Академик Василије Крестић говори за „Геополитику“ о својој књизи, „Запамћења“, Меморандуму, геноциду над Србима, стању у земљи
Разговор водио: Слободан Ерић
Поштовани господине Крестићу, повод за разговор с Вама је Ваша објављена књига „Запамћења“ у издању Матице српске. Шта је превасходно био Ваш мотив да своја сећања саберете у једну овакву књигу, и да ли мислите да би било друштвено корисно, не само за нашу историографију, већ и шире, за наше друштво, да и други људи из политичког и јавног живота, науке, културе и уметности оставе своја сведочења у виду мемоарске грађе?
- На писање „Запамћења“ одлучио сам се зато што сам уверен да многи догађаји из мог живота, чији сам сведок или учесник у збивањима, заслужују да буду забележени, да не буду заборављени, јер одсликавају време и људе, дочаравају и употпуњују слику о друштвеним, политичким, идеолошким, научним, културним и другим дешавањима у нашој земљи и нашем народу. У сваком случају, кад сам се одлучио да напишем „Запамћења“, моје побуде нису биле нарцисоидне, нисам желео себи да придајем важност и значај који нисам имао, да се од било чега браним, или да било кога без разлога нападам. Желео сам да конкретним догађајима, који су се дешавали мени и око мене, дочарам и представим време у којем сам живео и чији сам био незнатан, али саставни део. Мислим да би било вишеструко корисно и значајно да што више јавних делатника из разних области живота напише своје мемоаре. Међутим, Слободан Јовановић је у своје време забележио да Срби не спадају у оне народе који су склони писању мемоара, да су у том погледу помало лењи. Одлучивши се да напишем „Запамћења“, хтео сам да докажем да нисам лењ.
Можете ли нам нешто рећи укратко о пореклу Ваше фамилије? Када се каже Срби староседеоци у Војводини, Угарској, на кога се тачно мисли? Да ли ту спадају Срби који су подигли устанак у Банату, што је био повод за спаљивање моштију Светог Саве, Срби који су стигли са Косова и Метохије под Арсенијем Чарнојевићем? Да ли су ти Срби староседеоци изнели највећи део терета чувања српског идентитета у Аустрији и Аустроугарској, дали велику логистичку помоћ Првом српском устанку, као и кадровску помоћ (просветну, чиновничку) обреновићевској Србији, као и уједињењу 1918. године?
- Први помен моје породице нашао сам у турском дефтеру из 1566/ʼ67. године, у којем се помиње Никола Крестић са сином Симоном у месту Падеју, у Банату, крај реке Тисе. Тај рани помен мојих предака, пре буне Срба у Банату из 1594. године, и пре Велике сеобе Срба из 1690, доказује да су моји преци у Банату живели од средњег века, да припадају оним Србима који су на том подручју живели на имањима деспота Ђурђа Бранковића. После формирања Потиско-поморишке војне границе (1702), моји су се населили у Сегедин, где су имали кућу крај саме православне цркве. После пропасти Хабзбуршке монархије 1918. Крестићи су напустили Сегедин и настанили су се у Ђали, у којој су имали кућу и повеће породично имање. Један део моје породице се за време владе Марије Терезије одселио у Русију и тамо изгубио свој национални идентитет.
Староседеоцима се сматрају они Срби који су живели на тлу Војводине пре колонизација које су се догодиле после Првог и после Другог светског рата. Ти Срби, истински староседеоци, борили су се за очување српског идентитета и били су у вишеструким односима са Србијом и пре и после Првог српског устанка.
Читајући сећања на Ваше детињство у Ђали, посебно нам је привукао пажњу један догађај из Априлског рата чији сте Ви били сведок. Молимо Вас да за наше читаоце пренесете сцену ваздушне борбе коју сте као дечак посматрали.
