Духовни живот
У Србији постоји још око четрдесет цркава брвнара, већином насталих половином 18.века.
Иако су дрвене богомоље грађене још у доба Светог Саве, и у доброј мери допринеле христијанизацији Срба, нису сачуване. Постојеће су настале у тешко време ропства, и у великој мери су биле заслужне за очување православне вере.
Пише: Раде Репија
Геополитика доноси духовне поуке блаженопочившег старца Порфирија и старца филотејског и аризонског Јефрема. Старац Порфирије је један од највећих духовника у другој половини 20. века, не само у Грчкој, него у читавом православном свету. Дела старца Порфирија су преведена и на српски језик. Упокојио се деведесетих година прошлог века, оставивши иза себе богоугодна дела, мноштво душекорисних поука и много духовне деце. Архимандрит Јефрем Филотејски (познатији као старац Јефрем) је архимандрит и бивши настојатељ манастира Филотеја на Светој Гори, духовник неколико светогорских манастира и манастира у Грчкој, а такође и оснивач неколико манастира у Сједињеним Америчким Државама. Његово тренутно пребивалиште је манастир Светог Антонија Великог у Аризони.
Отац Клеопа (Стефановић), чувар моштију Свете Петке Параскеве при Саборном храму у Јашију
Народ долази и осећа милост Свете Петке, благодат и радост што је светитељка ту присутна заједно са њима. Чуда се дешавају свакодневно, народ долази, не дешава се никад да се ред заустави, да ми можемо имати паузу; тога једноставно нема јер народ непрестано циркулише, а међу њима има доста поклоника из Србије у организованим групама, који на тај начин доказују своју љубав према светитељки.
Разговор водио: Милан Старчевић
Дођох да бацим огањ на земљу;
И како бих желео да се већ запалио.
(Лк. 12,49)
По јасном учењу речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену „хришћани“: они само имају име да су живи , а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: „Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја на земљи, као што је на небу!“
Пост постоји од древних времена и никада не застарева. Он јe потребан нама хришћанима као хлеб насушни. Прва Божија заповест дата човеку јесте заповест о посту: “Од дрвета познања добра и зла не једи” (I Мојсеј. 2,17). Све Божије заповести, па и ову о посту треба схватити на прави начин. Речи Божије – заповести – будући да проистичу из неограничене природе Божије, нису нашим прародитељима и нама дате на ограничење него на усавршавање. Пост је Богом благословено средство које треба да нам помогне да откријемо у себи онај прави, истински смисао свог постојања: “Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио” – речи су Светога Григорија Синаита.
Желећи да утоле глад, многи својом неумереношћу западају и у болести, јер заборављају на упозорење Божије: “Пазите на себе, да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота…”(Лк.;21,34). А будући да су људи бића створена за вечност, не могу се заситити само овом пролазном храном. Непрестана храна јелом које пролази, без хране бесмртне, духовне, постепено умртвљује душу. Душе наше потребују вишњу храну. Душе су наше гладне Бога. Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха, смрти и ђавола, сам Господ Исус Христос је поставио и трапезу за утољење глади роду људском, рекавши: “Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никада ожеднети.” (Јн. 6,35).
Слободан Ракитић
Српско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.На почетку српске средњовековне повести стоји Стефан Немања, велики рашки жупан. Уз њега његов најмлађи син, принц Растко, у монаштву с именом Сава. Први је симбол владарске моћи, самодржац и ујединитељ српских земаља, други просветитељ и велики духовник. Ако су Срби, древан европски народ, имали срећан тренутак у својој повести, онда је то несумњиво онај када је на њену сцену ступио моћни жупан Немања, родоначелник светородне династије. У разгранатој и златом извезеној Лози Немањића, на фресци у Дечанима, он је њен корен и исходиште.
На почетку српског средњег века стоје отац и син, први са мачем и владарским жезлом, други са крстом и књигом. Раскошну принчевску одежду заменио је принц Растко монашком ризом.
