Поводом Дана примирја, односно Дана победе, преносимо интервју, који је Геополитици поводом 100-годишњице Првог светског рата, дао покојни др Душан Т. Батаковић, некадашњи директор Балканолошког института САНУ.
Југословенско уједињење постало је једина опција тек после Руске револуције у фебруару 1917, и посебно после пуча Совјета у октобру исте године. Руски цар Николај II заступао је ширење православља на Балкану, и док је он био на власти, до фебруара 1917, српско уједињење, без Југославије, било је једна од могућих опција. Пашић није случајно склопио Крфску декларацију шест месеци после фебруарске револуције: цар је абдицирао, а Русија је већ излазила из рата, немоћна да даље подржава Србију.
Разговор водио: Слободан Ерић
Поштовани г. Батаковићу, 100-годишњица Првог светског рата, односно Великог рата, у први план многих научних али и медијских анализа ставила је сам атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, за који су превасходно оптужени организације Млада Босна и Црна Рука. Ви сте у свом излагању на недавно одржаном скупу у САНУ направили једну приметну разлику између ове две организације. Шта је спајало Црну Руку и Младу Босну, а где су биле разлике? Да ли у циљевима или само у методологији борбе?
- Прво, Млада Босна је по настанку годину дана старија од Црне руке. У међународној стручној и широј јавности уврежено је мишљење да је тајна официрска организација „Уједињење или смрт“, из Србије, познатија као Црна рука, искористила Младу Босну за своје, наводно, великосрпске циљеве. Научно проверива анализа показује управо супротно. Млада Босна јесте у појединим члановима Црне руке нашла одговарајућу логистичку подршку за своје већ утврђене циљеве који су ишли у смеру југословенског окупљања око Србије, а које би започело ослобађањем Босне и Херцеговине од колонијалне власти Аустроугарске. Треба посебно нагласити да су се, у то време, а посебно у омладинским круговима, појмови „Велике Србије“ и „Југославије“, користили или као синоними, или као допуњујући политички циљеви.
Црна Рука је, такође, већ после балканских ратова, негде на крају 1913, престала да постоји као кохерентна патриотска организација која се бави заграничним радом и стварањем мреже повереника у неослобођеним областима укључив и БиХ: њени најистакнутији чланови сматрали да је после спектакуларних победа у балканским ратовима њихова генерација дала довољан допринос националном ослобођењу. Стога су њени најистакнутији чланови у војним структурама „Нових области“ (Старе Србије и Македоније) одлучно добили позив незваничног вође организације, харизматичног потпуковника Аписа, у пролеће 1914, да из Скопља покрену војни пуч против Пашићеве владе. Они су једноставно одбили да мењају демократски поредак који је већина народа сматрала неотуђивом тековином. Апис је са неколико десетина присталица остао усамљен у борби против Пашића: у сукобу војних и цивилних власти, стари краљ Петар је одступио с власти и, под руским притиском, пренео краљевска овлашћења на сина Александра, да би Пашић расписао изборе. Апис је био несумњиво поражен, само десетак дана пред Сарајевски атентат.
После Гаврила Принципа, све више у светским медијима из сенке израња лик пуковника Аписа, за кога се мисли да је био мозак атентата у Сарајеву. Како је стварно дошло до атентата? Ви сам чин атентата сматрате сплетом несрећних околности. Занимљиво је да аустријски политолог Малте Олшевски дели слично мишљење, изнето својевремено у Геополитици. Шта се стварно догодило?
- Да је Апис, тада шеф обавештајне службе војске Србије, заиста планирао да организује атентат у Сарајеву, он би послао неколико искусних комита родом из Босне, а не три необучена аматера, два високошколца и једног типографског радника. Апис се никада са њима није ни срео. Они су, по уобичајеној процедури, преко земљака, Милана Цигановића добили оружје, бомбе и отров, а накратко су се срели с утицајним Аписовим пријатељем, Војом Танкосићем. По устаљеној пракси, опет, пребачени су, мимо знања одлазеће Пашићеве владе, у Босну, где их је мрежа „Народне одбране“, створена после анексије 1908, прихватила и спровела до Сарајева. Апис је касније, упитан шта је био циљ ове мисије, коју је сматрао само једном од могућих опција, блиском пријатељу одговорио лаконски: послати су да га застраше, а они га убише. Сплет свакако несрећних околности водио је ка извршењу атентата, који Србији, исцрпљеној губицима и напрезањима у балканским ратовима, није требао. Србији је тада требало бар две деценије мира, како је упозоравао Пашић, да апсорбује „Нове области“ и консолидује своју улогу нове регионалне силе. Једини спољнополитички план Србије 1914. био је да са Црном Гором, с којом је тек успостављена заједничка граница, уђе, на предлог краља Николе, у реалну унију.
