Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, командант РВ и ПВО у време НАТО агресије
Ми у РВ и ПВО смо организовано и плански извршили све припреме за рат и организовано прихватили први удар. То потврђује и чињеница да у првом удару није погођена ниједна ракетна јединица ПВО, иако је 80одстонапада у тој првој ноћи извршено по РВ и ПВО
Разговор водио: Слободан Ерић
Поштовани господине генерале, 24. марта навршиће се 14 година од НАТО агресије на Србију. Да ли данашња Србија на достојан начин обележава овај датум и да ли се на примерен начин сећа својих хероја и жртава НАТО агресије?
–Тако је. На измаку је и 14.година од почетка оружане агресије НАТО на Србију. Агресија је почела24. марта,нешто пре 20 часова. Извршена је по одлуци НАТО, тачније речено Америке, без мандата Савета безбедности ОУН. Повод и последице које је агресија изазвала правдају се наводном хуманитарном катастрофом албанског становништва на Космету. Тај датум, као дан страдања и жртвовања српског народа и његове војске, Србија и српска држава до сада нисуобележилеи обележавалена начин достојан жртве и дела. Углавном,то се радило рутински – формално иуфункцији дневне политике и политичких интереса владајуће групације. Примера који ово потврђују има много. Споменик жртава рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999. године на Савском тргу у Београду непримерен је жртви, израђен од материјала који брзо рђа, а морао је после протеста породица и учесника рата бити скинут и послат на отклањање недостатака и прерађивање. Вечна ватра жртвама агресије,упаљена на Ушћу недалеко од Палате Србијана прву годишњицу агресије, угашена је одмах по доласки ДОС-а на власт, Хаг и хашке оптужнице бацили суцрну мрљу на нашу одбрану, а држава се својом сервилношћу „уприличила“ Хагу и извршила потпуну дискредитацију наше одбране земље. Браниоцима је приписала као кривицу то што су бранили земљу. До сада није извршила анализу ни донела закључке о узроцима и последицама агресије и рата, па се вероватно из недостатка таквих закључака једна вишедимензионална агресија од највиших представника државе назива бомбардовањем, што је, ако није незнање, равно цинизму. Наговештаје новог односа даје изјава министра одбране господина Вучића,дата на свечаности обележавања 100 година српског војног ваздухопловстава: „Људи који су бранили наше небо 1999. године представљају понос, а не срамоту“. Министар је нагласио да је наша обавеза „да памтимо њихово дело, то су наши јунаци и хероји од којих никада нећемо одустати и којима ћемо се увек поносити.“
Ваша сећања као команданта Ратног ваздухопловства и противвазушне одбране сабрана су у књизи коју сте написали,а која се бави НАТО агресијом на Србију. Један део политичке елите стално изнова оптужује тадашње политичко руководство а, рекао бих, и већи део народа, да нису довољно учинили да се избегне сукоб са најјачим војним пактом. Да ли се рат заиста могао избећи?
–Књига носи наслов „Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине“. Она сабира и конзистетно излаже догађаје који су претходили кризи ма КиМ, развој кризе 1998, оружану агресију 1999. и одбрану коју су снаге групације РВ и ПВО, којима сам командовао,изводиле. Има код нас војника једна изрека: „После боја, много генерала.“ Оптуживати је лако,и то без чињеница и доказа, а то се често ради кад се остварују интереси оног ко оптужује. Да би избегло рат,државно руководство СРЈ је учинило много уступака, али није могло да прихвати захтеве из Рамбујеа, да на цео простор СРЈ дођу стране трупе, које ће бити изнад Устава и закона земље у коју долазе, и да се за три године на Космету проведе референдум на комеби се Албанци са Космета изјаснили да ли желе Србију или не. НАТО челницима, а пре свих челницима Америке, било је јасно да без смене тадашњег политичког и државног врха и уништења (разбијања) Војске неће моћи остварити своје крајње циљеве, међу којима је и отцепљење Космета од Србије. Задње што је Србија покушала да уради да спречи рат, била јепонуда Милана Милутиновоћа госпођи Мадлен Олдбрајт „...примите нас у НАТО, па дођите на Косово“, која за њу није била прихватљива. Циљ је био ући силом по њиховом плану, без ограничења и без ичијег одобрења. Рат се није могао избећи, сем да се изда Устав и прихвати окупација земље.
