Екслузивно, Адријан Салбучи, аргетински писац, предавач и истраживач, један од најеминентнијих проучавалаца глобализма и најслободоумнијих светских интелектуалца, говори за Геополитику
Унутар мреже коју не чини много организација – око две стотине пирамидално устројених – само четири су веома значајне: „Савет за спољне послове“, стациониран у Њујорку; „Трилатерална комисија“, у Вашингтону, Паризу и Токију, формирана од стране Рокфелерових и Ротшилдових група; „Краљевски институт за међународне послове“, и група „Билдерберг“, која и није организација већ се ради о периодичном састанку изузетно моћних и богатих људи. То су четири кључне институције које се договарају око тога како би свет требало да изгледа у будућности.
Разговор водила: Биљана Ђоровић
Адријан Салбучи (Adrian Salbuchi), истраживач, писац, предавач, један је од најеминентнијих проучавалаца глобализма као и транзиционих процеса који прелазе пут од глобализације до успостављања светске владе. Након боравка у САД и Британији вратио се у родну Аргентину, у Буенос Аирес, који је захваљујући Салбучијевом деловању постао центар међународног покрета „Друга република“, основаног са циљем да освести и покретне на акцију зомбизирано човечанство планете које се нашло у вртлогу уништења које га је окружио са свих страна. Адриан Салбучи је својим анализама структуре моћи, политичке, економске и финансијске глобализације, у бројним студијама од којих су на енглески језик преведене три, „The World’s Mastermind: the Hidden Face of Globalization“, „Welcome to the Jungle: Domain and Survival in the New World Order“, као и „Coming World Government: Tragedy and Hope?“, показао на који начин „господари моћи“ успевају да реализују своје краткорочне, средњорочне и дугорочне циљеве. Салбучи је редовни коментатор Руске телевизије на енглеском и шпанском језику, Глобалрисрча (Globalresearch), видео-програма Џералда Селентеа на сајту Тренд магазина, програма које реализује Алекс Џонс, а домаћин је и неколико радијских емисија од којих су најзначајније „El Traductor Radial“ и „Bienvenidos a la Jungla“. Значај активизма Адријана Салбучија огледа се и у његовим многобројним наступима на научним конферецијама, панелима, округлим столовима, семинарима на унивезитетима, школама, политичким и економским центрима широм Латинске Америке. Међународна организација „Freedom Force International“ доделилa је Адријану Салбучију титулу једног од највећих бораца за слободу човечанства и сместила га у своју „Дворану славних“ („Freedom Force Hall of Honor“).
Ваша књига објављена на шпанском језику „Мастермајнд – од глобализације до светске владе“ изазвала је огромно интересовање и до сада је објављена у пет издања. Прво издање настало је након вашег истраживања у „Савету за спољне послове“. Да ли бисте нам описали како је изгледала припрема за писање ове веома значајне студије?
- Пре него што сам отпочео са писањем ове књиге, замолио сам седам приватних организација да у циљу истраживања проведем извесно време у њиховим пословним просторијама, што су ми оне одобриле, тако да сам провео читaву недељу дана у главном штабу оне за коју сам веровао да представља кључ за разумевање функционисања приватно структуриране моћи у свету. То је Савет за међународне односе (Council on Foreign Relations - CFR). Они имају просторије на југозападном углу 68. улице и Парк авеније, били су веома љубазни према мени и омогућили су ми да дођем до извесних информација које су и они сами желели да буду обелодањене. Закључак који сам стекао радећи на овом истраживању јесте да моћ у приватним рукама какву видимо у корпорацијама, банкарству, медијима, поседују веома моћни појединци који су створили своје сопствене организације како би обезбедили