Свети Синод Цариградске патријаршије на заседању 13. јануара 2015. прихватио да у Диптих Светих приброји Преподобног Пајсија Светогорца
ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНОГ
Старац Пајсије (Езнепидис) рођен је на празник Св. Ане (25. јула) 1924. године у селу Фараса у Кападокији.Старчеви преци су се истицали побожношћу. Његова баба, хаџи-Христина, имала је у свом поседу Црквицу арханђела Михаила, далеко од села. Нарочито је поштовала Светог Арсенија Кападокијског, који ће бити вечити узор старцу Пајсију.
Родитељи су му се звали Евлогија и Продром и родили су десеторо деце. Још на самом крштењу би пророковано да ће мали Арсеније, какво је име добио, постати монах. Родитељи најпре хтедоше да дају детету име по његовом деди, Христо. А Свети Арсеније родитељима рече: „Колико сам вам деце крстио! Зар нећете једноме да дате моје име? Добро, ви желите да оставите човека да наследи деду. Зар ја не желим да оставим калуђера да наследи мене?“
Старац се родио у доба страшног покоља и прогона малоазијских Грка. Турски националисти, предвођени Ататурком, спровели су геноцид над Грцима, који су ту живели још од доба Хераклитовог: само у области Понта побили су преко 350 000 Грка. У Грчку је пребегло 1,5 милиона људи. И старчева породица је заједно са другим Фарашанима и преподобним Арсенијем пошла путем горког избеглиштва.
Након одслуженог војног рока 1949, Арсеније одлази на Атос, где живи од 1950. Најпре је ступио у општежитељни манастир Есфигмен где се замонашио 1954, добивши име Аверкије. Исте године прелази у тада идиоритмијски манастир Филотеј. Примивши схиму 1956. године, добија ново име, Пајсије. Од 1962. до 1964. подвизавао се на планини Синају у келији Св. Галактиона. Одатле се поново враћа на Свету Гору, овога пута у ивиронски скит Св. Архангела. Једну годину проводи и у знаменитој Ипатијевој келији на Катунакији. Следеће 1968. упознаје старца Тихона Руса, који је живео у келији манастира Ставрониките. У жељи да постане његовим учеником, одлази са Катунакије код старца.
Године 1979. прелази у кутлумушки скит где се настањује у келију звану Панагуда. Крајем осамдесетих старац оболева од рака и све чешће проводи своје дане ван Свете Горе. Своје последње дане провео је у манастиру Светог Јована Богослова у Суротију, где се и упокојио 12. jула 1994. Старчево тело је погребено у том истом манастиру, на само неколико метара од Храма Св. Арсенија Кападокијског у коме почивају његове мошти.
Свети Синод Цариградске патријаршије на свом заседању 13. јануара 2015. прихватио је предлог Комисије за канонизацију нових светитеља да у Агиологион (Диптих Светих) Православне цркве приброји Преподобног Пајсија Светогорца. Тиме је придружен светитељском лику, где су већ раније прибројани његови духовници Свети Арсеније и Преподобни Тихон.
О ПОДВИЖНИШТВУ И ПОУКАМА
Старац Пајсије је био велики подвижник и молитвеник, који се кретао уском стазом монашког тиховања. Из смерности, никад није примио рукоположење да би постао јеромонах. Имао је благодатне дарове и виђења, а и силу Духа Божијег. Њему су са свих страна притицали људи гладни и жедни речи Божје. Он их је поучавао; између осталог, и овако: „Телевизија чини велико зло и зато немојте да је пратите. Вести можете чути и на радију...“ Други пут опет рече: „Она чини велико зло, највећу катастрофу. Телевизијски апарат зрачи зраке штетне за људски организам. Дошло је до телесних оштећења код мале деце, због тога што су њихове мајке у трудноћи гледале телевизију. Човек се стиди да сагреши пред другим људима. Али то није тако и са телевизијом. Грешни филмови и грешни призори приказују се без стида. Телевизија је демон“.