Како је изгледао сам почетак НАТО агресије, односно, то вече 24. марта, како су Ваши потчињени официри и војници РВО и ПВО реаговали и да ли сте спремно дочекали тај први удар НАТО снага,који је представљао једну врсту шока за наше грађане?
–Рат је шок за свако разумно биће. Због тога ратна пракса указује и потврђује:ко избегне велике губитке у првом удару и организовано прихвати борбу,у даљем току има добре изгледе за успех. Ми у РВ и ПВО смо организовано и плански извршили све припреме за рат и организовано прихватили први удар.
Ово потврђује и чињеница да у првом удару није погођена ниједна ракетна јединица ПВО, иако је 80одстонапада у тој првој ноћи извршенопо РВ и ПВО. Интересанто је да се тај први удар одвијао по плану и моделу баш онако како смо ми у РВ и ПВО проценили, те због тога за нас није било никаквог изненађења, што је значајно утицало на борбени морал и енергију реакције.
Како оцењујете учинак Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, имајући у виду техничку инфериорност у односу на надмоћне и софистициране борбене системе НАТО пакта?
–Учинак у рату се мери остварењем постављеног циља. На стратегијском плану,за Војску тај циљ је био: дисперзијом материјалних резерви у просторуи оперативним развојем јединица извући војску испод удара и спречити њено уништење; онемогућити планирани темпо и динамику извођења ваздушно-космичке операције НАТО; спречити насилно довођење копнених снага НАТО на простор Космета. Ови циљеви су потпуно реализовани. Највећи допринос остварењу стратегијског циља дала је стратегијска групација РВ и ПВО. У оперативном смислу,њени губитци су минимални у људству (погинуло је 39 припадника), прихватљиви у борбеним ефективима (уништено око 40 одсто) а,собзиром на борбену моћ агресора, агресору су нанети реално могући губици. Стратегијска групација РВ и ПВО функционисала је као систем одбране земље свих 78 дана рата, што јој ниједна оперативна процена ни у СФРЈ, а ни у СРЈ,није предвиђала. Те процене су закључивале да ће се капацитети РВ и ПВО против непријатеља далеко мање снаге од НАТО истрошити за 19 до 21 дан. Успех Војске омогућио је државном руководству врло повољне услове за усвајање Резолуције 1244, чија се снага за разрешење проблема на Космету, нажалост, до сада игнорисала од државних органа Србије.
Колико је РВО и ПВО кроз садејство помагала копненим снагама, кроз обавештавање, маскирање итд?Коначно, многи су омаловажавали дејство „прага“... Али ипак, колико је дејство наше противавионске артиљерије спречило НАТО авијацију да се спусти много ниже и тиме угрози наше копнене снаге, пре свега оклопне механизоване јединице?
–Наше снаге авијације су значајно подржале борбена дејства Приштинског корпуса у борби против побуњеничких снага тзв. ОВК и снага регуларне војске Албаније, које су са њене територије покушавале продор на територију Метохије. Снаге јуришне авијације су све до 4. априла ватрено подржавале наше снаге КоВ, а снаге транспортних хеликоптера све време рата су вршиле превожење за њихове потребе. Поред ових конкретних борбених садржаја, значајни су били и садржаји обавештавања о стању у ваздушном простору, узбуњивања и упозорења о очекиваном нападу по конкретној јединици, положају или рејону. Артиљеријско-ракетне јединице малог домета (међу које спада и „прага“,како је ви назвасте) имале су врло битан значај и улогу у нашем систему ПВО. Оне су скоро потпуно ограничиле дејства авиона с малих висина, држећи их на висинама изнад 4.000 метара. Тако су спречилепрецизна нишањења по средстрвима ратне технике. Оне су један од одлучујућих фактора због чега је НАТО авијација у Приштинском корпусу уништила само 13 тенкова. Додамо ли томе да су, према НАТО подацима, уништиле 27 беспилотних летелица, њихова улога је потпуно јасна.
Наша целокупна јавност се током НАТО агресије, а и после, питала зашто наша војска није могла да пружи адекватан одговор, односно зашто у свом поседу није имала модерне противваздушне системе? Зашто нисмо купили систем С-300? Молимо Вас да нам кажете праву истину о томе, пошто постоје разне теорије и нагађања.