очување и проширење своје сопствене моћи, не само у садашњости, већ и у будућности. И шта су они урадили како би реализовали свој циљ? Успоставили су мрежу, веома добро структуирану мрежу „think-thank“ организација или геополитичких центара, како их ја зовем, које функционишу као мрежа организација специјализованих за одређене аспекте овог задатка. Њихов циљ је да кроз краткорочно, средњорочно и дугорочно планирање преузму власт над читавом планетом. Због тога су они преузели контролу и планирање над свиме што можете да замислите: земљама, секторима, војскама, финансијским системима, медијима, културним моделима чију погубну форматизацију и унификацију данас можемо веома добро да сагледамо. Унутар мреже коју не чини много организација – око две стотине пирамидално устројених – само четири су веома значајне: „Савет за спољне послове“, стациониран у Њујорку, „Трилатерална комисија“, у Вашингтону, Паризу и Токију, формирана од стране Рокфелерових и Ротшилдових група; „Краљевски институт за међународне послове“ (The Royal Institute of International Affairs − RIIA), основан паралелно са Саветом за спољне послове након Првог светског рата 1919. Године, и група „Билдерберг“ која и није организација већ се ради о периодичном састанку изузетно моћних и богатих људи. То су четири кључне институције које не само да се договарају око тога како би свет требало да изгледа у будућности (где се потпуно слажу око тога да желе светску владу, не желе национални суверенитет, желе нафту и војно освајање нафтне индустрије, као што су то учинили у случају Ирака, Либије, Авганистана а у будућности и Ирана), него и о томе како да реше своје унутрашње спорове, о чему се разговара стриктно иза затворених врата. Глобална, приватна структура моћи није никаква конспиративна теорија. Све ове организације имају своја имена: Савет за спољне послове, група Билдерберг, Краљевски институт за међународне послове, Трилатерална комисија, Тависток институт, Амерички институт за предузетништво (Тhe American Enterprise Institute), AIPAC (The American Israel Public Affairs Committee), они имају имена, адресе и све што је потребно за идентификацију, али начин њиховог рада је такав, будући да се ради о приватним компанијама, да оне немају обавезу да јавности представе све оно чиме се баве, већ само оно што они заједнички одлуче, процењујући значај тог сазнања за реализацију њихових интереса у будућности.
Како сте показали у својим студијама, текстовима и јавним наступима, у току је рат против човечанства који се води свим средствима. Каква је улога Ватикана у овом процесу и које је његово место у пирамиди моћи? Које место заузима језуитски ред у структури светске моћи? Да ли је, по Вашим сазнањима, дошло до уније између језуита, илумината и масона под доминацијом Ватикана?
- Ово је веома, веома интелигентно питање, и постављено је у важном тренутку. Но, пре него што одговорим на њега, даћу неколико уводних напомена: структуре моћи, иако непрекидно продају лажну идеју демократије за јавну употребу, оне сами знају да моћ никада не може бити демократска и због тога је њихова структура моћи пирамидална. У зависности од тога на ком месту сте позиционирани у пирамиди и са ког места гледате, ствари изгледају другачије. Уколико сте на дну пирамиде, ствари сагледавате у операционалном смислу, уколико сте у средини, ваши задаци и поглед су стратешке природе, а уколико сте на самом врху, онда сте у позицији да доносите одлуке. Верујем да никада нећемо сазнати ко је на врху пирамиде. Можда се ради о броју дванаест, а можда и о двадесет један, који чине групу веома интелигентних људи. Интуитивно бих могао да претпоставим ко припада овој групи, но не верујем да ћемо то заиста са сигурношћу икада знати.