Поучавао је савременике да се смиравају: „Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт.
Највећа и најважнија човекова дужност је да свом својом снагом љуби Бога, а затим свог ближњега, сваког свога ближњег, а највише свог непријатеља. То су најважније заповести. Ако волимо Бога, колико треба, држаћемо се и осталих Његових заповести. Али ми не волимо Бога колико треба, нити своје ближње. Ко се данас занима за другога? Нико. Све за себе а ништа за другога, и због тога ћемо одговарати. Зато што нам Бог, Који је сав љубав, неће опростити ту нашу равнодушност према ближњему.
Предобри Бог, као наш брижни Отац, штедро нас дарива Својим добрима како бисмо их делили са онима којима су потребна, али ми задржавамо све за себе. То нам Бог неће опростити: одговараћемо због своје безосећајности и окорелог срца.
Често од Бога тражимо сад ово сад оно, а он нам не одговара на наше молбе. Да би нам Бог одговорио на нашу молбу и да би нам дао што год од Њега затражимо, треба пре свега да поседујемо смирење, које ми немамо. Сви ми, и млади и стари поседујемо велики егоизам и не допуштамо да нам се било на шта укаже, не допуштамо никакве примедбе. Ми све знамо, ми смо сви мудри. Када нама влада егоизам, због најмањег разлога рађа се велика свађа. Отварамо врата сатани, он улази у породицу и разара је. Што год у том тренутку видите и чујете, не обраћајте пажњу, јер то не помаже, само разгара ватру. Само будите трпељиви, молите се и тек када се онај други умири, биће разумевања. Рибар не излази у риболов по невремену, него чека да се море умири. Велико смирење је простодушност“.
О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
Свети људи наших дана, бoговидци и богоносци, попут старца Пајсија, нису се стидели да људе упозоравају на опасности последњих времена. Говорио је да непријатељи наше вере већ припремају свог лажног месију, антихриста. Он је, наравно, говорио да се нећемо бојати антихриста ако смо са Христом. Али, и додао је: „Ја, бедник, већ толико година вапим! Ово је стање страшно, незамисливо! Безумље је превазишло све границе. Наступило је време отпадништва, остало још само да дође син погибли (2. Сол. 2, 3) /.../ Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна религија по њиховој мери. /.../ Црква треба да заузме исправан став, да говори, да објасни верницима, како би схватили да ће прихватање нових личних карти бити – пад. Истовремено, да тражи од државе да, у крајњем случају, нове личне карте не буду обавезне /.../ Нажалост, неки савремени учењаци повијају своју духовну децу попут беба; тобож, да се не би ожалостили. ʼТо није важно, није то ништа страшно; довољно је да имате веру у себиʼ, говоре они. /.../ Чудим се: зар их све ово што се дешава не приморава да се мало замисле над собом? И зашто не ставе бар један знак питања на тумачења свог ума? А шта ако они тако помажу антихристу у печаћењу, и увлаче у погибељ и друге душе?! Када у Светом писму каже: „Да би, ако је могуће, преварили и изабране“ (Мк. 13, 22), мисли се на то да ће се преластити они који својим умом тумаче пророштва. Дакле, иза савршеног система и кредитних картица, иза компјутерске безбедности, крије се диктатура над целим светом, јарам антихриста“.
Говорио је старац и о великом рату који се спрема, али и о томе да ће Света Софија Цариградска опет припасти православним Грцима, ако не буду одступили од Христа. Свој народ, и све православне, молио је да не одступају од Христа и благодати Његове, јер ван Христа никоме нема спасења. Пред смрт, послао је један дрвени крсти Србима –била је ратна 1994, и он је рекао да овај дар шаље јер Срби сада носе свој крст.
Свети старче Пајсије, моли Бога за нас!
Приредио: Владимир Димитријевић
Геополитика бр. 83, фебруар 2015.
