Преносимо интервју који је Геополитици својевремено дао покојни проф. др Драган Недељковић, који је био редовни члан Европске академије науке, уметности и књижевности у Паризу и Почасни председник Друштва српских домаћина
ГЕОПОЛИТИКА: Стање српске нације и њене државе све је драматичније. Присуствујемо пропадању оних вредности на којима је почивала снага српскога духа. Видите ли излаз из тог стања?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Стање је толико трагично да немамо права до спасења. Наша несрећа јесте у немању заједничког језика кад је реч о нашем опстанку. Треба учити и од малих и од великих народа, и од пријатеља и од противника. Мали јеврејски народ, али вером и духом велики, одржао се, упркос страшној судбини. Победио је судбину јер се никад није мирио са злим силама које су му измениле безбудућност, то јест нестанак. Расули су се широм света, али су неговали наду о повратку у обећану земљу. И вратили су се после много столећа. Имали су даха, имали су вере. Имајући на уму тај пример, морамо веровати да Косово није, не сме, не може бити заувек изгубљено. Ми ћемо га повратити ако имамо вере и неисрпног даха. Кад-тад биће опет наше, јер га, и ако га, носимо у срцу... И од брата Каина има шта да се научи. Дошао је до једне од најлепших држава Европе благодарећи геслу: ''Хрват је Хрвату мио ма које идеологије био''. Поменусмо велике народе од којих је, такође, добро учити. Страховито поражени, готово уништени и понижени, били су Јапанци и Немци; али дух им није био поражен, па су се опоравили, избавили и, за неколико деценија само, постали најјаче државе на планети.
ГЕОПОЛИТИКА: Примери јесу јасни и убедљиви, али нису ли за нас, из неких битних разлога, недостижни. Који су то разлози? Где је учињена основна грешка?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Наш кобни проблем јесте наша неслога. Ми узалуд понављамо да само слога Србина снасава, али никако да од тих лепих речи пређемо на спасоносна дела... И још нешто важно и пресудно: ни једног трена нисмо смели прихватити оптужбу да су Срби криви за рат и за трагичне последице на тлу Југославије. Наши државници су морали на сав глас рећи тој међународној заједници: нису Срби изазвали рат. Србима је рат био наметнут, принуђени су били да се бране. Злочин против мира починили су други, они што су рушили и уништили Југославију, државу не једном међународном признату. Кад су пристали да су криви – челници Србије, које не можемо назвати државницима, јер они то нису, постали су слуге злих сила које су извршиле, и даље врше своје разбијачно злодело. Та грешка у корацима скупо, прескупо је плаћена.
ГЕОПОЛИТИКА: Остаци Срба на северу Косова дигли су барикаде, а неколико десетина хиљада обраћа се Русији, тражећи руско држављанство, па и пресељење у Русију...
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Херојским сународницима, који су подигли барикаде, дугујемо солидарност, моралну и сваку другу помоћ, а држава Србија је затајила. Она, нажалост, ради уласка у Европску унију, као да хоће да жртвује Косово и Метохију... Парламент се још није огласио, јер не налази заједнички језик. А сеоба у Русију, иза Урала, у Сибир, био би очајнички подухват. Сетимо се једне такве сеобе у Русију, о којој пише Црњански. Срби су се тамо изгубили, утопили су се врло брзо. Она судбина на коју нису пристајали у Аустрији, задесила их је у православној, словенској Русији. Данас постоје само трагови те сеобе у називима неких насеља и области. А Срба тамо више нема...
ГЕОПОЛИТИКА: Да ли је улазак у Европску унију спасоносно решење?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Европска унија нас не чека раширених руку да нас прими у своје наручје. По сваку цену не треба да се гурамо у унију која нас неће и стално поставља нове понижавајуће услове. Бићемо за Европу занимљивији и привлачнији ако сачувамо своје достојанство. Не постоји само једно решење: Ако нас Европа неће, други ће нам отворити своје двери. Моћ Кине и Русије нагло расте. Мудрост је на крају Волтеровог Кандида, ''Негујмо свој врт''. Ако га будемо савесно неговали, бићемо пожељни, и у Европи, и шире од ње. У некој другој, па и сличној прилици велики европски хуманист је изрекао опомену: ''Европо, прошири се, или умри''.
