Свети Јован шангајски и санфранцишки велики светитељ 20. века
Да ли се можете похвалити да сте јутарње новине купили код свеца? Има на овом свету можда још живих који се сећају колпортера Михаила Максимовича који је између два рата, у улици Краља Петра, пролазницима продавао јутарњу штампу. По сећању јеромонаха Петра Лукјанова, таквог би колпортера и данас пожелеле сваке новине. Он наводи сведочење вршњака који се бавио истим послом и који је за време „паузе за ручак мора да иде од кафане до кафане и да с напором прода све бројеве, а Миша (Михаил) би просто стао на тротоар и Срби су за неколико минута куповали све његове примерке".
Михаил је у Југославију стигао силом (не)прилика, у великој избегличкој колони руских емиграната. Потиче из чувене племићке породице Максимович. Завршио је познати Полтавски кадетски корпус, а 1918. године дипломирао је на Правном факултету у Харкову. Продавац новина је у међувремену завршио Богословски факултет, а потом примио монашки чин узевши духовно име Јован. У Богословији у Битољу, где ради као професор, сви већ примећују његове врлине. Његов „колега" из Богословије, владика Николај Велимировић, рекао је ученицима: „Децо, слушајте оца Јована, он је анђео Божји у људском обличју".
Одлуком Синода Руске заграничне цркве постаје владика и одлази у Шангај где је била смештена велика руска колонија.
О личности Јована Максимовича, најбоље сведочи једна анегдота:
Приликом доласка у Београд те године, једна познаница га је питала за разлог његовог доласка у престоницу. Он је рекао да је Синод РЗЦ направио грешку и да је прогласио за епископа некога ко има исто име као он. Када га је та познаница поново срела исти дан, он јој је рекао да се испоставило да је грешка много већа него што је он мислио и да је он тај кога је Синод именовао за епископа РЗЦ.
После рата и победе комунизма у Кини, са паством одлази у западну Европу, а потом у Америку. Упокојио се 1966. године. Руска загранична црква га је канонизовала за светитеља 1993. године.
О светитељима најчешће не мислимо као о реалним историјским личностима. Православна црква сматра да се може постати светитељ у сваком времену и да је светачки ореол Божја награда, признање за моралан живот и изузетне напоре ка духовном савршенству.
Кренувши у тешку и неравноправну борбу са сопственим телом, владика Јован Шангајски однео је велику аскетску победу: од како је примио монашки постриг до упокојења никада није спавао у кревету. После дугих ноћних молитава, када би умор савладао тело, владику Јована су могли видети на некој столици или наслоњеног на зид у неком ћошку како одмара.
Једном приликом верници су приморали владику Јована, када је био озбиљно болестан, да легне у болнички кревет у болници у Шангају. Владика Јован је послушао своје забринуте вернике, али је испод леђа ставио једну чизму, како се не би осећао удобно.
У Шангају је владика Јован основао сиротиште за напуштену децу светог Тихона Задонског. Марија Шахматова наводи да се у „предграђима Шангаја дешавало да бебе женског пола буду бачене у канте за смеће, где су их пси растрзали". Једном приликом, каже прича, наишли су на неког пијанца који је седео поред канте за смеће из које је допирао врисак беба. Кинез им није дозволио да приђу, али му је владика Јован тутнуо две боце кинеске вотке након чега им је успело да спасу бебе.
Марију Шахматову владика је једном изненадио захтевом да се спреми и пође с њим у један хотел. Заправо је било речи о јавној кући. Владика је рекао да „деца једне руске проститутке не смеју да буду остављена у таквој средини". Син те проститутке, кога су одвели у сиротиште, постао је узоран младић и свештеномонах у Грчкој. После литургије коју је одслужио у Сијетлу, владика Јован се мирно упокојио са чудотворном иконом Пресвете Богородице Курскаја-Коренаја.
Када је у Сан Франциску, у Цркви Покров Пресвете Богородице 1993. године, архиепископ Руске заграничне цркве Антоније у присуству још два свештена лица, службеника Синода, отворио саркофаг у коме су се налазили посмртни остаци архиепископа Јована шангајског и санфранциског који се блажено упокојио 27 година пре тога, угледали су следећи призор: тело архиепископа Јована било је потпуно сачувано, сачувале су се чак и коса и брада. Нетрулежна тела православних светитеља мошти - за науку су необјашњиви феномени који пркосе законима хемије и биологије. За цркву, она су више него очигледан доказ чуда којим Бог прославља своје угоднике.
Свети Синод Руске Заграничне цркве у Сан Франциску је 2.јула 1994. година прогласио светог Јована шангајског и санфранциског за светитеља.
Свети Јован шангајски важи посебно као заштитник од саобраћајних несрећа. Међу корице књиге, посвећене овом светитељу у издању књижаре „Тројеручице", сабрана су многа чуда светог Јована шангајског.
Слободан Ерић
На планини Цер гради се манастир посвећен светом Јовану Шангајском
На историјски познатој планини Цер почела је изградња скромног манастира посвећеног великом светитељу и чудотворцу нашег доба, Светом Јовану Шангајском. Иницијатор и градитељ манастира је прота Драган Николић са благословом владике шабачког Лаврентија.
Свети Јован Шангајски
ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ
Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века
Никејски Символ вере
Бескрајна и неутешна би била наша жалост за умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу „да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети“ (1.Кор.15,32) били у праву. Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. Људима предстоји да једном умру, а онда суд (Јевр.9,27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.
Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: „Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе“ („За душу корисно штиво“, август 1894).
После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: „Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља, она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист“ (Св. Амвросије „Смрт као добро“).
Преподобни ава Доротеј, Отац из VI века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: „Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: „тај дан пропадну све помисли његове (Пс.146,4); то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима, деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела, гине... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела“ (Ава Доротеј, Поука 12).
Велики подвижник V века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: „Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16,22-28)... Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад почињу да предосећају... Оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље – макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа) у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1.Кор.11,7;Кол.3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом животу, постаје као безосећајан – она која садржи у себи сву силу разума, собом чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их се лиши (стр.178-179).
Савремена „посмртна“ искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у „вантелесној“ сфери; треба владати целим хришћанским учењем о том питању.
ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА
Духовна виђења често почињу код самртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.
Ово искуство самртника је праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим светом у који треба да уђе; истинска приирода ликова умрлих који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу – и нема потребе да ми улазимо у то.
Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се самртнику стави на знање да онај свет није потпуно непознато место, да онај живот такође карактерише љубав коју човек гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан брижљиво излаже ову мисао у речима упућеним умирујућој сестри: „Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их – и моли се да се заузму за нас. Окружиће те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде.“
МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ
Колико је важно помињање на литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896.) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију“; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) „Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш људима Божју благодат?“ – упитао је јеромонах – „Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од свих молитви.“
Зато су парастос и домаћа молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли „за оне који су у аду“.
Св. Георгије Велики је одговарајући на питање: „шта би могло да буде корисно за душе после смрти?“ у својим „Разговорима“ рекао: „Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина“ (IV;57,60).
Св. Григорије наводи неколико примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га одређене дане ослобађали од окова – баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV;57,59).
Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу;“ ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се“... Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могло да побуди молитву после смрти.
Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана – молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.
ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА УМРЛЕ?
Сви они који желе да покажу своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих“.
Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.
О, сродници и ближњи покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према умрлима.
Чим неко умре одмах зовите свештеника или му јавите да би прочитао „Молитве на исход душе“, које се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде попуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно врши служба умрли помињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних служби.
Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“.