Ја сам по вероисповести католик и потичем из католичке земље. Иако формално не практикујем веру, чврсто и непоколебиво верујем у Бога, верујем у космичку енергију која управља универзумом, али не верујем да је та енергија нужно повезана са Ватиканом и Светом столицом. У коридорима Ватикана још од Другог ватиканског сабора тај стари господин Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, донео је одлуку да они желе да буду део наступајуће светске владе. Будући да то желе, и будући да имају веома чврсте унутрашње редове, неће бити никакво чудо уколико у томе и успеју. Језуити преговарају и покушавају да добију гаранције за своје место под сунцем у склопу новог светског поретка. Технологија омогућава да није нужно да светска влада има један главни град одакле би се управљало. Мислим да ће бити неколико главних градова: војни главни град у Вашингтону као војни планетарни град; финансијски центар ће, по свему судећи, бити Њујорк; политички центар у коме ће се доносити политичке одлуке биће Лондон, зато што је он одувек то и био, и ви у Лондону имате пет центара империјалног искуства; религијски центар ће бити у Риму, где Ватикан жели да за себе резервише улогу креатора светлосне религије долазеће светске владе новог светског поретка. Једна од великих лекција коју су илуминати и глобална елита моћи научили након пада комунистичког експеримента (1917−1990) јесте да човек мора да има неку врсту психолошког покретача које га повезује са оним што долази након смрти, будући да је оно што остаје након свих идеологија свест да смо смртни, и човеку је неопходан одређен број симбола који ће га повезивати са смрћу најдражих, пријатеља, и својом сопственом. Религија је у извесној мери то обезбеђивала, било да се радило о католичкој, православној, будистичкој, хинду религији, исламу... Комунизам у СССР-у је покушао да ту везу раскине, али показало се да је то немогуће зато што је у питању психолошка потреба, а неопходно је и у циљу психолошке контроле. На пример, у атеистичком Совјетском Савезу када је Лењин умро, направљен је маузолеј у који су положили његово мумифицирано тело и тај маузолеј је постао место ходочашћа, што показује да су совјети схватили да човек мора да има неки начин на који ће задовољити своје спиритуалне потребе. И, по мом мишљењу, пре него што се заснује религија новог светског поретка, Ватикан, односно Рим, ће постати настрани центар глобалног екуменизма – веома смешне и глупаве глобалне религије која треба да настане на основу избора из светских религија. И пети центар ће бити Јерусалим, у коме ће покушати да крунишу краља света, што је сан илумината током многих векова и што је разлог због којег Израелци желе да поново изграде трећи Соломонов храм, а да би то урадили морали би да се отарасе две муслимаске џамије. Не би ме изненадило ни да их дигну у ваздух зато што би то одговарало пророчанствима садржаним у Тори и Старом завету. Дан када ће моћи поново да изграде трећи Соломонов храм ће бити онај који ће означити да је дошло време за устоличење краља света, и не би изненадило када би тај краљ био британске крви, особито када би то био млади принц Вилијам који је одгајан не само као будући краљ Енглеске, већ као будући, један и јединствен, артуровски тип краља целог света који треба да буде крунисан у Израелу.
Масонско-илуминатска симболика веома је отворено присутна на олимпијском комплексу и амблематици Олимпијских игара које током лета треба да се одиграју у Лондону. На који начин објашњавате овако отворено парадирање овом симболиком?
- Као што је познато, Иран је најавио повлачење са олимпијских игара због ционистичке симболике упаковане у амблем олимпијских игара која открива реч Цион. Поставља се питање због чега лого укључује малу тачку. Уколико желите да спелујете реч Цион, слово „и“ у речи захтева тачку, и веома је вероватно да је читава ствар изведена намерно. Дотакли сте веома важну тему масонске симболике, зато што се непрекидни рат води против људи на Земљи: у Србији, Русији, Великој Британији, Ирској, САД, Аргентини, Чилеу, у свим државама на планети. Рат који се води, посебно захваљујући технологији није само војни поход, премда се тако показује, у Србији, Авганистану, Ираку, Либији и Сирији и није тек финансијски, иако се као финансијски водио против Аргентине и води против Грчке, Француске, Шпаније и Италије. Базично, ради се о психолошком рату, „мајци свих ратова“ који се води са циљем да људи раде, мисле и понашају се на начин на који би њихови господари то желели. Али, како смо рекли, моћни кругови имају између себе своју симболику којом комуницирају. По мом мишљењу, масонско-илуминатска симболика је током многих векова била начин преношења порука које могу да разумеју само иницирани, док други људи остају у тоталном неразумевању и незнању. Тако је и са симболиком на Олимпијским играма у Лондону 2012. Када погледају амблем игара, неупућени ће рећи: „О, како леп амблем!“, док ће иницирани размишљати: „О, Цион, како занимљиво“. И, што је још важније данас, није реч само о преношењу информација и порука о садашњости, већ о ономе што ће доћи − о будућности; јер, немојте заборавити: у циљу контроле планете Земље, ви то не можете урадити за годину дана, па ни за десет или двадесет година, не можете, дакле, током трајања људског живота, и то је условило да масонске ложе и илуминати веома интелигентно успоставе сет симбола који им омогућава да комуницирају вековима у будућности на основу инструкција које су настале вековима у прошлости. Ова комуникација кроз време може се у извесном обиму и за неке ствари обављати путем текстова, али за многе друге она је неподесна када је неопходно да се објаве у јавности. Та врста порука објављује се путем симбола какви су свевидеће око, пирамиде, свећњак са седам свећа и бројни други симболи, за које ће неиницирани људи, када им на то скренете пажњу, рећи „нема ништа у томе“, „па то је тако невино“, „то нема значаја“ итд. док је за инициране то од виталног значаја и представља знаке на аутопуту до циља, указујући вам да ли сте на правом путу или сте скренули на погрешан пут.