ГЕОПОЛИТИКА: Нису ли то илузије, узалудна и испразна надања?. Останимо на тлу реалности!
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Оно што је данас утопија – сутра може бити спасоносна стварност. Ја се држим начела из Гетеовог Фауста: ''Волим онога који жели немогуће.'' И у нашем предању живи његошевски завет: ''Нека буде што бити не може!'' Колико сутра – биће то могуће. Све зависи од нас, од наше воље, од наше мудрости и далековидости. ''Где јединство влада – ту станује Бог''. Отаџбинско начело мора бити далеко јаче од страначког и политичког. То је темељан слоган Српског народног покрета ''Светозар Милетић'', чији сам председник.
ГЕОПОЛИТИКА: Ваш покрет је сјајно започео, а сад је посустао, малаксао.
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Треба да га преузму млади и да му удахну нову снагу. А ми стари бићемо увек уз њих, нећемо их изневерити. Памет и искуство таквих умних глава као што су велика дама правне науке, госпођа Смиља Аврамов. Изузетни зналац, академик Василије Крестић, неустрашиви борац Коста Чавошки – вазда ће бити спремни да са младима поделе бриге, не повлачећи се из борбених редова.
ГЕОПОЛИТИКА: Још не видимо да смо на сигурном тлу. Још само сањамо о неком преображају, а стварност је сурова. Где су те снаге кадре да победе нечисте силе?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Треба их пробудити, оне постоје, ту су ... Нисмо предалеко од избора. Сигурно је да не можемо гласати за оне који су нас довели до дна. Србија је данас, у свим битним мерилима, последња или претпоследња у Европи. С тим се не можемо, не смемо и нећемо помирити. Многи се питају за кога да гласају? Не мало је оних који неће да изиђу на изборе, јер ником не верују, дубоко су разочарани. Скоро пола Србије је у таквим недоумицама. То је та Србија коју треба пробудити, позвати је да обавезно гласа, али само за оне за које је отаџбински интерес изнад партијског, за оне којима је свенародно јединство на срцу и души, за оне који не пристају да смо буџак и ћумез нашег континента. Ако буде што бити не може, и што би морало и могло да буде, није ли то прави пут, који води ка изласку из мрака, из трагичне кризе. Зар се не назире крај?
Песник је лепо рекао:
Ми сви сад знамо – хоћемо слободе,
И да смо своји у сопственој кући...
И пре но што нам мач срца прободе
О вољу нашу он ће крто пући
Ми верујемо, и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести
Пређимо сад на питања мање драматична, али такође озбиљна и животна.
ГЕОПОЛИТИКА: У беседи у Коларчевој задужбини, поменули сте да је песнику Слободану Ракитићу, аутору ''Антологије поезије српског романтизма'' место у Српској академији. То сте сажето и образложили. Многе је то навело на размишљање која све имена заслужују пажњу те највише научне установе. Да ли се усуђујете да их поменете? Да ли су у питању свеже, младе снаге, или је било неправди и према ствараоцима зашлим у високе године?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Нисам позван, а сад ме Ви прозивате да о томе расуђујем. Поменуо сам Слободана Ракитића, председника Српске књижевне задруге, која је у доба Јована Скерлића и браће Поповић, Богдана и Павла, била пандан Српској краљевској академији. У тој Академији, којом је председавао и мој велики учитељ Александар Белић, није било места за такве надмоћне ствараоце, као што су, рецимо, Милош Црњански и Милан Кашанин, да поменемо само њих... У наше доба Академија није отворила своје двери једном Миодрагу Протићу, истакнутом сликару, историчару и теоретичару уметности, аутору, ''Нојеве барке'', дела високих својстава. Протић је предлаган, али некад није прошао ни у одговарајућем Одељењу. Слична је судбина и мог колеге Иве Тартаље, човека независног и смерног, не припада клановима, одвећ честитог да га је лако заобићи, јер њему нису битна признања. То је тихи, ненаметљиви и достојанствени стваралац, без сујете, који никога не угрожава и ником не прети. Неопасно је