Изучавајући период 1850‒1920, публициста Живко Марковић налазио је такве примере пријатељства и лепих речи о Србима да му је то убрзо постала духовна храна.
Швајцарски професор права, политичар и књижевник Вирџил Росел, творац данашњег швајцарског Грађанског законика, написао је о српском народу песму с насловом „Србима”, која почиње стихом: „Волим ја херојски, мали народ тај”. На њега, између осталих, подсећа публициста Живко Марковић у двојезичној књизи „Швајцарци о Србима” за коју тренутно тражи издавача. Марковић 30 година живи у Швајцарској, припрема још неколико дела, а написао је књиге „Срби у Швајцарској (Српски студенти – од 1863. до 1918)”, и „Срби у Швајцарској (1914‒1918, удружења и појединци)”.
‒ Књига „Швајцарци о Србима” садржи најбоље есеје о српској епској поезији (Пол Фор, Вирџил Росел, Пол Зајпел), досад непознати путопис швајцарске лекарке Марије де Ружијечке, која је прошла албанску голготу са српском војском и избеглицама, записе Пола ди Бошeа, најцењенијијег ратног извештача, необјављени научни рад др Виктора Кина о Македонији, чланке и говоре интелектуалаца: Бернара Бувијеа, ректора, Жоржа Вањијера, новинара и амбасадора, Алекса Франсоа, романописца, Марка Петера, председника женевског парламента, Едуара Секретана, новинара и савезног посланика, Андре Мерсијеа, адвоката, Бенџамина Валотона, посланика, Оскара Рапена, политичара, Франка Томаса, чувеног швајцарског пастора... Да ли би српски народ могао да изабере бољи интелектуални састав да му буде велики пријатељ и чувар образа пред европском слободарском јавношћу у Првом светском рату ‒ каже Живко Марковић.
Изучавајући период 1850‒1920, налазио је, додаје, такве примере пријатељства и лепих речи о Србима да му је то убрзо постала духовна храна. Поред незаобилазног Арчибалда Рајса, помиње да је болничарка Катарина Штурценегер, о свом боравку у Србији објавила више књига са мноштвом изванредних снимака које имају изузетну културну вредност.
Др Виктор Кин је боравио у Србији за време балканских и Првог светског рата, и оставио три књиге за собом. Током балканских ратова, лекар Ханс Фогел објавио је сећања на време у Србији за време балканских ратова. У дневнику о Србима написао је да су они „остали пословично храбри, равнодушни, са великом и присном љубављу према отаџбини, а њихова слобода и независност тако је уско повезана са нама у Швајцарској”. Медицинска сестра Лујза Пробст лечила је тифусаре у Београду и о томе оставила записе.
‒ За време Првог светског рата у целој Швајцарској били су основани одбори за помоћ српском народу: Женева, Лозана, Берн, Нојшател, Базел, Цирих, Ст. Гален, Луцерн. У медицинским екипама у Србији, и у одборима који су сакупљали помоћ, учествовали су швајцарски интелектуалци и обични грађани, да поменемо само неке: Морис Барби, Ерин Дебетас, Едуар Секретан, Франк Кијено, Ежен Кувре, Марија де Ружијечка, лекарка која је написала дневник о Србији и преласку преко Албаније, Ева Митницка (лекарка умрла у Србији), Жозеф Штемпелберг (лекар умро у Србији), Клара Комб, Еуген Навил, председник Централног одбора Швајцарске за помоћ Србима, Густав Адор, Адолф Вишер, Огист Фереира, Ерих Брингоаф, Шерер Филман... Најчувенија клиника у Цириху носи име Шултес и у њој се Срби данс лече, па би било лепо да знају да је др Антон Шултес био председник циришког Одбора за помоћ Србима ‒ истиче Марковић.
На француском говорном подручју Швајцарске, на којем живи око 20 одсто становника, што износи око 1,6 милиона, каже наш саговорник, било је листова који су имали своје дописнике у европским земљама, па и Кнежевини Србији и Краљевини Србији. Највећа два дневна листа на француском језику „Gaztte de Lausanne” и „Journal de Géneve” имали су дописнике у Београду за време ратова закључно са великим ратом. Њихови дописници били су Пол ди Боше, који је описао свој прелазак преко Албаније, новинари Албер Бонар, Едуар Секретан и Пол Адам ‒ подсећа Марковић.
Од првих Швајцараца на служби у Србији у 19. веку помиње Шарла Бетана, који је радио у Београду од 1867. до 1883, био је као секретар кнеза Михаила, секретар за француски језик у Министарству спољних послова и секретар Председништва Министарског савета. Добро је научио српски, упознао људе и догађаје тога доба. По повратку у Женеву, није прекидао везе са Србијом.
‒ Шарл Емил Пике службовао је на двору краља Николе Петровића, где је био наставник и васпитач његових синова, а касније је постао и високи функционер у Министарству спољних послова Кнежевине Црне Горе. Емил Шекс (1855‒1928), био је секретар у Министарству спољних послова Србије. Као географ, истраживао је планине Србије, Босне, Крањске и Далмације. Иполит Монден је министар војни српске војске од 1861. до 1865. године. А Карл Шпителер, добитник Нобелове награде за књижевност, у беседи „Наше швајцарско гледиште” 1914. истакао је: „За нас Срби нису банда, него народ и то народ који има права на живот и заслужује поштовање као сваки други. Срби имају славну и херојску прошлост. Њихова народна поезија је по лепоти равна свакој другој, а њихово епско песништво чак и супериорно. Тако дивне епске песме као што су српске, није створио ниједан народ, све од Хомерових времена”‒ подсећа Живко Марковић на само неке приче које повезују Швајцарце и Србе.
Извор: Политика 11.11.2020.