- Сегедин је био једно од полетних места немачке авијације која је 6. априла 1941. бомбардовала Београд. Тога јутра био сам већ на ногама када су се немачки авиони, не слутећи никакво зло, безбрижно и бахато враћали на сегедински аеродром са којег су и полетели пошто су на наш главни град изручили смртоносне товаре. Наши авијатичари искористили су ту немачку непажњу и самоувереност, па су с три авиона, на одређеном одстојању од немачких авиона, очигледно непримећени, пратили групу која се спуштала на аеродром. У часу атерирања немачких авиона наши авиони почели су да их митраљирају. Ми у Ђали, која је удаљена од Сегедина око 13 километара, чули смо најпре експлозије, а затим се над Сегедином високо подигао дим. Минут-два потом зачуло се снажно брујање авиона. Немци су у том метежу успели да подигну пет својих месершмита и тада је над Ђалом и околином почела ваздушна битка. Громогласно брујање авиона, по чему су месершмити били познати, надјачавали су рафали митраљеза. На све стране падале су чауре испаљених метака. И наши и немачки авиони непрестано су мењали положаје. Окомито су се спуштали и нагло се уздизали, скретали су час лево, час десно, заузимајући најпогоднији положај за напад и за избегавање рафалне ватре противника. Али борба пет немачких против три наша авиона није била равноправна. Уз то, чинило ми се да су месершмити били јачи, бржи и моћнији од наших авиона. Ваздушна битка трајала је више минута. Видели смо да се завршила тако што је један наш авион оборен а два су успела да одлете према југу. Из обореног авиона, који је пао три-четири километра даље од Српског Крстура, успео је падобраном да искочи један млади потпоручник. Мештани Крстура прискочили су му у помоћ и рањеног су га одвезли до месног лекара. Лекар му је пружио нужну помоћ, али тај храбри млади авијатичар није имао среће. Не знам на који начин, њега се домогао, добро се сећам тог рошавог лица, мајстор електричар, Мађар Жига. Одвукао га је у један шумарак крај Крстура и ту га је преклао. Првих дана по доласку совјетских јединица у Крстур Жига је, колико знам, по кратком поступку био ликвидиран.
Ви сте због текстова објављених осамдесетих година у „Књижевним новинама“ о злочинима у НДХ зарадили етикету да сте творац „теорије геноцидности хрватског народа“. Како коментаришете тадашњу југословенску политику симетрије у свему, па и у „злочинима“? Да ли је она имала основа у историјској реалности? Да ли су злочини који су се догодили у току Другог светског рата плод само злочиначког дела усташког режима, или они имају дубље идеолошко упориште у хрватској политици?
- Изједначавање злочина привидно је имало циљ да гради братство и јединство, а у суштини том симетријом у злочинима усташки злочини смишљено су потискивани, бацани у заборав, умањивани и омаловажавани. Била је то перфидна антисрпска политика, којој су кумовали и српски политичари. Усташки злочини су неодвојиви део осмишљене хрватске политике. Идеологија о геноцидном решењу српског питања у Хрватској уобличена је у оквирима Аустроугарске, пре избијања Првог светског рата. У сваком случају, политика симетрије у злочинима нема никаквог историјског основа.
Ви тврдите да је „појава Меморандума звездани тренутак Академије“. Какав је, по Вама, значај Меморандума, зашто је овај документ толико сатанизован међу „другом Србијом“, у бившим југословенским републикама и у свету, и зашто његови критичари не цитирају ништа „спорно“ из овог документа? Ви сте један од аутора овог документа. Да ли сте поносни на то?
- Заиста мислим да су настанак и појава Меморандума звездани тренуци Академије. Тим документом Академија је у једном изузетно кризном времену за Србију и за српски народ показала да је и научно, друштвено и политички дорасла својим обавезама. Она је Меморандумом указала на све значајније проблеме у које је запала Србија и тиме понудила и решења за те проблеме. При томе, она се није устезала да јавно искаже своје критичке ставове према једнопартијском политичком систему и носиоцима тог система. Академија је Меморандумом покушала да заустави крвави распад Југославије, да је сачува у федеративним оквирима, добро уочивши да су тежње северозападних република (Хрватске и Словеније) за завођење конфедерације или асиметричне федерације путеви ка разбијању државе. Другим речима, Академија је, за разлику од актуелног комунистичког политичког руководства Србије, Меморандумом показала да се не мири с подређеним положајем Србије у који је доспела Уставом из 1974. године. Србија је Меморандумом показала да зна шта хоће а шта неће, шта одговара а шта не одговара њеним интересима. Таква Србија, каквом се представила Меморандумом, није одговарала интересима сецесионистичких република. Због тога су оне свом снагом почеле да ударају по Академији и Меморандуму, па и по Србији и српском народу. Њима није одговарала Србија која зна шта хоће а шта неће, већ немоћна и разбијена Србија везаних руку. То што критичари Меморандума ништа не цитирају из текста Меморандума, а о њему изричу неистине, доказује да у том документу нема инкриминација које му подмећу. То доказује да се они служе лажима, да су аморални и нечасни.