такве игнорисати. Кад сте ме већ повукли за језик, допустите да поменем још нека имена. Није примљен Дарко Танасковић, велики оријенталист, полиглота, који поред арапског, персијског и турског, суверено влада француским, енглеским, немачким, ваљда и руским. Такав свестрани зналац био би од неизмерне користи САНУ. Помишљам и на свог некадашњег студента, а сад уваженог колегу Владету Јанковића. Још неки, са светске књижевности, заслужују пажњу, на пример Миодраг Радовић, челник Катедре за општу књижевност и теорију литературе на Универзитету у Новом Саду, који је више година предавао на Гетеовом универзитету у Франкфурту. Излазећи из свог забрана, помишљам на Емира Кустурицу. Зар таквом престижном ствараоцу, носиоцу светских признања, није место у Српској академији? Ја бих се овде зауставио, мада ме опседају и још нека сјајна имена, али ме кочи и опомиње француско искуство: у Француској академији број је јако сведен, само на четрдесет фотеља, и тек кад неки од бесмртника премине, на упражњену академску фотељу бира се нови члан. То не значи да ни у том најстрожем мерилу није било промашаја и грешака. Један такав славан пропуст кажњен је Волтеровом узречицом: ''Он не беше ништа, чак ни академик.'' У француском се то римује да би се боље упамтило... У Француску академију није био примљен Молијер, што је изазвало коментар: Академија не недостаје једном Молијеру, али Академији недостаје Молијер.
ГЕОПОЛИТИКА: Недавно је у Вуковој задужбини одржан запажен научни скуп посвећен задужбинарству, тој племенитој традицији, дубоко усађеној у културу српског народа. Било је не мало светлих примера. Али да се загледамо у савременост и будућност - : о чему сте на том скупу размишљали, а нисте рекли?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Размишљао сам о потенцијалним задужбинарима, из реда савремених богаташа. Они су на потезу. Ако су и на сумњиве начине стицали богатство, имају прилику да се искупе, да спасу своје име на достојан начин. Никад се богатства нису стицала беспрекорним поштењем. А мало пребогатих има руке чисте. То се не може без резерве рећи ни кад са благодарношћу мислимо на највеће међу задужбинарима. Није капетан Миша Анастасијевић могао стећи огроман иметак само чистим рукама. То важи и за остале, који су се, као капетан Миша, на величанствен начин искупили, постајући симболи племенитости и узор поколењима. Данас се често помињу, углавном по злу, тајкуни. Чудна реч, ко је само измисли? И за тајкуне постоје путеви спасења. У прилици су да помогну осиромашеној Србији, да спасавају знамените културне установе које тону. На пример, Српску књижевну задругу, која је у кризи, занемарена јер је Српска.
ГЕОПОЛИТИКА: Да ли је ико притекао у помоћ тој најстаријој српској издавачкој кући?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Старија од ње је Матица српска, којој је такође помоћ неопходна. Задрузи је притекао у помоћ ДУНАВ, осигуравајуће друштво, на чијем је челу госпођа Мила Јездимировић, која је имала слуха за племенито посланство Српске књижевне задруге. Недавно је Задрузи у помоћ прискочио један диван човек из расејања, Србенда из Јужне Африке. Он је не мало помогао, да је васкрсне, херцеговачку Нову Зору, коју уређује Радослав Братић, као и Геополитику, на чијем сте челу Ви. Ове значајне публикације не би се одржале и уредно излазиле без таквих добротвора какав је Нићифор Аничић. А коме Нићифор, човек који има душу, није помогао? Камо среће да је више таквих наших сународника из расејања, који, попут Нићифора, носе у срцу и души свој завичај, своју Србију. Тај заједнички језик треба тражити са свим обогаћеним Србима. Нека се они искупе пред својим родом дарујући што више помоћи култури и у хуманитарне сврхе. Нека се угледају на капетан Мишу Анастасијевића, на Саву Текелију, на Илију Милосављевића Коларца, на Николу Спасића, на Игуманова – листа је дуга тих часних имена, која су задужила свој род одужујући му се добрим делима ...
