Др Елизабет Хереш, аустријски научник и експерт за Русију, говори за Геополитику.
Разговор водио: Милан Старчевић
О Русији се на Западу у многим историјским уџбеницима, у прошлости а и у садашњости, говорило са великом дозом скептичности; један део руских владара били су предмет изругивања о којима су се шириле разне лажи. Да међу кукољем има увек доброг семена, потврђује докторка славистике, историчарка и новинарка Елизабет Хереш. Ова Аустријанка важи зa најбољег познаваоца Русије на Западу. Објавила је многобројне чланке и антологије, у Немачкој и Русији је одржала велики број предавања из руске и совјетске историје, а говорила је и о актуелним аспектима постсовјетске садашњости. Приредила је емитовање серије на радију, која говори о руској музици, историји и литератури.
Поштована госпођо Хереш, до сада сте написали дванаест књига о руској историји, у којима је централна тема Света царска породица Романов. Нетипично за књижевницу са Запада. Ваша дела одишу објективношћу и поштовању према последњем руском цару. Зашто се цар Николај II још увек у многим западним круговима третира као лош владар и узрочник пропасти руске државе?
-Слика Русије под последњим царем је на Западу прихваћена некритички, без знања о стварности, и директно је преузета од Совјетске пропагандне верзије. Она је сугерисала свом становништву, исто тако и иностранству, да је пре 1917. у Русији било све у нереду, како би напослетку оправдали илегално преузимање власти. Познато је да Лењин није путем демократских избора дошао на власт, него кроз пуч, и такође је познато да је своју Владу одмах насиљем одржао, што му је било олакшано великим финансијским средствима из Немачке.
Заиста, то је и доказано, Русија је под владавином двојице последњих царева ушла у најпросперитетнији период своје историје. То су поврдиле и стране привредне мисије из Немачке и Француске. Дошло је до максимума иностраних инвестиција и трговинског улагања, дугорочни темељни програм за бољитак социјално угрожених, за сељаке, и једна јака средња радничка класа је била ослонац стабилне привреде и културног процвата, као што никада пре, а ни касније, није био случај. Док сам упознавала последње сведоке тог времена, који су ми испричали какав је живот у стварности био, и како су се догађаји заиста одиграли, и када сам се почела систематски занимати за прошлост, закључила сам да је истина поједностављени маскирани стереотип, која је од Запада, са вољом, више пута понављана, да би због тога ратна кривица (Аустроугарске и Немачке) оних који су одговорни за пад Царевине, била отклоњена, а слика непријатељске Русије одржавана. Истовремено, то је пружило европским левичарима аргумент за идеолошку антитезу.
Једна Ваша књига носи наслов „Тајна документа Парвус или купљена револуција“. У том делу предочавате читаоцима уплитање Запада у Октобарску револуцију, пре свега Немачке и Америке. Желите ли рећи да бошљевици никада не би дошли на власт без новчане и техничке помоћи Запада? Ко је у ствари био Хелфанд Парвус?
-Да, то желим рећи. Као прво, не би Лењин у јеку рата могао допутовати у Русију, како би усмерио дешавања у жељеном правцу, и не би могао да доведе до државног удара (он сам, што потврђују пренети цитати, већ је сваку наду био изгубио). То је било изводљиво само уз саглашност и активну помоћ царске владе у Берлину. Друго, услов за његов улазак у Русију и државни пуч у јесен 1917, била је амнестија за политичке емигранте и затворенике од стране привремене владе. До састављена те исте привремене владе дошло је после абдикације цара, што је резултат двогодишње припреме свеопште ситуације, која је у фебруару спровела демонстрације, па све до избијања фебруарске револуције. Припрема читаве операције руковођена је по комплексном плану, по којем је немачка царска влада заједно са аутором овог сценарија, спровела. Припремане су различите акције – рад агената, саботаже за одсецање путева за снадбевање на (руском) фронту и у урбаним центрима, организовање штрајкова. Царска немачка влада је следила пут минирања руског државног апарата; пошто није успела, како јe очекивала, да за кратко време Русију војно порази, а цар Николај није био спреман да склопи сепаративни мир, према обећању које је дао свом народу и његовим савезницима поводом објаве рата Немачкој. Његов пад и помоћ за преузимање немачког услова поткупљиве Владе (као што је Лењин) били су тако немачки излаз из рата.
