Александра Нинковић Тешић, аутор пројекта Виртуелни музеј Михајло Пупин, говори за Геополитику о припремама за обележавање 160-годишњице рођења овог великог научника и Србина
С обзиром да се бавите проучавањем дела и биографије великог српског и светског научника Михајла Пупина, а да сте, поред тога што сте и аутор Виртуелног музеја и потпредседница Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин, реците нам колико се у нашој јавности реално сагледава и валоризује његово грандиозно научно дело. Да ли је пут повратка пољуљаном самопоштовању наше нације, које је уздрмано пропагандним оптужбама са Запада, управо јачање свести да су неки истакнути појединци наше нације дали немерљив допринос развоју управо тог света?
- Велика научна, национална, доброчинитељска и животна заоставштина Михајла Пупина тек сада, када смо надомак 160 година од његовог рођења, почиње јасније да се оцртава у свести нашег народа. Размишљајући о огромном пољу Пупинових доприноса, сетим се речи Милана Кашанина које је изговорио 1927. у „Цвијети Зузорић“, истакавши како ми Срби не умемо да уважавамо своје живе, али ни да се сећамо својих умрлих. Наша историја науке, наша култура, наша уметност, пуни су светлих узора, великих дела, изузетних личности, али они често нису део ни образовног система, ни колективне свести народа. Када то постану, онда ни самопоуздање неће бити могуће пољуљати.
Реците нам нешто више о Виртуелном музеју Михајла Пупина који је реализован уз помоћ САНУ и „Телекома Србије“, о његовом значају и улози, као и о другим активностима које Ви и Ваше колеге предузимате на афирмацији дела овог нашег великог научника и родољуба.
- На Виртуелни музеј смо веома поносни. Верујемо да је то први пут, чак и у свету, да је неко на овај технолошки изазован и јединствен начин представио културно и научно наслеђе. Данас, када немамо праве куће, с добрим кровом и чврстим темељима да нам чувају и представљају највећа дела и личности које су својим часним радом задужиле српски народ и цео свет, морамо наћи нове начине да одржимо, сачувамо и афирмишемо ово тако драгоцено поље културних, научних, историјских и духовних вредности.
Зато смо подигли велику зграду, провидних зидова, које сам испуњавала садржајем замишљајући да је то чврста зиданица, не у виртуелном већ у правом свету.
На још један важан допринос сам такође веома поносна. Образовно-истраживачко друштво, уз подршку САНУ и „Телекома Србија“, а следећи идеју самог Пупина, који је цео живот носио своје родно место у себи, помажући му и спомињући га током читавог живота, омогућило је приступ Завичајном комплексу у Идвору, кроз виртуелну шетњу на интернету. Тако ће свако ко откуца idvor.rs моћи да хода путевима Пупиновог детињства.
Тренутно смо у припреми важних догађаја који ће пратити Пупинову годину, 2014, на националном, али и међународном нивоу. Од свих планираних активности највише пажње усмерено је на две поставке. Једну, која би била централна манифестација овог јубилеја, у Великој галерији САНУ, а коју организује Српска академија наука и уметности, и другу, која ће осветлити у потпуности Пупинове доприносе током Првог светског рата.
Ово су чињенице пред којима утицајан свет, који је био главна Пупинова подршка у борби за право, правду и слободу, неће моћи лако да зажмури. Верујем да је наша обавеза да овим знањима пробудимо сопствену савест, погледамо шта може да учини само један човек снагом своје воље и љубављу према домовини. Онда ће, надам се, доћи и захвалност.
Данас Пупин, због својих борби за интерес Србије, због хуманитарног рада, због грађења угледа наше земље у свету, може бити симбол свих вредности за које се Србија храбро борила. Зато ни не чуди што је амерички председник Вудро Вилсон, проглашавајући дан Србије у Америци, 1918, између осталог рекао: „У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност...“
Да ли можемо укратко подсетити на најзначајније научне проналаске Михајла Пупина и њихов значај за развој модерне науке, технологије и индустрије? Да ли нове генерације које користе модерна средства комуникације знају Пупинов допринос развоју телефоније и радио-веза? Можда их треба подсетити на то...
- Зашто ми данас у образовном систему немамо податак да су неки од патената Михајла Пупина у основи телекомуникација? Да су Пупинови калемови најпознатији, али не и најзначајнији његов научни допринос? Мало је познато да је баш Пупин добио патенте за успостављање више телеграфских и телефонских канала по једном физичком воду и на тај начин поставио основе временског и фреквенцијског мултиплекса без којих се савремене телекомуникације не могу замислити. Да је од три компоненте на којима се базирају информационе и комуникационе технологије и које садрже сви електронски уређаји − исправљач, осцилатор и појачавач − Михајло Идворски Пупин патентирао прве две.