Да ли су припадници Младе Босне убили „погрешног човека“, који је показивао извесну наклоност према Словенима, и тако помогли ратном лобију на Бечком двору и генералштабу војске Аустроугарске?
- Франц Фердинанд убијен је као највиши симбол окупационе, колонијалне власти, који одржава претеће маневре према српској граници на највећи српски празник Видовдан. Младобосанци нису правили нијансе, првобитна мета били су локални војни гувернери, попут омраженог Оскара Поћорека. Франц Фердинанд је 1913. подржао војни план да се нападне Србија уколико се не евакуише из Албаније. Решење јужнословенског питања видео је само унутар граница Двојне Монархије. Ту за Србију, осим као окупирану територију, није било места.
Постоји и сумња да је рат одговарао одређеним круговима, те да су Срби несвесно злоупотребљени као окидач. Има ли у историјским документима неке основе или назнаке да су српски завереници били у дослуху са неком страном организацијом, да су то урадили по нечијем налогу, или да су несвесно злоупотребљени?
- О рату су, нажалост, одлучили највиши аустријски и немачки кругови: Дванаест охолих грофова, како је својевремено примећено, увело је Европу у жрвањ планетарног рата. Није било ни несвесне злоупотребе: о свесној нпр. има индиција, али нема доказа. Посета надвојводе, многи сматрају намерно, била је необично слабо обезбеђена.
Велики рат је заиста, и пре свега, био велика трагедија Европе. Шта су, по Вама, узроци који су довели до сукоба и које државе ипак сносе највећу одговорност за његово избијање?
- Ривалство великих сила, подела колонија, великодржавне и империјалне амбиције су дубински покретачи рата. Сврставање сила у два сучељена табора јасно је наговештавало неминовност сукоба. Нема, међутим, никакве сумње да су главни покретачи рата немачки Рајх и Аустроугарска. Док се Беч надао малом локализованом рату са изолованом Србијом, Берлин је гурао у европски рат, пре свега с Русијом, и потенцијално Француском, очекујући да Британија остане ван рата, иако се Берлин опасно такмичио с Лондоном за доминацију на морима. Сукоб би избио пре или касније, најдаље 1916, а вероватно и раније. Када је царска Русија, која је на Балкану већ више пута устукнула, и 1908. и 1912. одлучно стала уз Србију, многи су у Паризу и Лондону, а посебно касније, после рата, с накнадном памећу, сматрали да их је Русија, по сили савезничког споразума, увукла у рат с неочекиваним последицама.
Ратном победом српске војске 1918. године створени су предуслови за формирање Југославије. Да ли Југославија наметнута Србији од стране спољног фактора (о томе се такође спекулисало), или је Југославија била жеља српске политичке и војне елите?
- Нишка декларација из децембра 1914, о борби за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске, донета је после великих српских победа на Церу и Колубари, а под општом проценом међу савезницима да ће рат бити завршен до следећег пролећа: рушење Аустроугарске била је једина гаранција да ће Србија преживети као независна држава у будућности, а уједињена и ојачана, лишена сталне опасности од суседне империје. Југословенско уједињење постало је једина опција тек после Руске револуције у фебруару 1917, и посебно после пуча Совјета у октобру исте године. Руски цар Николај II заступао је ширење православља на Балкану, и док је он био на власти, до фебруара 1917, српско уједињење, без Југославије, било је једна од могућих опција. Пашић није случајно склопио Крфску декларацију шест месеци после фебруарске револуције: цар је абдицирао, а Русија је већ излазила из рата, немоћна да даље подржава Србију. Друго је питање зашто је ратни циљ одредила Скупштина која је у пролеће 1914. била распуштена; сигурно је, међутим, да је већина у политичкој, научној и културној елити у стварању заједничке државе видела корак напред, наравно, под вођством Србије.
