Уметност је, по мом схватању, извор радости а не патње. Нашем свету је потребна победничка психологија као што је Американци имају.
пише: Јелица Роћеновић
У време када читава његова генерација жуди од оде у неки од европских центара, сликар Војислав - Војо Станић одлучује да остане у свом Херцег Новом.
Чекајући га у кафеу “Додо” поред његове куће око осам сати изјутра схватам да је велики маестро одиста направио прави избор. Овај чудесни доживљај светлости и лепоте ничим се не може заменити. Загледаној у плаву линију бескраја, пада ми на ум Црњански. Писац који је у младости толико путовао, под старост, у Лондону, питао се откуд толика лакомисленост са којом млади одлазе у даљину, кад су од “путника” срећнији они који никад не прекораче праг свог дома. Они, тврди Црњански, “остваре нешто у животу”.
Отменом господину светлог погледа кажем своје име и похвалу за мудар избор да пулсирање града или излазак барком на море у свитање снагом своје имагинације претвара у сјај слике.
“Да, овде још постоје људи са којима се живи природно,” смиреним и одмереним гласом човека од духа одговара Војо Станић, објашњавајући своју одлуку: “Сви се познају и сви су спремни да помогну ако некоме у граду затреба помоћ, за разлику од Београда где не можете да дођете код пријатеља а да не најавите долазак. Уметност је по мом схватању извор радости а не патње. Нема живота без бола, али се у Србији стално за нечим кукумавчи и пати. Мени се допада што Црногорци то осећање негде потискују и заборављају своје поразе. С колена на колено преносе само приче о победама као да пораза није било. А било их је. Нашем свету је потребна једна победничка психологија као што је Американци имају. Уметност постоји да изрази и радосно а не само трагично осећање живота“, закључује своје размишљање о смислу уметничког стварања знаменити сликар и као илустрацију позитивног поимања живота наводи амерички филм „Мост на реци Квај“.
Прве слике у уљу наш познати мајстор слике направио је са тридесетак година после студија вајарства на београдској Академији. Запослио се као професор у Херцег Новом и сасвим посветио сликарству. Радознала сам ко су му били узори међу сликарима?
“Магрит и Де Кирико. Од ренесансних волим Фра Анђелика, тачније, једну његову слику која се отвара као чаробна кутија.”
Док ми у мислима трепери Фра Анђеликов „Триптих са анђелом“ питам сликара зашто се чешће опредељује за сцене градског живота него за портрете? Кажем да ми се његова слика „научног скупа“ изложена у херцегновској галерији „Јосип Бенковић“ допала због блиставе ироније.
У прошлости је портрет био документ о времену и друштву. Многе ствари су се у међувремену промениле. Да Ван Гог данас конкурише на Академији не би био примљен јер има неправилан цртеж главе. А цео свет се због те “неправилности” диви његовим сликама.
Има једна ваша слика „Филозоф“, која ме је посебно привукла, велим, усамљеног човека који седи за столом на морској обали и једном руком показује спирално извијену белу кулу од карата, а другом малу пирамиду?! После извесног ћутања учинило ми се да је њен аутор можда „пречуо“ питање о „филозофовом“ односу према Богу остављајући га отвореним за посматрача. А управо ме је она подсетила на мисао немачког филозофа Хусерла: "Логика је проблематична. Метафизика одређује њено полазиште.“
Присећајући се још једне изванредне Станићеве слике, питам онда: “Ко је Њаке?” Издвојена је та лепа млада жена на улици стасом и држањем међу накинђуреним “печуркама” које имају шешир али су без оног тајанственог унутарњег светлуцања. „Ах, какав диван мантил Њаке има!“ пришапнем.
Као да нас је чула, управо тог часа прилази нам сликарева инспирација госпођа Нада Станић Њаке у ружичастом комплету са златним ланцем на коме блиста љубичасти драги камен.
“Мантил сам ја и купио и насликао” у шали одговара сликар чије су се очи нагледале лепоте.
У ведрој атмосфери помињем Станићево пријатељство са Ивом Андрићем. Рођени да постану мајстори свог посла у сликарству и књижевности, обузети и испуњени потрагом за непролазним у пролазном, обојица су у слободним часовима заједно са Њаке и Милицом, чамцем одлазили у шетњу до Луштице. На моје питање какав је човек био писац који је тако убедљиво писао о неповерењу и омрази међу припадницима различитих вера а тако лепо шапутао о лепоти и Богу, Станић одмерава речи за своје сећање:
“Андрић је мало говорио. Пуштао је да други причају. У Херцег Нови је дошао кад се Милица разболела од артритиса. Без обзира на то што се дешавало да ја код њега дођем бос, Иво се никада није из куће појавио него беспрекорно одевен као енглески лорд. Бринуо је о Милици. Повремено би код њега долазили песници, спремни да данима чекају да би му изрецитовали неки стих. И Андрић би их врло стрпљиво слушао. Мислим да су му били занимљиви за описивање. Једну моју слику сам му поклонио, а другу, која се налази се у његовој задужбини у Београду - је купио.”
Изненада пристижу за сто на јутарњу кафу Станићеви овдашњи пријатељи и јасно ми је да ће прича о спорту надгласати причу о уметности. Војо Станић се ту често среће и са Душком Вујошевићем, тренером “Партизана” који своје играче посматра као морнаре на подморници: “Кад један погреши - сви су мртви!”. „И спорт је, каже сликар, једна врста животне радости“.
Њаке узима кључ од Станића и откључава галерију у приземљу њихове лепе старинске куће. Море, елеменат вечног, мистичног и људи који трепере од своје чежње за срећом, бродови на риви и бродови у даљини, чамци и галебови, загрљени љубавници и шетачи, дечурлија на плажи у јурњави за лоптом у врелом даху лета... Читаво Станићево уметничко дело, размишљам, могло би се метафорично назвати „Молитва човека под звездом“, како је насловио једну од својих најбољих слика. У тишини као да чујем аналогну Андрићеву молитву: „Боже, не допусти да наше срце остане празно, него дај – пошто од Твоје воље све зависи – да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не остане празна“. Можда због те чежње за неким вишим и лепшим животом слике Воја Станића се добро продају и Енглеској, Америци, Израелу. Паде ми у очи неколико скулптура. Са изненађењем сазнајем да их је радила Нада Станић. Једна изванредна црнозелена глава Иве Андрића подсећа на афричку маску. На крају галерије урамљене уметничке фотографије заласка сунца на хоризонту њиховог сина Тома Станића, спремне за неку изложбу, иначе пијанисте у Њујорку. Увек иста чежња за вечношћу и потреба да се лепотом заустави време. „Смислом испуњен живот“ рекох Њаке док се звук музике однекуд чуо.