–Наша земља је од 1992. године,па све до потписивања Дејтонског споразума, била под тешким санкцијама и блокадама, које су и касније настављене с нешто мањим интензитетом,аимале су јасан циљ:економско и војно исцрпљивање земље. Тада земља за своју Војску заиста није могла учинити ништа у смислу опремања и модернизације. Међутим,после 1995, па све до средине 1998. године,било је могућности, али се тада у главама појединица у државном врху СРЈ и Србије устоличио визионарски закључак да земља неће бити нападнута, па су планирана финансијска средства за опремање и модернизацију усмерена на другу страну. Када се 1998. године отворила могућност агресије, никог другог него НАТО, било је касно. Поново су отворене блокаде, забрањен увоз оружја, а руски државни врх је стављен под надзор америчке врхушке. Председник Русије Јељцин је имао став, који су делили његови најближи сарадници, да Југославији не треба дати наоружање. Његов став најбоље потврђује изјава првог потпредседника руске владе Јурија Масљукова: „Пружање војне помоћи СРЈ је немогуће и непотребно. Можда су се у Русији појавили лудаци који се спремају да шаљу оружје, али ја мислим да је то стварно немогуће и савршено није нужно“.Очајнички покушаји које смо чинили у току рата остaли су у оквирима ове изјаве и ништа више.
У књизи посебно говорите о 83. ловачком авијацијском пуку у Приштини, који је био изложен најтежим ударима. Како су припадници овог пука успели да издрже нападе?
–На објекте аеродрома Велика Слатина код Приштине у току рата извршено је 47 напада,са 292 ватрена дејства, при чему је бачено око 600 тона убојног терета. Већ на самом почетку рата уништени су сви објекти високоградње. Остао је само, с лакшим оштећењима, подземни објекат „Рудник“,који је служио за заштиту и борбену припрему наших авиона. Невоља је натерала да се, поред авиона, у објекат склони и око 130 људи, пилота и техничара. Почетком маја од силине сталних удара по улазимаи излазима објекта дошло је од зарушавања истих и онемогућена је даља употреба авиона из објекта. Претила је опасност да челична врата попусте и да дође до катастрофалног стања у објекту. Требало је решити питање људи. Отишао сам на аеродром и затражио предлог од команданта, пуковника Гвоздена Урошевића шта да учинимо с људима.Он, и сви остали сматрали су да требада остану уз авионе. Одлучили су да их неће напустити, уверавајући ме да ће њихов „Рудник“ издржати. Издржао је. Дванаестог јуна из тог објекта и са писта аеродрома у правцу Београда полетело је 15 авиона. Људи су одлучили, а ја сам њихову одлуку прихватио, али моја стрепња за њих била је велика и трајала је све до краја рата. Помињем људе. И овде морам свим припадницима РВ и ПВО, а посебно онима који су положили живот на олтар отаџбини,одати признање и захвалност за све што су урадили за одбрану отаџбине. Свако је дао свој максимум. Они су били изненађење за НАТО, они су дискредитовали НАТО план да за пар дана уништи Војску и окупира Србију.
Такође, у нашој јавности се доста говори,алии мистификује о наводној претњи западних преговарача да је НАТО спреман да „тепих бомбама“сравни један град у Србији. Колико су ове претње биле истините и основане,и колико је заиста изводљиво „тепих бомбама“сравнити један град?
–Заиста је тешко и претпоставити да би неко на крају 20. века могао донети одлуку да се „тепих“ бомбардовањем уништава један град и убијају његови житељи. Међутим,постоји прича да је Ахтисари 2.јуна запретио Слободану Милошевићу да ће, ако не прихвати принципе за решавање конфликта, Београд бити раван као сто за којим су седели, те да ће бомбама НАТО за недељу дана бити убијенопола милиона Београђана. Све је могуће кад моћници изгубе разум. Због губитка разума под „тепих бомбе“стављени су много пута многи градови, па и сам Београд. Догодила се Хирошима и Нагасаки, Кореја, Вијетнам.....
Господине генерале, рат се завршио потписивањем Кумановског споразума. Престала су ратна дејства. Али, да ли су престала и друга неборбена дејства, односно, да ли је рат против српског народа настављен другим средствима?
