За Геополитику говори др Иво Вукчевић, професор политичких наука на Њујоршком универзитету и аутор књиге
Разговор водио: Слободан Ерић
Слободан Ерић: Да пођемо од наслова Ваше књиге, шта је то „Словенска Германија“ и шта сте хтели да кажете насловом књиге?
Др Иво Вукчевић: У осмом и деветом веку било је уобичајено у дипломатској преписци у Европи да се Немачка опише тим речима: Rex Germanorum, Populos Sclavorum, јер у то време све што је било с источне стране Лабе била је словенска територија, а све до саме Рајне било је словенских колонија, чак у западној Немачкој.
Слободан Ерић: Кад помињете Србе о којима у овој књизи, да ли су то Срби којима ми припадамо?
Др Иво Вукчевић: То је по знаком питања, али на Западу, у енглеској историографији, они се често помињу као Сорби – Сораби. Они су се називали Србима, а свој језик су звали српским. Занимљиво да постоји место у Америци где постоји град у Тексасу који се зове Србин, а основали су га немачки Срби.
Слободан Ерић: Који научници и светски ауторитети поткрепљују Ваше тезе? Наведите нам нека имена.
Др Иво Вукчевић: Кад сам написао ову књигу, писао сам је да бих читаоца увео у индоевропску и индоиранску историју, а не само представљања Срба као Срба. У самој Америци је врло слабо занимање за ову област, а то је због тога што су у послератном добу већина истраживања била пристрасна због хладног рата, те је значај Словена у историји потцењен, а занимање за словенску историју по себи је ослабило. Оно што је занимљиво о историји раних Срба јесте да се, његовим проучавањем, добија дубљи увид у индоиранску историју, као и у историју Немачке, Пољске, Скандинавије, Енглеске и скоро целе Источне Европе, јер да би се разумела српска историја, мора се добро разумети источноевропска и средњоевропска историја. Још једна ствар која је добра код историје Срба – древних Срба – јесте да су њихову историју и постојање бележили њихови непријатељи, тако да Срби не пишу о себи, већ други о њима. Та документа сачувана су у Немачкој, а протумачили су их изванредни немачки научници и постоји опширна библиографија на ту тему. Поменућу само нека имена: Е. Ајхлер, Г. П. Феринг, Ј. Херман, Х. Кунстман, Р. Олеш, Е. Шулт.
Када сам поменуо историју Енглеске, запитали бисте се како то да су Срби имали удела чак и у њеној историји. Немачки извори показују да је, када су Данци освојили Енглеску 1015. године и основали краљевину ту 1025. године, било двеју војски: једна - данска војска, а друга – словенска војска с Балтика. А сада, крајем 19. века, енглески научници, највиши ауторитети за англосаксонски језик и историју, верују да је англосаксонско законодавство у Енглеској потиче од два извора: од Англа и од Варина, словенског народа који се доселио у Енглеску. Стога, да би схватили англосаксонску историју и законодавство, енглески научници окренули су се Немачкој и словенским обичајима и установама. Још један занимљив део историје Срба у Немачкој, по мени један од битнијих догађаја у европској историји, јесте протестантска реформација. Средиште покрета Мартина Лутера било је у источној Немачкој и било је много жеља за променом, јер међу словенским живљем источне Немачке је и даље било нехришћанских идеја и веровања, и нису били потпуно интегрисани у дух хришћанства, те су били отворенији за промену. Друго што треба поменути јесте да су најближи сарадници Лутерови били немачки Срби, и он се доста трудио да успостави везе са српском црквом у Србији и Далмацији. Лутер је водио преписку са неколицином српских свештеника, и његова замисао је била да православна црква у Србији и у источној Европи и протестантска црква могу развити заједнички фронт против католицизма. Лутер је веровао да православна црква у Србији треба да послужи као узор за реформу цркве у Европи. Протестантски богослови су написали мноштво књига у којима кажу да хришћански дух који влада у Србији и српским земљама треба да буде узор другим европским земљама. Оно што је занимљиво јесте да су, упркос политичкој сфери немачко-словенских односа, многи немачки научници, чак и националистички, гајили симпатије према словенском живљу у Немачкој. Примера ради, један велики немачки националиста је у 19. веку изјавио да су једини прави Немци житељи Саксоније и Прусије, који су били помешани са Словенима.
