О ЗНАЧАЈУ ФИЛМА
Кад год нека традиционална држава, у којој живе древни историјски народи, почне да се враћа себи и да напредује, она снима добре филмове. Смисао тих филмова је градилачки: подсећају гледаоце на то ко су, шта су и куда иду. Довољно је погледати савремени кинески филм – толико историјских спектакала се не снима узалуд, него да помогне у прогледању – старији смо и древнији од Запада, чија империја сенилних варвара, САД, полако долази свом крају, кажу кинески редитељи свом народу, али и целом свету. И у сваком од историјских филмова које Кинези снимају нагласак је на томе да појединац треба да се жртвује за заједницу.
Русија се, од почетка 21. века, окренула Богу и себи; постепено, али јесте. Од тада, кренули су нови, свежи, занимљиви филмови, који се, сва срећа, могу наћи на интернету, и са србским преводом. Потписник ових редова читаоцима „Геополитике“ нуди један личан, сасвим личан избор, предлажући им сопствено трагање. Филмови су, условно, подељени по областима.
ЕПСКА ФАНТАСТИКА И ДАВНА ПРОШЛОСТ
Вукодав
Руска књижевница Марија Семјонова позната је по циклусу романа о Вукодаву, хероју који припада роду Сивих Паса, и који је у потрази за Људождером, архетипским зликовцем који му је уништио село и истребио породицу. На основу повести Семјонове, руски режисер Николај Лебедев снимио је 2007. веома занимљив филм, у који је уложено преко десет милиона долара, и који је, пошто нимало не заостаје за сличним производима америчке продукције, изазвао велику пажњу публике, доносећи и одговарајуће приходе. Сниман у прелепим пределима Словачке, „Вукодав из рода Сивих Паса“ прави је пример остварења жанра епске фантастике. Главне улоге играју Александар Бухарев, Оксана Акиншина и Игор Петренко.
Епска фантастика је, у ствари, нека врста модерне бајке за одрасле, у којој се архетипска борба добра против зла води тако да добро на крају победи. Оснивачем овог жанра сматра се чувени професор староенглеске књижевности и аутор „Хобита“ и „Господара прстенова“, Џон Роналд Рејел Толкин, за којим су кренуле на хиљаде и хиљаде имитатора, али и понеки оригинални стваралац (или списатељица, каква је у Русији Семјонова). Потребa за бајком код савременог човека свакако је последица чињенице да је савремени човек често збуњен светом у коме живи, и у коме каткад изгледа да је зло непобедиво. Свет у коме су добри и племенити лепи и снажни толико да могу да победе, а зли и недостојни осуђени на коначни пораз, свакако је свет у коме бисмо, као у детињству, макар понекад, желели да живимо. Филмови као што је овај нам у томе помажу.
Кнез Владимир
Цртани филм „Кнез Владимир“ није обична прича за децу; то је повест о човеку који је крстио Русију и увео је у круг „византијског комонвелта“ (Димитрије Оболенски). Није случајно да Руси свог великог кнеза зову „Сунце Јарко“: он је своју отаџбину просветлио Христом, Који се назива Сунцем Правде, и Који је негда паганску земљу учинио Светом Русијом. „Под теретом крста тешким/ прошао је земљом овом/ као слуга Цар Небески,/ свуд ходећи с благословом“ опевао је судбину највеће земље на свету Фјодор Тјутчев, а Рајнер Марија Рилке је истакао да је Русија једина земља која се граничи са Богом – одозго и одоздо. Зато је повест о Сунцу Јарком велика повест о преображењу читавог једног народа. Владика Николај је истицао да је његов живот право чудо: човек који је живео како је хтео и чинио шта му се свиди, крстивши се и узевши име Василије почео је толико хришћански да размишља, да је хтео да укине смртну казну (спречили су га, рекавши да таква казна мора остати за највеће злочине.)
„Кнез Владимир“ јесте филм о припреми руског владара да прими Jeванђеље – благу и радосну вест Христову, вест да је живот јачи од смрти и добро од зла, вест да се и појединац и народ могу преобразити и понети своју нову судбину са радошћу. Цртеж „Кнеза Владимира“ је онај дивни цртеж старих руских филмова (слике из срца Византије, Цариграда, одакле ће Владимир примити крштење, просто су рајске), који, уз помоћ најновијих компјутерских технологија, не губи ништа од старе лепоте, а добија у динамици и сјају. Препоручује се свима од 7 до 77 година!
Монгол
Филм „Монгол“ је дело режисера Сергеја Бодрова Старијег, снимљен 2007. године и носилац је чак шест НИКА награда. Филм је рађен у копродукцији Русије, Немачке, Казахстана и САД, а сниман у Монголији и Северној Кини.
Главну мушку улогу, Темуџина, игра Таданобу Асано, а његову љубав, Борте, игра Хулан Чулун. Филм се одвија на монголском језику, а у његово снимање уложено је 15 милиона евра. Музику је компоновао Финац Туомас Кантилинен.
Филм говори о детињству и младости Темуџина, Монгола који ће постати славни Џингис-кан, непобедиви владар овог далекоисточног народа, чија се империја простирала од Далеког истока на запад, и од које је дрхтао цео свет. Мото филма, који, зарад уметничког ефекта, не прати историјске изворе у потпуности, јесте монголска изрека „Не презри мало дете – може да се испостави да је оно син тигра“. Мали Темуџин остаје без оца и постаје сироче, па млади јунак, који се дуго ослобађа и осамостаљује, да би повео борбу за јединство свог народа и учинио од Монгола страх и трепет за све који су имали несрећу да их сретну на путевима њихових освајања.
