Протојереј Владимир Мозјаков, старешина храма Рођења Пресвете Богородица у рејону Туношна у Јарослављу
Да, руски народ је тешко згрешио када је погазио заклетву предака (са земског сабора 1613. године у Ипатијевском манастиру града Костроме) да ће бити веран новоизабраном из царске династије Романових. После деценија атеизма, ситуација се мења. У црквама има све више младих, који почињу да схватају прави смисао покајања и обнављања Русије. За руски народ спасење је само кроз покајање, само у православљу и вери својих предака.
Оче Владимире, свештенички позив одувек се сматрао великим даром и озбиљном обавезом. Ваша служба је посебно важна у Русији, где је после страшног терора против Руске православне цркве почетком XX века дошло до духовног препорода руског народа. Шта мислите о духовном стању Русије данас, и процесу покајања и враћања Руса вери својих предака?
- Период који сте поменули заправо је зауставио духовни развој Русије, замро је богат парохијски и манастирски живот, и само су у локалним црквама настављали да се моле за народ и Русију. И чинило се да нема могућности да наша земља изађе из тих окова, а заједно са њом и братске словенске земље, које гледају на Русију као на отелотворење вере и земљу која до данас чува чистим учење апостола.
„Тајна и сила Русије је у православљу. У томе је тајна и сила свег православног Словенства“ − ово су речи светитеља Српске православне цркве, Јустина Поповића.
Да, руски народ је тешко згрешио када је погазио заклетву предака (са земског сабора 1613. године у Ипатијевском манастиру града Костроме) да ће бити веран новоизабраном из царске династије Романових. Године 1917. у кући инжењера Ипатијева у Јекатеринбургу стрељан је руски цар Николај Други са породицом и верним поданицима, а онда су њихови остаци спаљени у Гањиној Јами, у шуми. Тринаест година после стрељања Цара Николаја, 1930. године, становници Лесковца обратили су се Синоду СПЦ са предлогом његове канонизације као мученика. Године 1936. у двама српским храмовима, Светог Наума на Охридском језеру и Светог Саве у Жичи, помињали су цара Николаја као Светог.
Године 1938. на Архијерејском сабору у Југославији светитељ Јован (Максимовић) је рекао: „Кривицу за грех цареубиства сносе не само физички починитељи, него и сав народ који је ликовао, допустивши хапшење и оставивши их незаштићеним у рукама злочинаца. На тај начин, невоља која је задесила Русију представља директну последицу тешких грехова, а њен препород је могућ једино после очишћења од истих“.
И Русија је у успону! Године 1981. Руска загранична црква је канонизовала Царске мученике, а у августу 2000. године. канонизовани су и у Русији. Сваке године православна Русија десетинама хиљадама учествује у литији од 25 км од места стрељања до Гањине Јаме, после ноћне литургије од 16. до 17. јула. Читавом Русијом пролази литија, на којој се чита „Чин покајања руског народа“.
Организују се поклоничка путовања по местима која су везана за царску породицу, углавном у Царски дом, где се чувају барјаци, огромни фењер, крст са којим је 1613. досла литија из главног града у Кострому да моли младог Михаила Романова да ступи на престо. У обласним центрима раде и отварају се нове духовне гимназије, духовне семинарије, недељне школе. У основним школама уводе се Основе православне културе. За младе при Епархији РПЦ отварају се православни клубови. У црквама има све више младих, који почињу да схватају прави смисао покајања и обнављања Русије. За руски народ спасење је само кроз покајање, само у православљу и вери својих предака.
Колико нам је познато, пре него што сте постали свештеник, били сте официр. Имали сте необичан пут преображаја и укрепљења у вери. Замолио бих Вас да испричате о томе, ради духовне користи многих људи који још увек нису утврђени у вери.
- Умро сам на операционом столу. Нисам знао да сам умро, него сам просто видео да су испод мене операциони сто и људи у белом. Одједном се око стола окупило много људи у белом и са белим капама. Сви су гледали нешто на столу. И ја сам погледао и видео неког познатог, али дуго нисам могао да схватим ко је то. Онда сам се спустио ниже и видео себе. Одједном сам осетио да ме неко вуче горе. Окренуо сам се, у нади да ћу видети ко ме вуче, али није било никог, а на зиду изнад прозора видео сам округлу црну рупу. Почео сам да молим људе да ме задрже, хватао сам се за њих, али су руке пролазиле кроз њихова тела. Викао сам, хватао се за ваздух, али сам упао у ту назглед малу рупу, и одмах се нашао у мрклом мраку. Али осећао сам кретање, попут хука ветра, и промицање неких светлих честица. Каткад би ме хватао страх. Ма ком месту да сам се приближио, страх је бивао све већи, иако нисам ни видео, ни чуо, ни осећао никакав мирис, нити шта додиривао. Онда је страх нестајао. И после неког времена све се понављало. Учинило ми се да је тама у тим местима била гушћа и имала несвхатљиве контуре.