ГЕОПОЛИТИКА: Нисмо далеко од ваше омиљене теме: о српској елити. Имамо ли ми данас елиту? Како сте је ви дефинисали?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Елиту чине они људи за које су моралне и културне вредности изнад материјалних, а човечански, народни интереси изнад приватних и личних интереса, људи који имају идеале и спремни су да се за њих жртвују. Политичким језиком говорећи, елити припадају они људи за које је отаџбинско начело изнад партијског, а општи интерес изнад личног. Данас је тешко говорити о српској елити. Постоје елитни појединци, али елита као друштвени слој не постоји. Имали смо елиту у доба Јована Скерлића и Јована Жујовића, Јована Цвијића и Слободана Јовановића, Богдана и Павла Поповића и Александра Белића, Николаја Велимировића и Јована Дучића, Надежде Петровић, Милана Ракића и Милутина Бојића, песника ''Плаве гробнице'' ... То је поколење, које је имало веру и идеале, било спремно да се за њих жртвује. Јован Жујовић, председник Српске краљевске академије, на вест о балканском рату, тражи униформу да и он крене у ослободилачку војну .. Генералштаб га одбија, јер је престар за ратне јединице. Жујовић је несрећан што је неприхваћен, и сву своју имовину даје српској војсци. Песник Милан Ракић је као анонимни борац кренуо ка Косову, и стигао на Газиместан, да потврди оно што је у песми рекао. Надежда Петровић, из знамените и даровите породице креће у рат као болничарка. Жртвује се и у Великом рату, 1914, негујући тифусаре, кад је та стравична епидемија напала српску војску, па и сама страда од тифуса. То су представници српске елите у доба балканских ратова и Првог светског рата. Треба ли рећи да више нема такве елите у српском роду?
ГЕОПОЛИТИКА: Зар баш нема?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Нађу се појединци, изузеци који потврђују правило. Помишљам на једну младу глумицу, која је сва посвећена страдалницима на Косову и Метохији, и поред свог врло крхког здравља С поштовањем и скрушеношћу изговарам њено име: Ивана Жигон, достојна кћи знаменитог оца. Слушајући је и посматрајући дела њена, неодољиво мислим на хероину и светицу Јованку Орлеанку. Могли бисмо набројати и друга изузетна имена, као светле примере. Они искупљују све нас који не чинимо довољно. Нису ли прави хероји она људска бића која чине оно што могу, а човек може много, ако је прави човек, који има веру и љубав.
ГЕОПОЛИТИКА: Да ли су медији достојни трагедије чији смо сведоци и учесници?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Веома је тешко служити истини. Стрм је то пут, уска је та стаза. Има часних изузетака, који искупљују оне што се прилагођавају несрећним околностима, има подвижника. Па ето ту сте ви, са Геополитиком, која је Ваш подвиг. Постоји Печат, лист слободне Србије, у коме сарађују истинољубиви и храбри.
ГЕОПОЛИТИКА: Хвала професоре, у име наше редакције и сарадника, ипак на незаслуженим похвалама. Издвојте бар једно име у нашем јавном животу?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Могао бих да наведем више истинољубивих имена, али Ви тражите једно, па ћу га изрећи. Сјајно пише Ратко Дмитровић. Његови огледи треба да се нађу сједињени у књизи, која би била неопходан приручник, драгоцен свима који се баве српско-хрватским односима. Те односе на темељан начин тумачи и значајан историчар, мој пријатељ, академик Василије Крестић. Он је истраживач, посвећен узвишеној науци. Кад је реч о медијима, поменуо бих емисије госпође Оливере Милетовић, Питања и одговори, на ТВ Палма Плус. Као што видите – нисте усамљени у трагању за истином и правдом.
Љубав све превасходи
ГЕОПОЛИТИКА: Јесу ли то врховне вредности?
ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ: Неки критичар је нагласио: пре свега истина, а лепо и добро нека се сналазе како знају и умеју. Уважавајући то начело, додао бих: Љубав све превасходи, како каже песник Слова љубве, следећи апостола Павла. Ја волим и Бетовеново гесло: Не признајем други знак надмоћности сем Доброте: Код Достојевског је присутна загонетна мисао: Лепота ће спасти свет. Ја то схватам – Лепота као збир врлина, као врх истине и правде, као служба човекољубљу. Јер ко хоће да служи Богу – мора да служи човеку. То је неизбежан пут. Рекох да спасем душу своју, а да ли сам је спасао? Да ли?
Геополитика број 47, децембар 2011.