За човечанство, кажете у својим текстовима и књигама, глобална елита спремила је Гулаг: електронски концентрациони логор глобалних размера контролисан моћним полугама орвеловко-хакслијевског система.
- Да, Гулаг, систем логора старог совјетског система онако како га описује Сложењицин у својим књигама из седамдесетих година прошлог века, имао је мандаторни карактер: ви сте бачени у логор ограђен бодљикавом жицом, јаким оградама, немачким овчарским псима који кидишу, војницима са пушкама, одакле практично нико није могао да побегне, али уколико нисте могли да побегнете физички, могли сте да побегнете интелектуално и спиритуално. Могао је да не прође ни један једини секунд а да ви не помислите „морам побећи одавде“, „морам отићи са овог ужасног места“ и у својој машти, простору своје креативности, смишљали бисте безброј начина за бекство. И, били бисте спремни. Уколико би стража направила један мали пропуст, ви бисте видели шансу за бекство и ризиковали бисте свој живот за покушај досезања слободе. И то је друга лекција коју су моћни кругови научили од бившег Совјетског Савеза: уколико се људи приморавају да нешто учине, људска реакција је да они не желе да то ураде. И тако су прибегли комплексном инжињерингу ставова, уверења, знања, свих аспеката људске интелектуалне и и спиритуалне моћи, кроз школски систем, медије па чак и породицу, и то кроз генерације. Ја ћу ове године напунити шездесет година и ја сам друга па чак и трећа генерација људи којима је у великој мери испиран мозак. Особа испраног мозга у САД на пример, убеђена је да је једина вредна ствар на свету имати аутомобил, путовати, поседовати последњи модел који је избацила електронска индустрија... Они ће, попут Хомера Симпсона, седети по цео дан испред телевизора са даљинским управљачем у једној и пивом у другој руци. Ако сте убеђени да је то све из чега треба да се састоји ваш живот, онда не морате да будете послати ни у какав Гулаг и не морате се плашити бекства оваквих људи јер они мисле да нема никаквог разлога за бекство и имају илузију да нису ни у каквом логору. Наш Гулаг је виртуелни Гулаг али много моћнији и опаснији од совјетског. Али, занимљиво је да напуштање овог Гулага не захтева никакву физичку силу, насиље, прескакање зидова и осталих баријера; потребно је само отворити очи и мислити својом главом, уместо мозгом глобалне елите моћи. Због тога су они онемогућили људе да имају слободно време, да читају и мисле, па чак ни да слушају музику. Са свих страна, из свих углова, на свим местима они вас нападају са својих 500 телевизијских канала, бучном музиком, ужасном литературом, порнографијом, свиме што можете да замислите, само да би ослабили, первертирали и господарили вашим слободним временом. И што се више људи буде будило и разумевало шта се догађа и да за бекство није потребно ништа више од тог интелектуалног и спирутелног ослобађања, то ће бити јаснији знак да глобална елита неће успети у својим замислима. И због тога су они анксиозни и у журби, свесни да морају искористи овај тренутак у коме су успели да спроведу масовну хипнозу над човечанством испраних мозгова које је почело да се буди и да разуме ко је његов прави непријетељ.
Говорите о порнографији као моћном оружју контроле. Реализација политике сексуалности, капиларно, низом прописа и закона, одвија се након што је сексуална оријентације претворена у политичко право. Какво је место политике сексуалности у процесу глобалне контроле популације?