План за то пројектован је из једног места у околини Минска, од високошколованог Руса јеврејског порекла, званог Израил Лазаревич Хелфанд, који је себи наденуо псеудоним Александер Парвус. Он је у Швајцарској студирао националну економију, и себи дао задатак да шири марсксизам. Његови теоретски записи за немачке левичарске партијаше су дуго пре 1914. заокупили пажњу Лењина и Троцког, па су њих двојица иза кулиса са њим заједно радили. До 1914. Парвус се кретао око Босфора, где је нову и младу турску владу привредно и политички саветовао, како би ратно способног непријатеља Русије задобио на страни Немачке. С тим, а и са препродајом наоружања, постаје милионер. Идеју за подизање револуције сачинио је 1915. и предао је влади у Берлину. План је 8. марта 1915. званично прихваћен, прва исплата милион златних марака уручена је Парвусу. Он се затим настанио у Копенхагену, изградио агентску мрежу покривену профитабилним трговачким предузећем, и вукао конце између Берлина и Санкт Петербурга. Захваљујући његовој ефикасној сарадњи са војном обавештајном службом, у пролеће 1917, када цар Николај напушта главни град да би припремио пролећну офанзиву, Парвус покреће револуцију у покрету, што је била полазна тачку за даљи развој – абдикација цара, привремена влада, Лењинов улазак у земљу и његова припрема за државни удар.
Некадашњи председник САД, Вилијам Тафт, изјавио је да је Русија у периоду владавине цара Николаја била најнапреднија и демократскија држава. Из којих интереса су онда западне земље организовале револуцију? Можда разлог лежи у слогану „Слаба Русија, јачи Запад“?
-Као што је већ поменуто, привредни експерти из Немачке и Француске су у годинама пре 1914, у једној посети Русији, констатовали да се ова земља налази у процвату развоја, и да ће за неколико година бити најача сила на континенту. За оваквим стањем остале силе нису биле заинтересоване, јер би то у погледу величине, природног богаства и масе становништва, такође, довело и до руске војне доминације. Има индиција и да су рат и револуција потекли ради интереса лобија, који стоји иза наоружања и за шири концепт припадника појединих активних кругова, иза сцене да се трансформише Европа. То је им је успело.
Пређимо на садашњост. Како доживљате данашње стање у Руској Федерацији? Дошло је до промене после пада Берлинског зида и одласка Бориса Јељцина.
-Препоставка „да се нешто догодило“ била је чињиница, да је Борис Јељцин окончао причу са Комунистичком партијом. Лоша вест је, међутим, да на место државног привредног плана није ушао други организовани систем. Плодови „дивље“ приватизације пали су поједицима у крило, а тако су и огромни приходи из стратешких сировина Русије пали у руке неколицини повлашћених корисника. Ови приливи од виталног значаја за државни буџет недостају Русији, поготово јер су приходи од њих у већини случајева смештени у иностранству. Постоји недостатак систематске дугорочне политике са изледима за независност од цене нафте и гаса, док се друге нафтне државе, попут Емирата, припремају већ за време после нафтног бума. Да би се превазишао овај недостатак, који укључује и недостатак конкурентске способности руске индустрије, могла би ад хок иницијатива председника Медведева за основање хај-тек центра у близини Москве бити једна полазна тачка. То захтева стручност и политичку вољу за свеобухватним решењима у целој Руској Федерацији.
Како видите односе Руске Федерације и Европске уније? Руска економија је у експанзији, док је ЕУ због слабог привредног стања и евра видно уздрмана. Да ли би Брисел требало више да се оријентише према Русији?
-Слабост ЕУ произлази углавном због недостатака заједничке економске политике и стратегије у име својих чланова, и готово безусловно прихватање нових држава чланица које не испуњавају параметре ЕУ. Са Руском Федерацијом ЕУ већ негује опсежне економске односе. За даљи развој је много важније за ЕУ да себе утврди у опстанку и да остане независна, него да се на једну другу силу ослања, која год да је. ЕУ је у енергетском сектору од Руске Федерације још увек веома зависна, и руске компаније купују, као и кинеске, у Европи. Ако ЕУ жели да опстане, мораће задржати своју независност.
Америка – Русија, коперативност заменула конфронтацију
Увек актулено питање је однос Русије и Америке. Тренутна ситуација изгледа тако да нема већих конфронтација, али у суштини ни једна страна не верује другој. Каква је Ваша прогноза за будућност када су у питању односи ових двеју светских сила?
-У стварности постоји, упркос демонстративно опуштеним опхођењима двојице нових државних вођа, нека врста неповерења. Али, опасност не проистиче данас од Америке или Русије, него од тзв. Трећих земаља и кризних подручја, и ту би ове две државе могле пронаћи заједничко решење, на пример, са иранским нуклеарним програмом. У међувремену, примећује се присустност будућег великог актера − Кине. Биполарност света је прошлост. Карактер односа између Америке и Русије је тренутно више коперативан него у конфонтацији. То доказује и последњу спремност НАТО-а, доминараног од Америке, да активно приђе Русији, и та иницијатива је прихваћена од руског руководства. Постоји велики број активних поља у области сарадње, као што су тероризам или исламски фундаментализам, где постоје међусобни интереси за сарадњу.
Геополитика број 38, фебруар 2011.