Слободан Ерић: Како објаснити зашто је историја Словена постала својеврсна криптоисторија, зашто званична наука другачије посматра ствари?
Др Вукчевић: У 19. веку, када су двојица енглеских научника англосаксонске историје отишли у Немачку да из ондашњих извора сазнају нешто више о сопственој историји, они су приметили да се словенски утицај у научним круговима заташкивао. То је била склоност која се провлачи кроз савремену историографију.
Слободан Ерић: Да ли су Лужички Срби једини преживели потомци Словена на тим просторима?
Др Иво Вукчевић: Да. Али, Лужички Срби су само један мали део српске нације који је остао у Немачкој.
Слободан Ерић: Да ли се садашњи медијски, политички и војни притисак на Србију може протумачити у светлу потискивање историје Срба?
Др Иво Вукчевић: Дакако, то је стара прича. Непријатељство према Словенима у Америци постало је изузетно оштро после Другог светског рата, јер су тада научници и интелектуалци избегли из средње Европе, нарочито из Аустрије и Мађарске где је јако антисловенско осећање, постали веома утицајни у Америци. Ти људи су данас у Америци познати као неоконзервативци. Они јачају тиме што су специјалисти за руско питање и велики руски непријатељи. Они користе словенско питање да би успели у политичком домену.
Слободан Ерић: Карл Маркс и Фридрих Енгелс нису били љубитељи Словена. Кога би смо још могли споменути међу њиховим савременицима који су делили мржњу према Словенима?
Др Иво Вукчевић: Поменуо бих Бенџамина Дизраелија и његов правац мишљења – дизраелизам, који проповеда велику мржњу према Словенима и Грцима. Док је био британски премијер, он је многа зала нанео Словенима. Маркс и Енгелс мрзели су Словене, понајвише Хрвате, за које су рекли да представљају хиљаду година збуњеног развитка, да нису знали ко су, и да би они требало бити или Немци или Мађари. Али, оно што је занимљиво јесте да, иако су мрзели Словене уопште, Србе су волели. У Србији су видели да ту живи народ који има своју културу, свест о себи и да могу створити државу, и да се Европа не мора бојати да ће Срби бити агенти Руског царства, јер су они народ који има независтан дух. Они су, дакле, били просрпски. Мада су Пољаци, као кнез Чарториски и његово друштво, били велики русофоби, они су били највећи поборници српске независности на Балкану. Они су, у ствари, развили југословенску идеју, и они су - више него било ко - одговорни за подршку илирском покрету. Они су подстицали католичку цркву у Босни и Хрватској да подрже пансловенске идеје. Хтели су да Србија постане центар пансловенства, јер су – као Маркс и Енгелс – увидели да она неће никада бити под руским утицајем. Једна ствар која је занимљива јесте да у Србији никада није постојала већа заинтересованост за пансловенство јер, иако су Срби гајили пријатељска осећања према патњама других словенских народа, они једноставно нису видели разрешење свог националног питања у оквиру тог покрета. Оно што је занимљиво јесте да у савременој историји, кроз 19. и 20. век, већина антисрпских књига су засноване на чињеници да ће се Србија све више повезивати са руским интересима у Европи, и за то обично наводе „Начертаније,“ који су заправо написали кнез Чарториски и његови људи. Право пансловенско осећање је много јаче у Хрватској. Примера ради, тек 1935. године је један амерички научник, Филип Мосли, открио у Москви тајни документ који је написао Људевит Гај, програм од петнаест страница како да Русија уједини целу Источну Европу под својом сувереношћу и створи словенску заједницу под руском заштитом. Тај документ још није проучен у контексту југословенске историје. Мада је постојао систематски покушај да се Срби покажу као руски агенти у Европи, не постоји никаква документација о томе, чак су и највећи непријатељи Русије видели Србе као независну силу у Европи. Пансловенске идеје су потекле из Хрватске и Словачке, од народа који нису имали своју унутрашњу снагу.
Слободан Ерић: Колико ове историјске предрасуде утичу на данашњу америчку политику према Србији?