- Та улога се може сагледати употребом две речи: социјална контрола. Веома је добро познато да је форматизација и контрола сексуалности један од најбољих начина за контролу људи. Људи се од најранијег доба излажу порнографским садржајима, нарочито на интернету, и то није случајно. Када се на нивоу друштвено прихватљивог и пожељног промовише екстензивна сексуалност као изузетно важна, онда је са те тачке веома лако покренути и процес инжињеринга прихватљивости и пожељности девијантног сексуалног понашања. И онда је веома лако да у раном животном добу од десет-дванаест година подвргну децу едукацији по принципу: „Ти си дечак и можеш волети девојчице, али ако ти се допадају дечаци, можеш волети њих. А ко ти се допадају мачке или неке друге животиње, можеш волети и њих. Ово је демократија“. Све се релативизовало и Фројдови дубоки увиди о значају људске сексуалности, коју је поставио у сам центар људског живота (за разлику од Маркса који је поставио економију у центар), искоришчћени су у сврху удаљавања од правог смисла човекове егзистенције, који није ни у сексуалности ни у економији, већ у одговору на питање „Каква је спиритуална мисија човека на Земљи“. Политика сексуалности је врста социјалне контроле, а употреба сексуалности у циљу стицања профита постала је опште место. Осим тога, промоција хомосексуализма је један од начина контроле популације, будући да хомосексуалци не могу да добију децу. Дакле, једним метком погођено је више мета: социјална контрола, лабављење породичних веза као базичних за стицање моралних и духовних ставова и принципа, смањење популације, што све омогућава глобалистима да реализују један од својих главних циљева − редукцију становништва на не више од милијарду људи. Данас на планети Земљи живи више од седам милијарди људи, из чега можемо закључити да је масовно уништење живота централна агенда које се реализује пред нашим очима, преко глади, болести, вештачки произведених катастрофа (што је једна посебна и дуга прича), кроз вакцинацију, генетички модификоване организме, Харп систем, кемтреилсе и друге смртоносне процесе и механизме којима се ова агенда спроводи.
Крајем прошле године Обама је потписао „National Defense Authorization Act“, који му омогућава да затвара и мучи америчке грађане, а крајем марта потписао је декрет који му даје овлашћење да проглашава ванредно стање и устоличује војну власт у САД, било у време постојања претње, било у време мира. У питању је декрет под називом „National Defense Resources Preparedness Executive Order“, који ће практично Обами дати могућност да „располаже ресурсима и услугама потребним за функционирање таквих планова и програма“, односно за одржавање састава власти у ванредном стању. Слобода интернета је такође под знаком питања.
- Ову серију закона и подзаконских аката можемо видети као покушај уништења слободе као људске реалности. Алтернативни медији и интернет су оно што њих плаши јер доприноси подизању нивоа свести и разумевања људи. Ја регуларно извештавам и пишем за Руску телевизију, и то и на енглеском и шпанском језику. Када смо реализовали програм са Асанжом, говорећи о Викиликсу, Американци су потпуно полудели. Пљуштале су увреде, а један домаћин ток-шоуа на Фокс телевизији је рекао како Асанжа треба убити јер је то што ради противзаконито и противно америчким интересима. То све показује колико је велики њихов страх од слободног протока информација, без чега људи не могу да дођу у позицију да знају шта се догађа у реалности. Највећи догађај којим је овај заокрет омогућен био је 11. септембар 2001. када је отпочео рат против тероризма и фундаментализма, као безобалног непријатеља. И премда стотине хиљада људи верује да је официјелна верзија догађаја по којој су извршиоци деветнаест пилота самоубица предвођени и контролисани из неке пећине у Авганистану од стране још једног од момака са турбаном, најобичнија гомила измишљотина и глупости, ова верзија заснована на апсолутним лажима се грчевито одржава, потпомогнута медијским таламбасима који су неопходни како би прикрили страхоту садржану у истини.
Да би се реализовала светска влада, глобалним господарима моћи неопходно је да нестану и САД, баш као што је за реализацију глобалистичке агенде пре двадесет једну годину било неопходно да нестане СССР. САД, као једина преостала суперсила, у процесу је транзиције, од глобализације ка светској влади, изложена је опадању, и за САД је предвиђено да буду бачене на сметлиште историје.
Како сагледавате позицију Русије и председника Владимира Путина у периоду транзиције ка успостављању светске владе?
