Презвитер Оливер Суботић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, доктор социолошких наука и информатички инжењер, говори за сајт магазина Геополитика
Разговор водила: Весна Павловић
Психолози кажу: "Да је дете отац човека", како ви памтите Ваше детињство, које су то особе које су га обележиле? ( Боје, мириси, пејзажи, предели). Молим Вас поделите са нашим читаоцима нека сећања из тог периода свог живота.
- Рођен сам у Новој Вароши, градићу у југозападној Србији смештеном подно планине Златар. Пошто су моји родитељи били у сталном радном односу, највећи део предшколског периода сам провео код баке и деке, у оближњем селу Радоиња. Био је то незаборавни период у коме ми је нетакнута радоињска природа несебично даривала своје плодове, прелепе боје, звуке, мирисе, укусе. Био је то, уједно, и први простор за истраживање. Тај период мог живота су обележили људи препуни љубави и пажње, крајње спонтани и неизвештачени, управо природни. Ти племенити људи – сродници, комшије, пријатељи – су се својом добротом заувек утиснули у моју душу.
Како сте "упливали у воде вере" ? Који су то духовници пресудно утицали на Вас? (Осим О. Љубе Петровица - којем сте посветили књигу "Мисионарске цртице" из храма Александар Невски). С обзиром да сте сретали велики број духовника, игумана, епископа, монаха не само из Србије, већ из Грчке и других земаља.
-Основе вере сам задобио у детињству гледајући баку Рађинку како се моли пред спавање. Било је и неких личних трагања касније, у средњошколском периоду, али недовољно дубоко. Први прави сусрет са хришћанском вером се догодио у мојој 20. години, када сам кренуо са студијама информатике. Било је то време када сам био у напону физичке снаге и активно тренирао борилачке вештине. Сплетом околности, доспео сам тада у веома тешка животна искушења, која су ме покренула да молитвено завапим Богу. Тако је по оној народној – без невоље нема богомоље – кренула и моја прича са продубљивањем вере. Сигурно бих тада поклекао да није било Божије помоћи и укрепљења. Непуних годину дана после духовног преокрета, пронашао сам и духовника. Био је то прота Бранко Татарин, данашњи архимандрит Нектарије, игуман манастира Средиште, уз кога сам духовно узрастао.
Како је изгледао Београд у време Вашег студирања (духовни живот на факултету) ? Како је изгледао Ваш први додир са "мисионарењем" у храму Светог Саве? Како сте Ви у то време када модерне технологије нису биле толико развијене (мобилни телефони, друштвене мреже, интернет) - освајали нова знања о вери, дружили се, размењивали информације, књиге, теолошку литературу?
-Деведесетих година прошлог века је било сразмерно мало духовних трибина и предавања, а интернет је био на рудиментарном нивоу. О православној вери сам у то време углавном учио преко својих пријатеља који су пре мене пошли за Христом. Убрзо сам дошао до светоотачке литературе, која је означила потпуну прекретницу у начину живота и размишљања. Ускоро су уследили и први додири са мисионарским пољем, везани за проту Љубу Петровића и Мисионарску школу цркве Светог Александра Невског. При тој цркви сам почео да живим литургијски, да бих годину дана касније прешао у литургијску заједницу Храма Светог Саве, када је у њега дошао поменути о. Бранко Татарин. Мисионарски метод о. Бранка је био једноставан, али крајње ефектан – молитва, стално присуство на богослужењима, избегавање световних тема, темељан приступ светој тајни исповести и изградња живе заједнице. Тим приступом он је за кратко време око себе окупио велики број духовних чада, од којих су касније многи постали свештеници, монаси, монахиње, вероучитељи.
Како су Вас васпитавали, а како Ви васпитавате своју децу данас? ( Поделите са нашим читаоцима неку лирску слику из детињства : "Први пут са Оцем на јутрење" , "Прво ходочашће у светињу" , "Духовна музика, хор").
- Прве васпитне лекције којих се сећам потичу од баке Рађинке која ме је учила да не смем да лажем јер се то одмах види на лицу. Но она и дека су ме у најранијем периоду живота суштински васпитавали примером несебичности и посвећености које су ми показивали – они су, без имало претеривања, моји други родитељи. Отац Видомир је у васпитном смислу био прилично строг, али праведан. Имао је доста непријатеља у то време, али није желео да им се свети, иако је могао. Често ми је говорио: „Сине, ко тебе каменом, ти њега хлебом“, и то ми се урезало у сећање. Притом, будући да смо били једна од имућнијих породица у Новој Вароши, захтевао је од мене и сестре да се са поштовањем односимо према сиромасима. Мајка Радивојка ми је још од детињства синоним за марљивост и рад. Уз то, она ми је била и остала пример оданости. У комшилуку је била омиљена жена међу малом децом насеља Шанас, која су је звала једноставно – Ратка. Што се тиче мог личног приступа васпитању деце, он се заснива на традиционалном хришћанском моделу. Генерално гледано, сматрам да је кључна ствар у васпитању деце однос који је претходно развијен међу њиховим родитељима. Ако међу супружницима влада поштовање, искреност, разумевање, мир, поверење…, здрав темељ за васпитање њихове деце је увелико постављен. Јер деца уче гледањем, а не слушањем – главно је да тата воли маму и мама да воли тату, да се слажу, да буду одани, верни, доследни и да поштују друге људе.
Овај разговор водимо на почетку Васкршњег поста, реците нам молим Вас нешто о духовној димензији поста. Шта је по Вашем мишљењу најважније у посту?
- Јеванђелски стих којим нас је Црква испратила у период Великог поста гласи: „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт 6, 21). Пост је веома погодно време да потражимо и пронађемо своје духовно срце, које има везе са физичким органом којим се бави кардиологија, али је знатно дубље. Метод за проналажење духовног срца укључује молитву, покајање, исповест, Литургију, Свето Причешће – једном речју, све што је током Великог поста значајно интензивирано. Основна препрекао у проналажењу духовног срца јесте што је наш ум попут луталице и ретко када је усмерен унутра. Стога прво треба да „стеснимо“ ум и вратимо га себи, а потом да га покренемо да потражи срце. Пост нам је ту савезник јер чим „стеснимо“ желудац, тај сигнал се преноси и на умну „луталицу“. Сетимо се одбеглог младића из приче о блудном сину – у наручје свог оца он се враћа тек пошто су прошла разна весеља и разоноде, и када су га стесниле животне околности (Лк 15, 11-32). Тако се и ум кроз упорну, пажљиву молитву и искрено покајање прво враћа самом себи, а потом почиње да тражи место свог природног станишта – срце. Изнова потражити и пронаћи скривеног човека срца (1Пет 3, 4) – главни је задатак у посту.
www.geopolitikamagazin.com