Др Иво Вукчевић: Веома утичу, јер верујем да је, на основу историје покрета отпора у старој Југославији у току Другог светског рата, геостратешки циљ Американаца био да се Срби - као центар отпора страним интересима у Југославији - ослабе на неколико начина: протеривање Срба из Крајине, друштвена маргинализација Срба у Босни, осиромашивање Срба у Србији, као и да се – што је више могуће – Црна Гора одвоји од Србије. Пошто би све то учинили, њихова намера била је да свој утицај то врше поткупљивањем медија и политичких странака. У исто време, што уопште није скривена чињеница, јесте да Американци још од Другог светског рата имају добрих односа с муслиманима и усташама. Занимљиво је да су немачки генерали и официри који су били стационирани у Југославији за време рата били подвргнути детаљном испитивању америчких ауторитета, и они би упркос свему рекли нешто као, „Једина добра ствар који је изашла из Версаја била је југословенска идеја.“ То је било противно и немачким и америчким убеђењима. Били су веома изненађени да је српски народ, упркос огромним губицима, био спреман да подржи југословенску идеју, да покуша поново. То их је веома импресионирало. На пример, једног немачког генерала су подробно испитивали о примени козака у немачкој војсци и до које мере би били од користи у будућности за немачку или неку другу војску. Тај официр је објаснио да су козаци војници који су верни Немачкој и да су инстинктивно и природно бољи војници од немачког војника, и да никада нису били непослушни, сем у Хрватској. Када им је било наређено да се придруже усташама у нападима на Србе, они су то одбили и бранили су Србе у Хрватској, без изузетака. Када су се Хрвати тужили да козаци чине зала у Хрватској, да силују њихове жене, немачки официри су им одговорили да је то добро, јер ће то ојачати њихов народ генетски.
Слободан Ерић: Како објашњавате став Америке према Србији око косовског питања? Зашто Америка толико истрајава у подршци српским непријатељима?
Др Иво Вукчевић: То је веома контроверзно питање у САД-у. Како се припремамо за предстојеће изборе, постоји дубоке поделе у странкама око америчке иностране политике. У случају републиканске странке, имају осам-девет кандидата. Један од кандидата је Тексашанин Рон Пол и када се воде расправа о Ираку, о Средњем истоку и муслиманима, он јасно истиче да ово није америчка, већ неоконзервативна политика која је наметнута Америци, те је америчка подршка муслиманима у словенском свету начин да се надокнади пољуљани углед на Средњем истоку. Они нису против муслимана, видите шта они чине у Босни, на Косову и у Црној Гори. Људи са стране не могу да утичу на политику Америке, пошто она има одрешене руке да развије своју политику у односу на остали свет. Чини ми се да ми ништа не може учинити да Америка промени свој правац у политици, већ то она мора учинити сама. Све зависи од дешавања у Америци да људи увиде шта је у њиховом интересу.
Слободан Ерић: Србија има намеру да истраје у свом ставу да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије. Да ли могућа конфронтација САД с Ираном може помоћи Србији?
Др Иво Вукчевић: Пре него што сам кренуо дошао у Србију у Америци је почела да се развија и јача струја која заговара напад на Иран. Уколико Америка нападне Иран, имаћете много више маневарског простора за преговоре око Косова. Једна од ствари која ће свакако диктирати динамику односа у Европи и Азији јесте позиционирање америчких ракетних одбрамбених система у Пољској и Чешкој. Ово ће дубоко променити међународне односе, па самим ти и односе према Косову и Србији.
Ко је др Иво Вукчевић
Повод за долазак др Иве Вукчевића у Србији је његова књига “Словенска Германија” коју је објавила издавачка кућа “Пешић и синови”. О себи др Иво Вукчевић каже:
- Мој деда дошао је у Америку из Црне Горе пре балканског рата. На позив краља Николе вратио се у земљу кад је избио Први светски рат. После тога се, заједно са својим сином, мојим оцем поново вратио у Америку.
- Рећи данас да Црногорци нису Срби права је лудост – каже наш саговорник.
Иво Вукчевић је докторирао на Њујоршком универзитету где је све до одласка у пензију радио као универзитетски професор.
Превод: Давид Ђорђевић
Геополитика број 23, новембар 2007.