- Не знам много о животу људи у Русији, али са глобалне тачке гледишта могу рећи: хвала Богу што Русија и Кина постоје. И то не кажем из идеолошких разлога, већ због тога што једино оне могу претстављати баланс империјалистичком претеривању САД, Енглеске, Француске и Израела. То видимо особито у случају Сирије у коме Русија делује као бафер и као кочница. За разлику од прошлогодишње ситуације када је Русија викала и вриштала због неодопустивог мешања у унутрашње послове Либије, када се гласало у Савету безбедности УН за резолуцију 1973, Русија није уложила вето. Сада, када имамо сличну ситуацију у вези са Сиријом, која је гранично много ближа Русији, Русија и Кина нису дозволиле САД, Британцима и Французима да понове исти сценарио у Сирији. Веома је добро и значајно што је Русија са позиције бафера прешла на позицију кочничара у вези са Сиријом и Ираном. Питање које ја постављам јесте да ли ће председник Путин, као веома јака политичка фигура, омогућити оно што је неопходно да би се лудило обуздало: постати и несавладиви бедем. Питам се који још злочин и какву агресију би САД, Британија, Француска, Израел требало да почине да би навели Русију да каже „Доста. Мука ми је од вас. Дозлогрдили сте ми. Избацујем вас из игре“. Можда би инвазија на Иран могла бити та кап која би прелила чашу.
Ви сте покренули пројекат „Друга република“ за који верујете да је време дошло. „Друга република“ почива на пет стубова од чије чврстине зависи могућност изласка из смртоносног стиска глобалне моћи.
- На пројекту „Друге републике“ ангажован је тим људи у Аргентини. Ми смо најпре извели веома опсежна истраживања на који начин ради глобална структура моћи која је у приватним рукама. Закључци су се односили на начине успотављања њихове контроле над државама; начине на које под паролама увођења демократије уносе новац којим контролишу изборе политичких кандидата, и на основу тих истраживања донели смо и закључке о томе чега се глобалисти највише прибојавају. Ради се о пет највећих непријатеља глобалних моћника: први од њих је суверена национална држава, која ће радити у корист народа а не глобалистичких лешинара у виду банака и корпорација. Ако погледате: државе се претварају у колонијалне ентитете, и то све државе, укључујући Америку која и није суверена држава. Друга ствар које се плаше је обнова суверених националних валута; трећа ствар је могућност да се националне државе ослободе дуга, будући да се све по глобалистичкој агенди мора да реализује кроз дуг који је у стању да прогута читаве државе: погледајте шта се догађа у Грчкој, Италији, Шпанији, Аргентини, Мексику, Бразилу. Погледајте Америку!
Четврта ствар које се плаше је могућност да се републичке институције ослободе од доминације новца. Како се постаје председник САД или Аргентине? Тако што се стотине милиона долара улажу у финансирање политичких кампања. Ако немате довољно новца, нико за вас неће знати. Базично: сваки систем који је подређен новцу није демократски. Дакле четврти, веома опасни непријатељ глобалистичке „црне удовице“ је свако ко покуша да ослободи републичке институције зависности од новца. И пети непријатељ је обнова вредности. Обнова породичних вредности, сексуалних вредности, социјалних, моралних, повратак правој религији уместо ове екуменистичко-ватиканске назови-религије, и тако даље.
И када смо идентификовали пет непријатеља глобалних господара моћи, уздигли смо их на место пет стубова на којима ћемо изградити „Другу републику“ у Аргентини, Србији, Канади и било којој земљи коју можете да замислите: 1. повратите суверену државу; 2. повратите суверену националну валуту; 3. ослободите се јавног дуга; 4. ослободите републичке институције робовању новчаном систему; 5. повратите традиционалне вредности и не робујте некаквим лажним универзалним вредностима које се супротстављају вашим традиционалним. Морамо да повратимо свет у коме је свако имао право на разлику и на поштовање те разлике.
У том циљу, Ви сте дали препоруке сваком становнику на планети: отворите очи и уши, будите свесни стања опасности; сагледајте свет око вас онаквим какав је он заиста а не онаквим каквим глобални господари моћи желе да га видите; мислите својом сопственом главом, користите свој здрав разум; останите смирени и понашајте се достојанствено и упозоравајте пријатеље, колеге, суседе и рођаке да морају да ураде све како би одбранили наше духовне и спиритуалне вредности, као и наше поседе и имовину. Ради се о конкретним и једноставним упутствима које би свако могао без проблема да примени.