Да ли је Србија 1918. могла да заокружи српске територије у Босни и Хрватској у једну целину, пре уједињења са Словенијом и Хрватском, у оно што се одређује појмом „Велика Србија“? Да ли је војвода Живојин Мишић био усамљен у Србији, у погледу резервисаности према новој „браћи“, Словенцима и Хрватима?
- Никола Пашић, чија би нам мудрост и данас била добродошла, хтео је да се најпре обезбеди стварањем уједињене Србије, да се најпре „кочићима“ омеђи докле је неспорна српска земља, а да се после тога уђе у заједницу с Хрватима и Словенцима. У том смислу, организовани су референдуми у Војводини и Црној Гори, а у БиХ је 42 од 54 округа прогласило директно сједињење са Србијом. Тек 3. децембра, кад су сазнали да је два дана раније у Београду проглашено уједињење, у Босни су престали са окружним проглашењима сједињења са Краљевином Србијом. Догађаји су, међутим, Пашића претекли, имао је снажну опозицију југословенских интегралиста у српској елити, и самога регента Александра, па није успео у својој замисли. Из победничке, српске перспективе, потцењени су проблеми који би могли настати у заједничкој држави, уз све разлике у менталитетима, верским утицајима, политичким традицијама.
Лондонски уговор из 1915. је такође био посебан предмет пажње српске јавности. Шта су те године одлучиле силе Антанте, које су клаузуле уговора биле тајне? Да ли је Србији нешто понуђено? Како би се могао валоризовати историјски значај овог уговора, али и какве је последице он имао по Србију?
- Лондонски уговор је фиксирао ратне циљеве Италије, у Далмацији, Истри и Албанији, на које је и Србија (у Албанији се у Београду рачунало само на север око Скадра) јавно истакла претензије, а не границе Италије према Србији. Кад се сазнало за тајне клаузуле (ипак је уговор склопљен усред рата морао бити тајни!), сукоб Италије са Србијом, упркос борби на истој савезничкој страни, био је неминован. Амбиције према јадранској обали Србија је скупо платила по преласку преко Албаније, кад су Италијани натерали наше трупе да марширају од Драча до Валоне, и тако довели до додатних страдања десетине хиљада глађу, хладноћом и заразама исцрпљених српских војника.
Како објаснити не само хероизам наших војника, него и компетентност и способност људи који су водили Србију у првих двадесет година ХХ века, сарадњу политичара, научника и уметника?
- Српски сељак, који се претходних деценија неуспешно рвао са аутократизмом последњих Обреновића, после 1903, под Карађорђевићима, у „златном добу“, Србију је коначно прихватио као потпуно своју државу и то потврдио масовним одзивом и борбеним ентузијазмом у балканским ратовима. Не заборавимо, Први балкански рат – сав у знаку ослобођења Косова и средњовековних српских престоница – био је најпопуларнији рат у српској историји. Упоредо с тим, Србија је изборила привредну самосталност од Аустроугарске (Царински рат, 1906‒1911), а културни и научни успон у тој деценији био је без преседана у нашој историји. Кад се на то додају војне победе, имате државу у којој, уз све унутрашње поделе и сукобе, постоји самосвест о заједничком циљу – ослобођењу и уједињењу српског народа. Српске елите тада су предводиле тзв. „Паризлије“ школовани претежно на Сорбони, који су као професори, министри и страначке вође ширили прогресивне француске доктрине о друштвеној правди и политичким слободама. Они су све до привременог укидања политичких слобода, 6. јануара 1929, предводили Србију, да би се у новој политичкој генерацији тај утицај постепено смањивао. До 1941. министри из Србије су били доктори наука из области права, економије и сродних дисциплина, школовани у Паризу, Бечу, Женеви или Минхену, а тек од 1945, под Титовом диктатуром, за министре су из редова Срба бирани земљорадници, ковачи, тежаци, абаџијски помоћници и несвршени студенти, укључујући и Кочу Поповића.
Ако видимо данашње границе, и сагледамо геостратешки положај Србије, да ли се може закључити да смо ми у великој мери поништили и проћердали резултате Великог рата? Који су разлози за то, ко је томе пресудно допринео: спољни чинилац или ми сами?