Ово је само почетак приче о великим патентима и научним доприносима који су задужили читаво човечанство. Унеско је прихватио да се укључи у обележавање Пупинове годишњице, управо због научног дела великог човека. Али не због сјајних изума који су помогли да се у једном времену нађу најбоља технолошка решења, већ због научних принципа, који су своју пуну примену нашли тек после смрти великог научника.
Колико се у свету, поред научних кругова, зна о Михајлу Пупину? Да ли шира јавност зна за његов допринос развоју науке и технологије?
- Имала сам срећу да, тражећи грађу о Михајлу Пупину у Европи, али посебно у Америци, наилазим на људе који су са посебним поштовањем, негујући сећање на личност и дело Михајла Пупина, отварали врата архива, делили информације. У институцијама науке његов траг је толико дубок и широк да га није било лако утабати. Препознаје се и данас. Али ако желимо више од тога, да уђемо у широку јавност, први корак је наша јавност, она којој је највише допринео. Ту се праве стратегије и проналазе начини да се Пупиново дело пробуди у друштвима на свим странама света. Својом аутобиографијом „Са пашњака до научењака“, за коју је 1924. године добио Пулицерову награду, он је то сам чинио, представљајући српску традицију и историју науке на невероватан начин, снагом и имагинацијом поете. Та је књига објављивана на јапанском, руском, немачком, шпанском, француском, шведском и многим другим језицима. Имала је на десетине издања. И то је први корак: да почнемо да читамо Пупинову књигу поново, да је пустимо да она говори, достојно представљајући највише вредности које наша земља има.
Поред научног дела, оно што код Михајла Пупина импресионира јесте његов велики патриотски и родољубиви рад. Можете ли нам укратко рећи о његовој улози на Мировној конференцији у Паризу 1919. године и огромној заслузи за испословање решења граница које су биле на велику територијалну корист Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца? Мислим да за границе Пупину не треба да буду захвални само Срби, већ и Хрвати и Словенци...
- Национално-политички рад Михајла Пупина почиње на самом почетку ХХ века, око 1908, и завршава се његовом смрћу 1935. Ниједног тренутка он није престао, упркос великим тешкоћама и ризицима, да помаже Србију. Лобирао је, давао, борио се, полемисао. Улагао је свој углед, утицај, али и богатство. Запањујуће је шта је научник и професор Колумбија универзитета, оснивач и председник многих научних удружења, био све спреман да учини за своју домовину. Академици Андрија Митровић и Драгољуб Живојиновић спасили су од заборава његове родољубиве доприносе. Мноштво нових докумената који су ми дошли до руку иду у прилог тврдњи професора Живојиновића да је Пупин најбољи лобиста кога је Србија икада имала у Америци. Верујем, и у свету. Један човек који је учинио више него што данас можемо очекивати од свих државних институција заједно.
Постоји мноштво података о конкретним активностима Михајла Пупина, у периодима од анексије Босне и Херцеговине, затим током балканских ратова, а посебно током Првог светског рата. Мало је познато да су ватрене говоре и исте такве Пупинове акције, политичка лобирања и рад на уједињењу српске дијаспоре, пратила доброчинства пред којима можемо да стојимо само у неверици. Нема оправдања која могу да нам помогну да разумемо како смо на стотине вредних, великих и важних дарова српском народу могли да заборавимо.
Изложба коју сам споменула, а која ће почетком наредне године открити све појединости Пупиновог учешћа у одбрани интереса Србије током Првог светског рата, неке и по први пут, бациће светло и на перцепцију америчке јавности тога времена на напоре да се помогне Србији. Како су тада важна и велика питања, највише интересе нашег народа посматрали у друштву, које нам се данас чини даље него икада. Зашто не можемо да подстакнемо родољубивост неких Пупина савременог доба?
Оно што ми се чини посебно важно је истицање тешкоћа које су овај рад пратиле. Пупину није било лако. Мучио се и рвао, жртвујући удобност у којој је могао безбрижно да живи. Иако се сам није жалио на тешкоће, говорећи да су порази само кратка одморишта за будуће победе, ипак је остало записано да су и тада многи препознавали напоре којима се излаже. Остаје занимљив његов одговор, када су га једном приликом питали како савлађује нападе и непријатеље − да они нису ништа друго до зелена трава по којој он хода и која не може да га озледи.
Ту се отвара још једна велика тема, која је можда један и од узрока заборава који све време прати ову нашу причу. То је Пупинова жива, делатна вера. Он је стално истицао да га је наука учинила бољим хришћанином. На питање да ли верује у Бога, рекао је да он не верује, већ да зна да Бог постоји, а да то од свих његових сазнања има највећу вредност. Огроман број текстова написао је о односу науке и религије.