Као један од чланова комисије која је писала Меморандум, ја сам испуњавао своје обавезе и као члан Академије, и као историчар, и као патриота. Да у њему има неистина и злих намера према био коме, да је Меморандум заговарао рат и крвави распад државе, да су подаци које он садржи неистинити и кривотворени, стидео бих се и одрекао бих се тог документа. Али како свега тога што му се подмеће у њему нема, поносим се што сам дао свој допринос у његовом настајању.
Ви сте били велики критичар и противник Николе Хајдина, који је био председник САНУ. Занимљиво је да обични људи, који немају никакве везе са науком, често у разговору инсистирају и показују очекивање да се најважније националне институције, укључујући и САНУ, огласе, израде неки програм, поводом стања у коме се налази наш народ. А време Хајдина обележило је ћутање Академије. Како Ви гледате на улогу у друштву ове највише научне институције српског народа?
- Јавно сам дизао глас против Хајдина зато што је, како сам више пута наглашавао, из Академије протерао сваку српску политику. Ишао је чак тако далеко да је у једном тренутку одлучио да из озакоњеног имена САНУ самовласно избаци придев који казује да је реч о Српској академији наука и уметности. Иначе, не мислим да САНУ треба да се бави политиком како то чине политичке странке. Она је дужна да се бави науком, и да се научно оглашава поводом најважнијих стратешких националних и државних питања. Она уопште није позвана да пише политичке програме. Академија је то учинила Меморандумом у време једнопартијског комунистичког система власти. Тада је ускочила у политику зато што није било политичких странака, али Меморандум није писала као политички програм, већ као свестрану анализу стања у којем са налазила Србија.
Како гледате на садашње политичке и економске прилике у Србији и окружењу, као и уопште на стање нације? Све чешће лидери Албанаца помињу стварање Велике Албаније. Шта, по Вама, нама Србима у овом времену ваља чинити?
- Припадам оним људима који сматрају да стање наше нације увек може и мора да буде боље од постојећег. Том бољем вазда морамо тежити, чак и онда ако је постојеће стање релативно добро. А постојеће стање, по мом виђењу и сазнању, далеко је од доброг и задовољавајућег. Партијско-политичка подвојеност стара је бољка нашег народа. Код нас су и у ово кризно време партијски интереси, нажалост, изнад националних и државних. Пошто је опозиција слаба и неспособна, најјача странка завела је партократски систем владања. Земљом не управљају способни и стручни, већ одани, а често неспособни, необразовани и недоучени чланови владајуће странке. Велику одговорност преузео је на себе један човек, што не води добру и демократији. Корупција и криминал разједају темеље наше државе. Судство је неефикасно и несамостално. Медији нису на нивоу својих професионалних обавеза. Бојим се да губимо драгоцено време у жељи да постанемо чланови Европске уније, која нас непрестано уцењује и понижава. Вређа ме снисходљиво понашање и претерана попустљивост не само пред онима који су моћнији од нас, већ и од оних слабијих, који својим поступцима, како у недавној прошлости тако и данас, не заслужују нашу пажњу и поштовање. Друштвени проблеми, као што су незапосленост и ниски животни стандард, не уливају ми спокојство и задовољство. То су само неки од важнијих проблема који не могу бити заобиђени у овом кратком осврту на Ваше питање о томе какао гледам на стање нације.
Што се тиче понашања лидера Албанаца и њихових тежњи да створе Велику Албанију, имам утисак да су оцене наших политичара о њима, али и о онима који стоје иза њих, прихватљиве и разложне. Свако другачије понашање према великоалбанским тежњама могло би по читав регион да има погубне последице.
Ви сте изабрани и за председника Научног савета Друштва српских домаћина. Како доживљавате Друштво српских домаћина, а посебно председника ове српске организације, Нићифора Аничића, који веома поштује Вас и Ваше дело?
- Друштво српских домаћина, по мом виђењу, једна је од најплеменитијих националних организација које данас постоје у нашој земљи. Оно окупља вредне, часне и несебичне ствараоце којима је циљ да, у својим скромним и ограниченим могућностима, допринесу што убрзанијем економском развоју наше земље, што моралнијем и хуманијем друштву и добрим патриотима којима је изнад свега стало до слободе и независности наше домовине. Господин Нићифор Аничић узоран је челник Друштва. Читавим својим животом он показује и доказује какав треба да буде српски домаћин. У њему, који живи и ствара далеко од Србије, пламти срце великог патриоте. Он је несебичан и широке руке. Ужива велико поштовање свих чланова Друштва и представља његову кохезиону силу. Због свега тога, господин Аничић заслужио је и моје велико поштовање и признање, па и моју братску љубав.
Геополитика број 104, мај-јун 2017.