- Не ради се о космолошким теоријама или атомској науци, већ о здравом разуму. Мислим да су људи добри свуда на свету. У 99% ради се о радним, веома добрим људима, и морамо да се отарасимо тог једног процента оних који је приграбио огромну моћ и постало страховита претња нашем опстанку. Они су јабука којом је овладао црв зла. И ја сам оптимиста и верујем да ће на дуге стазе човек успети да се избори, а успех зависи од малих група људи који неће одустати, који се неће предати и који ће наставити да се боре за оно што већина осећа да је добро и истина, и поред тога што по цео дан леже и држе руку на даљинском управљачу. Они су већ претворени у робове по старој изреци која каже да су истински робови они који чекају да их други ослободе. Уместо да будемо робови, урадимо све што је у нашој моћи да ослободимо себе, своју породицу, своју земљу, континент и планету ових лешинара који своје успехе заснивају на лажима. Они користе силу и хипокризију: огромну силу коју су акумулирали док смо ми спавали, и онда лажу хипокритично и непрекидно, и то је једино што медији на Западу и раде. Тај мехур лажи мора пући једног од ових дана. Желим на крају да кажем да сам веома дубоко свестан огромне патње кроз коју пролази Србија и кроз коју је прошла Југославија која се нашла на мапи планера новог светског поретка. Потпуно смо свесни да у тој улози може да се нађе било која земља, и позивамо грађане Србије да нам се придруже у борби против заједничког непријатеља.
Велику пажњу светске јавности изазвао је ваш текст написан на тридесету годишњицу тзв. Фокландског рата, „Аrgentina: Malvinas blitzkrieg by his ’Treaty of Versailles’“ Ваша анализа показује на који је начин овај рат послужио глобалним моћницима да потпуно загосподаре судбином Аргентине.
- Подсетимо се само основних података: генерал Леополдо Галтијери, који се 1982. налазио на челу војно-цивилног режима који је уз подршку САД и Британије био инсталиран у нашој земљи, повратио је Аргентини Малвине који су јој, као што је познато, отети од стране Британије 1883. Када је тог 2. априла 1982. вратио Малвине Аргентини, имао је апсолутну подршку народа. Уследио је блиц-криг у трајању од 74 дана, и 14. јуна аргентинске снаге су се предале британским. Извори којима располажем, од којих неки потичу од Британаца, говоре да је од највећег значаја за ову победу била америчка логистичка подршка: употреба сателита и тајне војне базе на острвима Асеншен (Ascension Island). Тај рат се показао као велика грешка јер је уцртао пут за потписивање уговора са ђаволом, онога што ја називам „Аргентински Версајски уговор“.
Као и сви остали народи поражени у рату од стране САД, Великe Британијe и њихових савезника, Аргентина је такође морала да прихвати „Версајски уговор“, исти онај какав је наметнут Немачкој 1919. после Првог светског рата од стране победничких савезника, наносећи јој ужасан економски, финансијски, социјални и политички бол, који је убрзо после тога резултирао Адолфом Хитлером, који је добио огромну народну подршку немачког народа. Али Савезници су научили многе лекције од тада. Као и код Немачке, Аустрије, Јапана, Италије и као што је и у случају Ирака, Аргентину је такође било неопходно казнити, али не војно, већ су је приморали да попије смртоносни отров у виду „демократије“: лажне демократије, финансиране од стране моћне елите која је издашно даривала сатрапе и гробаре Аргентине, како би је довели до финансијског колапса чије су последице и данас под контролом господара који су приграбили глобалну моћ. У овом послу им највише помажу локални и глобални медији који настоје да избуше мозак сваког Аргентинца како би му утиснули своје лажи и пропаганду заувек. Циљ ове политике је да Аргентину непрекидно држе на коленима пред победницима: да спрече да Аргентинци истраже нелегитимно и нелегално порекло њиховог спољног дуга и да присиле Аргентину да демонтира, дезинтегрише и уништи своје оружане снаге. Покренут је страшан психолошки рат који је резултирао тиме да су Аргентинци замрзли своје војне институције и довели до уништења и потпуног колапса војних снага, тако да, уколико би САД и Британци, који су милитаризовали читаву нафтну индустрију, одлучили да приграбе нафту из јужног Атлантика, не само из океана већ и са тла Аргентине, и када би одлучили да војно заузму Аргентину, једино што би морали да ураде је да медијски то оправдају, и не постоји апсолутно ништа што би Аргентина могла да уради јер је Аргентина сама уништила своје војне снаге.