- Први разлог била је Југославија: створена је 1918. без претходно омеђених граница уједињене Србије, како је покушао да спроведе Пашић. Уједињење се показало прескупим, у политичком и економском смислу, али је то у датим условима био једини начин да се сви или скоро сви Срби окупе под један државни кров. Даље, демографски, Србија се никада није до краја опоравила од губитака становништва у Великом рату. Треће, ради очувања заједничке државе, на коју се гледало ипак као на српско чедо, чињени су, на српску штету, превелики уступци. Када на све то додате грађански рат 1941‒1945, и успостављање нових граница Србије, онда је јасно да су већ тада били поништени скоро сви резултати и балканских и Првог светског рата. Прва, ројалистичка Југославија била је српска варијанта југословенства, саздана по француском моделу централизоване, јакобинске државе; друга, комунистичка, била је хрватска, федерална варијанта југословенства, аустријске и коминтерновске инспирације. Тиме нису само обесмишљени резултати Великог рата, него укупни напори двовековне борбе, од Карађорђа, за уједињење српског народа на Балкану. По аустријском моделу, који су преузели и применили титоисти, а како је истицао Слободан Јовановић, Србији се није признавало ништа преко граница Берлинског конгреса из 1878, а то су Београдски пашалук са додатком Нишког санџака, дакле границе преткумановске Србије. Сваки облик комунизма, од лењинског и стаљинистичког до титоистичког, био је до краја супротан српским интересима. Наказни и губитнички били су, како се показало, сви покушаји стварања србокомунизма, од Ранковића и Крцуна, до Милошевића...
Да ли се могу упоредити тадашњи и садашњи српски политичари? Како објаснити и приближити хероизам и идеализам генерације знаменитих Срба из балканских и Првог светског рата данашњим генерацијама? Шта можемо научити од њихових идеала, делања и националног рада, и колико нам та велика победа из Великог рата може помоћи у данашњим искушењима?
- Слобода и суверенитет морали су се 1914. одлучно бранити у једном наметнутом, империјалистичком рату. Самосвест и посвећеност националним циљевима били су важна мотивациона потка херојском отпору. Лекција о љубави према слободи и оданости према отаџбини остаје трајна порука Великога рата, химна заједничком прегнућу да се одбране национални идентитет и државна самосталност. Данас тога идеализма више нема, ми смо један поколебан народ, а упоредо се преиспитују појмови суверенитета (који се дели са ЕУ и другим мултилатералним организацијама), док се политиком, на свим нивоима, углавном баве људи које руководи користољубље а не одбрана државног интереса. Начин на који се владајућа структура, не трепнувши, одрекла севера Косова прошле године, после четрнаест година упорног отпора, наводи на само један закључак: да је у српској политици све на продају, а то је порука управо супротна од оне коју нам је оставила херојска епопеја Првог светског рата. Данас се на Велики рат у Европи гледа као на непотребну кланицу, што није нетачно, али је, у случају Србије, било питање опстанка и очувања идентитета, а не последица служења империјалним циљевима сила. Беспримерне жртве дате у том рату стога нас обавезују да с више моралне одговорности промишљамо националне интересе и одбрану основних државних интереса. Помирење и регионална сарадња су пожељни, ако нису структурисани, како се већ усталило, тако да обавезно иду на штету Србије. Данас, чини се да је победио једино Кардељ: држава је одумрла, а самоуправне интересне заједнице (разврстане у странке, тајкуне, удбашке структуре ван контроле) контролишу управу земљом. Народ се данас погрешно обрушава на „државу“ да га је изневерила, а ње у ствари ‒ нема; она је постала плен горепоменутих интересних група, које су спровеле и криминалну приватизацију, а које и даље одбијају реституцију. Стога је модеран, и савременим искуствима прилагођен повратак традицијама, пре свега златнога доба Србије (1903‒1914), један од могућих подстицаја да се коначно започне са суштинским променама данашњег (о)тужног стања ствари којим, осим криминалних група и криминализованих структура у власти, медијима и привреди, нико пристојан, вредан и поштен не може да буде задовољан.
Геополитика број 77, август 2014.