–Престала су борбена дејства, престала је оружана агресија, али истом жестином, ако не и јаче, настављена је агресија неоружаним средствима из арсенала сукоба „ниског интензитета“. Настављене су претње и притисци, смењивања и хапшења, извршен је државни удар, на сцену је ступила демократија пуча. Хашки трибунал хапси и суди (појединцима ни 10 година од хапшења није изречена пресуда). Одузима се Космет Србији. Растурена је Војска, а у српску војску уведени су стандарди НАТО, који су у супротности са потребама одбране суверенитета и интегритета, историјом, традицијом и менталитетом. Организацијски, функционално и кадровски наша Војска се прилагођава потребама НАТО,како би, вероватно као јуришна пешадија,раме уз раме учествовалау освајачким походима које планира и спроводи НАТО. Настављено је даље сиромашење земље кроз пљачкашку приватизацију и њено малтене колонијално потчињавање.
Шта треба да буду приоритети у развоју наше војске, а пре свега Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране? У јавности се помиње куповина нових борбених авиона. Да, заиста, важно је и лепо имати модерну и респектабилну авијацију, али нама се чини да приоритет треба да буде развој противваздушне одбране, пре свега набавком модерних ПВО система.
–Одбрамбене снаге за дејство у и из ваздушног простора су функционално јединствен и компатибилан систем. У том смислу,развој РВ и ПВО треба да буде уравнотежен и прилагођен проценамаугрожавања земље. Само авијација без ракетних јединица је слабост, али и обратно. Мале земље своју војну стратегију прилагођавају одбрани. За одбрану од напада из ваздушног простора оправданији је развој ракетних јединица, али свака одбрана има и мора имати своју офанзивну компоненту, а то је авијација. Да смо 1999. године имали моћнију авијацију,не би се уАвијану живело мирнодопски, или не би у Јадранском мору крстарило и боравило 32 ратна брода (триносача авиона). Авијација има и бројне задатке у контроли ваздушног простора (идентификација, одвођење, присиљавање и друге радње),што ракетне снаге ПВО не могу да раде. Свакако,ту су и задаци ваздухопловне подршке копнених снага. Осим авијације и РЈ ПВО,у том систему значајну (незамењиву) улогу имају средства за осматрање ваздушног простора, командни системи, системи противелектронске борбе и други. Мој лични став је да све са чим би опремали наше РВ и ПВО мора бити на технолошки високом нивоу и борбено ефикасно. Али засадасе, чини ми се, морамо протегнутипрема „губеру“.
Господине генерале, ми сваком саговорнику Геополитике постављамо исто питање: „Како оцењујете политичко и економско стање у Србији, као и стање нације?“
–Политичко стање је конфузно, економскисиромашно, с израженим криминалом и корупцијом. Институције државе су у дефанзиви, али неких назнака промена има. Нација је располућена („прва“и „друга Србија“). Ових дана поједини медији је деле на грађанску и мондијалистичку. Све у свему, присутно је опште замешатељство.
Имајући у виду Ваше велико и богато професионално и животно искуство, реците нам шта нам ваља чинити како би сачували нашу државу, извели земљу и народ из дубоке економске, социјалне и, рекао бих, моралне кризе. И како би Косово поново вратили у Србију? Да ли верујете да ће једном поново са приштинског аеродрома поново полетати наши борбени авиони?
– Ово је врло тешко питање. Тражи шире и студиозније елаборирање, него што ја то овде могуда учиним. Међутим, могу само да назначим. Србима је потребно јединство и национално помирење. Потребно је дефинисање националних циљева консензусом. Наравно, за такво стање нације одговорност сноси (и треба да се избори) српска интелектуална елита, али још већу сносе политичке (страначке) вође и водеће партије. Борба за враћање Космета у састав Србије биће тешка и дуга. Лично мислим да са решењем статуса не треба журити. Треба чекати и тражити за нас повољнију међународну климу. Сва решења треба и морадапочивајуна Резолуцији 1244, која је од досадашњих власти гурнута у страну. Српски авиони на приштинском аеродрому? Мало вероватно, али све је могуће. Када једног дана спласне албански национални романтизам, можда се и о томе може договорити.
Геополитика бр. 61, март 2013
