Духовни живот
Слободан Ракитић
Српско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.На почетку српске средњовековне повести стоји Стефан Немања, велики рашки жупан. Уз њега његов најмлађи син, принц Растко, у монаштву с именом Сава. Први је симбол владарске моћи, самодржац и ујединитељ српских земаља, други просветитељ и велики духовник. Ако су Срби, древан европски народ, имали срећан тренутак у својој повести, онда је то несумњиво онај када је на њену сцену ступио моћни жупан Немања, родоначелник светородне династије. У разгранатој и златом извезеној Лози Немањића, на фресци у Дечанима, он је њен корен и исходиште.
На почетку српског средњег века стоје отац и син, први са мачем и владарским жезлом, други са крстом и књигом. Раскошну принчевску одежду заменио је принц Растко монашком ризом.
Отац Симеон, игуман манастира Рукумија, о посту
КО ПОСТИ ДУШУ ГОСТИ, КО НЕ ПОСТИ БОЛЕСТ ГОСТИ
Хришћанско-православни пост је уздржање од мрсних јела и удаљавање од злих мисли, осећања, речи и дела. Значи: постимо телесно, али и духовно. Пост је мајка телесног здравља и неопходни сапутник у животу по Богу. Свети Василије Велики каже: „Пост је све Свете руководио у животу по Богу!“
Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан
Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“.
пише: Мирољуб Петровић
Слава подвижника преподобни Герасим родио се у Ликији. Још у младости обузет божанском мишљу, он огради себе страхом Божјим и прими свештени монашки лик. Најпре оде у унутрашњу пустињу Тиваиде у Египту и тамо богоугодно поживе неко време у духовним подвизима. Затим се врати у своју постојбину Ликију. Потом оде у Палестину, при крају владавине Теодосија Млађег да се поклони Светим Местима и тамо се настани у Јорданској пустињи коју као светла звезда обасјаваше светлошћу својих врлина. Ту поред Јордана он касније и манастир подиже.
Отац Ђерардо Ћофари, монах Доминиканског реда, директор Центра за изучавање Светог Николе у Базилици свеца у Барију, говори за Геополитику
Већ од првих Немањића ми имамо много сведочанстава о поклонима нашој цркви. Све је постало нарочито извесно са Светим краљем Милутином, када се односи све више побољшавају. Милутин нам је поклонио веома битну ствар – сребрни олтар од сребра тежак 600 килограма. У ствари, гроб, камени олтар Светог Николе, био је прекривен тим сребрним олтаром у виду поклопца који се налазио у оквиру целе капеле исковане од српског сребра из Новог Брда. Данас би Руси желели да сребром опточе комплетну капелу Светог Николе, али ми то не дозвољавамо, јер за нас је исувише драгоцена она коју смо добили од српских владара.
Разговор водио (и превео): Драган Мраовић
Академик Владета Јеротић, аутор бројних књига и студија, говори за Геополитику
Данашњи повратак православном хришћанству у српском народу сматрам очекиваним и природним, јер су и религија и историјска свест једног народа архетипске вредности у свих људи и народа на свету. Присуство "различитог сензибилитета и духовна струјања" у Србији данас природно је и неизбежно. На Српској цркви и њеним великодостојницима је да умеју да разликују кукољ од пшенице, али и тада да не чупа кукољ од пшенице, према речима Христовим из Јеванђеља, да не би, "чупајући кукољ, ишчупао и пшеницу".
Уважени професоре, да ли бисмо могли дати дефиницију или кратко описати карактер српског народа? Колико је у обликовању карактерологије наше нације удео предхришћанског (паганског) а колики је, рецимо, удео светитељске и просветитељске мисије Светог Саве, који је први извршио суштинску христијанизацију Срба? Коначно, колико је наш карактер формирао и косовски завет, или косовски мит који је, по мом мишљењу, централни догађај у нашој националној историји?
Незахвално је, а и све мање прихватљиво у круговима познатих данашњих антрополога, давање дефиниција карактера неког народа.
Код нас је у више махова писано о карактерологији српског народа (или, шире, динарског); о његовим позитивним особинама као што су: виталност, рецептивна (пријемљива) душевност, богата имагинација, слободољубивост, као и негативним: биолошка заокупљеност собом, неуздржаност, несталност, мимикрија (о чему су добро писали многи, од Јована Цвијића, Владимира Дворниковића, до Бојана Јовановића).