Само се једном промолила јако бледа црвенкаста светлост, око које су биле неке линије или кругови црне боје (тек кад сам се крстио, сазнао сам шта је то усамљена свећа). После тога видео сам горе јарко белу тачку, од које као да су долазили зраци. Постепено се повећавала, а ја сам почео да се бринем, схвативши да је тамо излаз. Тад сам се тако уплашио да нисам могао да владам собом. Почео сам да вичем, да тражим ослонац, пробао да се окренем и одлетим у супротном смеру, да упаднем у таму црне провалије, само да се не сретнем да Оним који ме тамо чека!
Тресао сам се, нисам могао да говорим, и свим својим бићем сам осећао да, ако одлетим ка тој светлости, то је смрт! Чуо сам да хришћани имају Бога који свима суди по делима. А мени је имао за шта да суди. Знао сам све своје грехе и због њих нисам хтео да идем у цркву. Било их је превише и мислио сам да ми се неће опростити.
И почео сам да молим незнаног ми хришћанског Бога да ми опрости. Било ми је вруће, или од суза или од превише осећања. Обећао сам да више нећу грешити. Молио сам да не остављам своја три сина, и ако је могуће да се због њих вратим. „И крстићу се ако останем жив. Привешћу их Теби“, то су биле моје последње речи.
Али настављао сам да летим ка том страшном светлу, и излетео сам као чеп из црне рупе. И… Затворио сам очи, ако сам их имао. Ништа нисам видео, осим светлости. Не могу да је опишем, ништа слично на земљи, ни по јачини ни по боји, не постоји. Никаквих сенки, тамних места, само бела, јака светлост. Схвато сам да долази од једног Источника, и да се издваја од основне масе светлости.
Одједном су ми на памет пале речи, негде у пределу темена. Схватио сам да ће сада показати моје грехе. И лево од себе сам видео нешто као ланац кадрова или слика. Кад су се приближили, спознао сам своје грехе, и видевши први од њих, хтео сам да затворим очи, да се окренем, сакријем, али нисам могао. Био сам као у врелом тигању, никад нисам осећао већи стид, никад ми није било страшније, спреман сам био да се запалим и изгорим, само да не гледам и не одговарам.
Оковала ме је безизлазна ситуација. Када сам видео све грехе, поново сам осетио речи у глави. То нису биле речи гнева, већ сажаљења због мојих грехова. Рекли су ми да моје време још није дошло, да треба да се вратим…
Занимљиво је да су и Ваша три сина, следећи Ваш пример, постали свештеници. Како сте успели да их васпитате у таквом чврстом православном духу?
- Да, моји синови су сада свештеници РПЦ и служе заједно са мном у нашој Јарославској митрополији, на челу са митрополитом јарославским и ростовским, Пантелејмоном.
Сва тројица су ожењени. Имам два унука и две унуке. Жена моја, Јелена, и ја са нашом децом смо изградили добре односе међусобног разумевања и љубави. Видели су какав однос имамо према родитељима моје жене Јелене. Поштовали су их и уважавали од самог детињства, а онда је то поштовање и уважавање прешло на нас.
Када су Вања и Жења били мали, све су радили онако како каже брат Василије. Када један згреши, све бих их кажњавао и још бих питао Василија зашто је то дозволио. Нисам говорио у празно, нити какве претње, ни захтеве. Оно што сам тражио да се уради, проверавао сам. Оно што бих обећао, испунио бих. И деца су знала да их за све очекује или казна или награда. Имали смо читав систем казни: од укидања слаткиша, цртаних филмова, шетњи, до каиша, стајања у „ћошку“ (свако је имао свој). Али, чак и после кажњавања, касно увече бих улазио у дечју собу и три пут љубио у чело сву тројицу, док спавају, и у мислима их молио да ми опросте што сам строг…
И тек после двадесет година деца су постала свесна тога да су скоро увек чула и осећала у сну како их љубим и после тога су плакала, поставши свесни своје кривице још више (а ја сам плакао, сазнавши за то после двадесет година). Тако су, по промислу Божјем, стекли основу за оно сто ће постати после крштења, недељне школе, духовне школе, Теолошког факултета и семинарије. Јак утицај на њихово духовно васпитање имао је архиепископ јарославски и ростовски Михеј, код кога су неколико година били ипођакони.