Дакле „Версајски уговор“ је обезбедио материјални и морални колапс Аргентине и њеног народа, као и да Аргентина остане потпуно разоружана у једном веома опасном свету. Америчка „демократија“ успостављена финансирањем локалних политичара, најгорих међу њима – највећих издајника − и њиховим постављањем на водеће позиције: председника, министара, сенатора, заменика, судија и гувернера, који без сумње раде све оно што власници моћи од њих траже, обезбедила је да Аргенитна, као и остале поражене земље, постане пион у њиховим рукама.
Геополитика број 52, мај 2012.
Адријан Салбучи за Руску телевизију: Европа на реду за финансијски dance macabre? Аргентински танго – лекције
Пре десет година Аргентина је доживела потпуни финансијски колапс који је уједно био и колапс њене владе. Колапс је наступио као директна последица примене директива ММФ-а, интернационалних банкара, рејтинг агенција и глобалних „експерата“ који су нам говорили шта тачно треба да урадимо. Тадашњи председник Фернандо де ла Руа (Fernando de la Rúa) поступао је стриктно по рецептима ММФ-а до последњег тренутка, терајући нас да прогутамо све њихове отровне „лекове“...
Де ла Руа, као председник и Доминго Кавало као министар финансија (Де ла Руа је вратио Кавала на то место на коме је под председником Менемом провео шест година током деведесетих, када је наметнуо ММФ-ову погубну дерегулацију и приватизацију која је ослабила државу и довела до колапса 2001.) заштитили су банкаре, спречавајући масовне походе на банке тако што су замрзли све банкарске депозите. „Коралито“ је омогућио власницима рачуна да могу да подигну само 250 пезоса недељно, што је у то време износило 250 америчких долара, а после девалвације 2002. спустило се на 75 долара...
Аргентинска економија се срушила; људи су изашли на улице, лупали у шерпе и лонце, вриштали и урлали, називали банкаре лоповима, криминалцима, бандитима и пљачкашима, али... Бронзане капије мегабанака остале су чврсто замандаљене. Нико није добио своје паре натраг након колапса банака...
Јасно, била је то масовна, од стране банкара оркестрирана и од владе подржана, пљачка добара и уштеђевине 40 милиона Аргентинаца. Половина популације доспела је испод линије сиромаштва... Милиони су остали без посла, изгубили уштеђевине, куће, зараде, а да ни једна једина банка није пропала!
У условима побуне људи у већим градовима, на које је примењена брутална репресија и убијено тридесет људи, Де ла Руа се укрцао у хеликоптер на врху председничке палате „Casa Rosada“ и напустио брод...
Децембра 2001, четири председника су се сменила док коначно банкари, медији и државни и финансијски департмани САД нису прихватили Едуарда Дуалдеа (Eduardo Duhalde) за провизорног председника који је (наравно) именовао Роберта Лавању (Roberto Lavagna), оснивача локалног аргентинског Савета за спољне послове (CARI), који представља локални огранак њујоршког Савета за спољне послове (CFR)...
Аргентина је искоришћена као полигон од стране глобалне елите моћи за проверу знања на који начин се урушавање комплетног финансијског, монетарног, банкарског и економског система може контролисати, а социјалне консеквенце подвргнути техникама социјалног инжињеринга, како би се обезбедило да временом: 1. банкари остану нетакнути; 2. „демократски“ поредак остане очуван а нова влада може да наметне још један суверени „mega-swap“ дуг; 3. стави велике осмехе назад на лица банкстера... Бизнис, као и обично!
Јасно је: многе лекције из Аргентине (2001−2003) успешно се данас примењују у Грчкој, Ирској, Шпанији, Италији, Исланду, Британији и САД...
Дакле, деценију након ових дешавања... Да ли је неко за танго?
