварење хегемоније, како политичке тако и економске.
Београдским водећим круговима, пак, недостајало је свестрано познавање људи и прилика у западним земљама Краљевине. Политичари стасали под последњим Обреновићима нису поседовали ни искуство нити дипломатску вештину коју је изискивао процес изградње нове државе. Младих снага није било на помолу: читава сазревајућа генерација српске елите оставила је кости по бојиштима Великог рата, плавим гробницама и северноафричким болницама.
Сепаратизам је рођен када и Југославија: већ 2. децембра 1918. франковци су издали проглас којом позивају Хрвате у акцију против уједињења. Уследиле су демонстрације у Загребу и улични сукоби са снагама Народног вијећа, у којима је било и мртвих. Од самог 1. децембра Радић је захтевао самоопредељење Хрватске, што је убрзо добило подршку већине бирачког тела. Иронијом случаја, Радићевом политичком успону највише је допринело управо уједињење, јер су њиме сви пунолетни грађани добили право гласа. Огромна већина хрватских сељака управо је њему поклонила поверење и гласове, а не припадницима старих странака и политичких структура који су спровели уједињење.
Непуну деценију касније, хици у Скупштини јуна 1928. представљали су само неминовни одраз суштинског неспоразума два света, два концепта државне заједнице и два радикално супротстављена поимања политичког процеса. Хици су истерали на видело латентну кризу политичког и уставног система јужнословенске неконсолидоване државе, и неинтегрисаног друштва, кризу која је потом у два наврата уродила крвопролићем невиђеним међу јужнословенским народима у претходним вековима. Уместо да их уједини, Југославија их је закрвила. Друге је интегрисала, а Србе расточила и на крају довела до ивице самоуништења.
ЕПИЛОГ
Југославија је рођена на развалинама старе Европе, на истим оним руинама на којима је рођен и Совјетски Савез, и то у размаку од само годину дана.
И једна и друга творевина представљала је сушту супротност државе у православно-хришћанском смислу, у смислу хијерархије вредности и легитимности Монарховог ауторитета, јединог ауторитета који омогућава праву слободу. Совјетски Савез створили су неруски злочинци, христоборитељски фанатици крвавих руку. Југославију су створили непромишљени и фриволно неодговорни Срби чији су поступци утирали пут злочину. Регент и његова котерија инфицирали су здраво државно ткиво ганренозним, а тиме српско друштво учинили подложним свакаквим политичким и духовним инфекцијама, од књижевне левице тридесетих до “невладиног сектора” и евроинтеграторске мантре данас.
Југославија никада није допринела остварењу српских националних интереса, већ је вазда била оруђе њиховог систематског урушавања. У протекле две деценије распада друге Југославије, много српског времена и снаге посвећено је потрази за квантитативном дефиницијом српског националног интереса као објективне датости. Притом је запостављена далеко важнија чињеница непостојања српског националног интереса као начина мишљења, као поседовања моћи и као стратегије деловања доминантних елита српског политичког естаблишмента. Ови су хендикепи директна последица “југословенског” начина мишљења којим је само српска политичка и друштвена елита била заражена, за разлику од свих других народа бивше заједнице.
Претходна српска историја није указивала на вероватност, а камоли неминовност једног тако бизарног експеримента као што је југословенски и једне тако чудне појаве као што је регент, потом краљ Александар Карађорђевић, Ујединитељ. У предмодерној историји Срба једини упоредиви случај раскорака између лично функционалне мотивације кључног доносиоца одлука и системски функционалних циљева државне и националне заједнице имамо код цара Душана. Као и други пројекти империјалне експанзије и Душанов је био осуђен или на слом у зачетку (као што се десило одмах после његове смрти) или на утапање самобитности цароносачке заједнице унутар мултиетничке империје - као што би се било десило Србији да је Душан крунисан у Константинопољу као цар Ромеја и као што се десило са Србима после 1918. у Југославији.
У предјугословенском периоду обновљене државности 1804-1918. догађале су се грешке и вучени су погрешни па чак и катастрофални потези, попут одбацивања Ичковог мира или уласка у рат са Бугарском. То су, ипак, биле грешке процене, унутар парадигме засноване на консензусу о суштинским интересима српске нације, али нису биле системски условљене грешке засноване на промени парадигме као такве.
Им¬про¬ви¬зо¬ва¬но и на брзину спроведено уједињење за¬снивало се на ад хок спо¬ра¬зу¬му из¬ме¬ђу две нерепрезентативне котерије. Ни регент Алек¬сан¬дар ни делегати који су га походили 1. децембра 1918. нису имали легитимни мандат за тај чин. Као плод настала је државна тво¬ре¬ви¬на ко¬ја је оста¬ла недефинисана и не¬сре¬ђе¬на то¬ком свих седам де¬це¬ни¬ја сво¬га по¬сто¬ја¬ња.
У расцепу из¬ме¬ђу српског преткумановског модела ја¬ко¬бин¬ске др¬жаве и хабзбуршког сложеног мозаика устав¬них преседана и исто¬риј¬ских ен¬ти¬те¬та, Ср¬би су би¬ли једине жртве сопствене некохерентности. Одрицањем од сопственог, омогућили су неслућено успешно остварење пројеката и интереса свих околних народа. Ово није било неочекивано: политика, као ни природа, не трпи вакуум.
Српска некохерентност проузрокована југословенском шизофренијом дошла је до врхунца 27. марта 1941. Тај се чин не може разумети ни у каквим категоријама националног интереса: пуч је био политичко-војни еквивалент скоку у базен с гладном ајкулом, џогингу по минском пољу, игрању руског рулета до врха напуњеним револвером. Упркос несумњивом подстицају Британаца пуч у суштини ни¬је био уве¬зен спо¬ља, већ је био одраз једне чисто српске идеосинкразије (тј. лудила). Преставши да буду озбиљан народ Срби су престали да буду субјекти сопствене историје а постали су објекти туђих интереса. То се стање наставља и данас.
Превасходни национални интерес Срба данас јесте да се духовно, морално и интелектуално опораве, да се поврате од свих шокова које су преживели током ових 90 година. Битни интерес Срба јесте да сагледају да имају интересе, као што их имају и сви други актери постјугословенске и сваке друге светске драме.
Пре или касније, међутим, српски народ мора да буде спреман за ревизију наметнутих му исхода из протеклих 90 година сталних пораза. Девет деценија после руиниране победе из 1918. његов је битни национални интерес духовно и морално оздрављење и културно реинтегрисање. Ако се то оствари, уследиће пре или касније и демографски, територијални, економски и сваки други квантитативни опоравак југословенским експериментом измучене српске нације. Још има наде да се, цео један век касније, вратимо тамо где смо били 1914.