Када су деца одрасла и када је требало да се одлучује шта ће да студирају и чиме ће да се баве, добио сам благослов једног од познатих стараца у Русији да, следећи вољу очеву, сву тројицу усмерим на духовни пут. Уз помоћ рођака могли су да се упишу на најбоље факултете у Москви (ујак им је професор, доктор наука), али сам помилслио да, када заврше школовање, могу да спасавају политику, економију, људе од болести, пожара, кривичних дела, ратова. Сваки посао на земљи заслужује поштовање. Али шта ћеш више од спасавања човекове душе за вечност!
Данас је о. Василије главни свештеник једне од парохија Јарославске митрополије, о. Јован је духовник разреда Духовне гимназије, предаје Основе православне културе у техничкој школи, настојник је двају храмова. О. Јевгеније је до прошле године предавао ОПК у основној сколи, сада је настојник двају храмова и служи више од свих нас у породици. Посебно сам срећан због тога што се унуци васпитавају као њихови очеви.
Реците нам нешто о дивном старом граду Јарославу и другим светињама у Вашем граду.
- Град Јарослав је основан 1010. у дивљим шумама, где је живело паганско племе Мерја. Али историчари кажу да су у X и XI веку на тим местима владали словенско племе и словенски језик.
Кнез Јарослав се, посматрајући обале реке Волге, зауставио на невеликом тргу у облику троугла, који са три стране запљускују реке Волга, Которосљ и омањи поток. Напустивши дружину, кнез Јарослав је налетео на медведа и убио га секиром. На грбу Јарослава види се црни медвед на задњим ногама са секиром на левом рамену.
Посебно бих нагласио период развоја града, 1259–1299, време владавине кнеза Фјодора. Звали су га Црни, измењено од Лепи. Био је висок око два метра, лепо грађен, леп и паметан. За време његове владавине трговци су се богатили, и свако је у свом делу града градио цркву; и тако су Јарослав почели да зову „град попова и огрлица“. Сачуван је Храм Архистратига Минаила, који је подигла његова супруга Ана. Мошти кнеза Фјодора и његових синова Давида и Константина, обретене су у Спасо-Преображенском манастиру (где је такође било нађено Слово о Игоревом походу) и налазе се у Фјодоровском храму.
Јарослав се налази на 58. паралели северне ширине, сурове климе са јаким мразевима, а с друге стране, то је град од 1000 година, део Златног круга Русије, са много храмова, са посебним „јарославским стилом“, који по сјају, садржају, бујној машти, више личи на сунчану Италију. Гравура из 18. века даје Јарославу величанствени изглед, на обали реке Волге, са четрдесет храмова и три манастира. Данас Јарослав има 700 000 становника, тридесет два храма, женски и мушки манастир и Спасо-Преображенски манастир (музеј). Посебно се поштују Толгска и Јарославска икона.
Сваке године, заједно са члановима своје парохије, идете у Јекатеринбург на литију посвећену Царским мученицима. Реците нам, колико је важно покајање у отпадништву од Бога и цареубиству за савремену и будућу судбину руског народа?
- Без покајања, тј. свесности о кривици, коју је светитељ Јован (Максимовић) открио за потомке, руски народ се не може очистити од тог греха, нити поћи напред (види прво питање).
Ако не дође до духовног препорода, неће бити вере. Ако нема вере, нема ни православља. А без православља Русија гине, пошто је у православљу и сила и тајна.
Сваке године са члановима парохијске цркве идем у Јекатеринбург. Увек носимо икону царске породице и ми, заправо, са њом, у аутобусу, вршимо литију по Русији. Пролазимо кроз различите градове, свуда идемо са иконом, у храмове, манастире, на изворе.
Ове, 2012. године, биће још радосније ићи Царским мученицима, јер је бивши архиепископ јарославски и ростовски Кирил постао митрополит Јекатеринбурске митрополије.
Знамо да пратите дешавања у Србији, борбу српског народа за своје Косово и Метохију. Како Вам изгледају међусобни односи Руса и Срба, и шта бисте хтели да поручите Србима?
- Међусобни односи два народа блиска по духу и историјским коренима јако су тесни. Зашто тако говорим, без обзира на различит политички, економски и војни положај наших двеју земаља? Нас везују словенски корени, светитељи, мученици, па и ратови. Важан показатељ је рат из 1914. године, када је Русија прихватила да иступи против свих земаља Европе за братски српски народ. Последњи рат је такође велики показатељ, али не на државном плану, него на народном. Руска војска је поново устала да заштити Србе. И није њихова кривица што нису добили такво наређење. Они су пошли на зов наше вере, као добровољци.
Желим да поручим Србима да не заборављају важност Косова и Метохије, да још више воле земљу својих предака, свој језик, народ, веру, да преживе ово тешко време и не заборављају мученике, светитеље и све који су живот дали за Србију. И најважније, да се спремају за вечни живот! Нека Вас Бог чува, драга браћо у Христу!
Превод: Катарина Миловановић
Геополитика бр. 53, јун 2012