Један од највећих светосаваца у нашој историји гласно је и лако, на највећим научним скуповима, налазио доказе за визију науке у будућности управо у светим списима.
Ту је можда и одговор на питање како у један живот може стати толико подвига у различитим пољима. Како неко може бити председник три научна друштва Америке, у исто време предајући пред стотинама студената, радећи у својој лабораторији, помажући домовини, нижући добра дела, бринући о родном Идвору, као да се сваки дан буди са његовим житељима...
Недавно је откривено, на основу отворене архивске грађе, да је ФБИ у Америци пратио Пупина. Шта је био разлог да полицијске и обавештајне службе Америке мотре на Пупина?
-Када сам дошла до 133 документа која се данас чувају у ФБИ архиви, погледала сам у збир мука и непријатности којима је због свог националног рада Пупин био изложен. Ту су имена агената који су пратили Пупина, њихови извештаји, имена доушника, притисци на америчку администрацију (посебно од стране Аустроугарске), али и начини на које је његов углед побеђивао све препреке. Интересантно је да му је више муке донело то што је био почасни конзул Црне Горе него Србије. Углавном су у томе налазили формалне разлоге да покрену поступке испитивања Пупиновог деловања, као и праћења.
У истом периоду Срби су дали Америци, свету, два велика научника, Николу Теслу и Михајла Пупина. Иако је свако од њих дао посебан и огроман допринос науци, и није их захвално упоређивати, ипак можемо направити поређење по питању њиховог односа према отечеству, завичају, народу из кога су потекли. Бићемо слободни да кажемо да је Пупинов родољубиви допринос неупоредиво већи од Теслиног. Шта Ви мислите о томе?
- Иако је Тесла нарастао до мита, не само у оквирима наше земље, већ и у читавом свету, ми о њему опет не знамо довољно. Уз сву помпу и коришћење Теслиног имена, готово да су широј јавности непознати његов однос према српској традицији, многи цитати и текстови који бацају јасније светло на великог генија.
У практичном смислу, који напушта оквире науке, Пупинов допринос кроз преко 1000 дарова институцијама и појединцима у Србији, меценски рад и систематичан државно-политички допринос, не може се упоредити ни са ким.
И један и други човек били су толико велики да је довољно представити их у пуноћи њиховог стваралаштва и живота. Тесли се углавном додају слојеви који покривају значај онога што су његови прави, велики доприноси не само науци, већ и цивилизацији, а Пупину се одузимају и научни и људски значај. Ниједно од ових великих наслеђа није на свом месту. А морало би да буде убризгано у српско друштво.
Односи Пупина и Тесле нису, најблаже речено, били једноставни, у неким периодима били су тешки. Ипак, оно што је најважније, кажу да су се они срели и помирили. Да ли нам можете рећи шта се десило приликом њиховог последњег сусрета, када је Пупин био у болесничкој постељи?
- Ви сте изабрали добар опис – нису једноставни. Углавном их, када им мистификујемо заслуге или умањујемо значај, поврх свега ставимо у сукоб. Једноставан дуализам који не приличи таквим умовима науке и таквим духовним громадама као што су они.
И ту ми је помогла једна обимна архива (архива америчких медија прве половине ХХ века, посебно локалних) да боље разумем те интересантне, у неким периодима компликоване односе. Њихови савременици су их често спајали, говорили о могућим сарадњама, о томе како би два Американца српског порекла могла да спасу свет од ратова. Када погледате те текстове и наслове, помислите како нам је поглед на ове велике људе мали. У оквиру Виртуелног Пупиновог музеја прва додатна поставка представља управо однос Пупина и Тесле, где се могу видети неки од ових чланака. Надам се да ћемо их све објавити ускоро.
Пратећи историју науке, познато је да је Пупин подржао свим снагама Теслу у рату са Едисоном, али су разлози периода ћутње међу њима у Теслином односу са Марконијем. Лепо је сведочанство очевидаца да су се поред Пупиновог узглавља два пријатеља срела и помирила пред саму Пупинову смрт. Не знамо о чему су насамо разговарали, али знамо шта их је све повезивало током живота.
Однос према мајци, српска народна традиција као стални извор инспирације, идеализам у науци, посебна духовна искуства о којима су писали и Пупин и Тесла, али и неки сада веома популарни термини и важне теме, као што је одрживи развој. Листа онога што спаја два важна стуба у историји српске науке је много дужа.
Надам се да ће време које долази осветлити управо те аспекте веза међу њима.
Геополитика број 69, децембар 2013.