Руски режисер је филм радио на трагу великог руског мислиоца, историчара и историософа, Лава Гумиљова, сина песника Николаја Гумиљова (стрељаног од бољшевика) и песникиње Ане Ахматове. Гумиљов је био следбеник евроазијских мислилаца, који су тврдили да Русија није само Европа, него је веома битно и њено азијско, што се вековима спајало са хришћанским и европским (о значају наслеђа Џингис-кана за стварање руске државе писао је велики философ и лингвиста, кнез Николај Трубецкој). Гумиљов је сматрао да је покретач историјског процеса пасионираност, снажна посвећеност идеалу или одређеном циљу, једног језгра у сваком народу или друштвеној средини. То језгро не мора да има више од 10 до 15 процената припадника етноса или друштвене заједнице неке епохе, а да својом одлучношћу буде кадро да мења историју. Када је у Римској империји било 10 посто хришћана, оданих својој вери и новом начину живота, појавио се цар Константин, и империја је постала хришћанска. Са отприлике толико Арапа, следбеника нове вере, Мухамед је кренуо у освајања. И Џингис-кан је око себе окупио „пасиониране“ Монголе, који су били спремни да, скупа с њим,стварају историју.
Русија је многонационална земља, у којој је татаромонголски елеменат веома важан. Она и данас настоји да очува равнотежу разних етноса, не претапајући их у американоликом „лонцу за топљење“. Филм „Монгол“ снимљен је, између осталог, и са том намером. И сасвим је на висини постављеног задатка.
РУСИЈА НА УДАРУ РЕВОЛУЦИЈЕ
Државни саветник
Они који се буду потрудили и „прошетали“ интернетом, биће у прилици да виде филм Филипа Јанковског, „Државни саветник“, рађен 2005, по роману познатог руског писца крими-романа, Бориса Акуњина − то му је уметничко име, чија скраћеница, Б. Акуњин, указује на познатог вођу руског (и светског) анархистичког покрета. Омиљени Акуњинов јунак је „руски Шерлок Холмс“, Ераст Петрович Фандорин, московски инспектор, пред којим искрсавају „немогуће мисије“, док их он решава како својом интелектуалном вештином, тако и сваковрсним видовима физичке спремности.
Радња филма се заснива на истрази поводом убиства високог државног чиновника, на кога руку дижу револуционарни терористи (њиховог вођу сјајно игра Константин Хабенски, сасвим у стилу „Злих духова“ Достојевског: он је терориста спреман да погине за своју идеју). У истрагу, коју започиње Фандорин (игра га, у свом „аристократском“ стилу, Олег Мењшиков), укључује се, директно из Петрограда послат, кнез Пожарски (непревазиђени Никита Михалков), који не само да је вешт истражитељ, него има своје, ништа мање револуционарне, методе борбе против револуције. Филм се завршава у најмању руку необично, као и свака добра „шерлокхолмсовска“ прича. Испоставља се да терор могу да организују и појединци из виших кругова друштва, чак укључени у борбу против тероризма.
Чињеница је да је Русија током 19. века, као и све до бољшевичке револуције, била под снажним ударцима терора и терориста, који су настојали да је дестабилизују, свргну царску власт и направе од ње или нешто попут западних либералних демократија или нешто ново, невиђено у дотадашњој историји (што ће Совјетски Савез и постати). У атентату је убијен руски цар Александар Други, ослободилац кметова; атентат је вршен и на Александра Трећег и његову породицу. После револуције 1905, до 1908, разни револуционари су извршили преко 25 000 атентата на државне чиновнике, и опљачкали преко пет милиона рубаља у злату. И познати руски државник, Петар Столипин, творац велике аграрне реформе, убијен је после низа неуспелих атентата, у Кијевској опери 1912. године. Стаљин је, док је Лењин био у емиграцији, са групом својих сарадника, пљачкао возове по Уралу и новац слао бољшевичкој централи на Западу.
Погледајте „Државног саветника“. Није обичан кримић, него нешто више; између осталог, аутентична реконструкција доба које је довело до слома руске империје.
Адмирал
Ово је филм о судбини чувеног команданта белих, Колчака, који је покушао да Русију спасе од бољшевизма, и кога су бољшевици стрељали након заробљавања. Режисер филма је Андреј Кравчук, а главне улоге играју Константин Хабенски (Колчак) и Јелисавета Бојарскаја (Колчакова неостварена љубав, Ана). Хабенски, један од најбољих руских глумаца, филм је снимао у најтежим тренуцима свог живота, док му је умирала вољена супруга, у једној болници у Америци. Иако је био на ивици самоубиства, захваљујући вери у Бога и молитви, Хабенски је издржао и наставио да снима.
Колчак је био адмирал руске царске флоте, херој Првог светског рата у борби против Немаца на мору. На почетку филма, описан је истинит догађај када, захваљујући побожности и херојству Колчака и његове посаде, брод на коме су пролази кроз минско поље и успева да разори немачку оклопњачу. Због јунаштва, Колчак је од цара-мученика Николаја Другог добио орден и унапређење у адмиралски чин. Међутим, долази до фебруарске револуције 1917. године, када се на власти у Русији нађе клика неспособних политичара, на челу са западним плаћеником Керенским. Избијају велики нереди и почиње распад Русије, која је била на домаку победе у Првом светском рату. У то доба свеопште смутње, официри који су остали родољуби настоје да организују трупе за борбу против бољшевика, који своју револуцију изводе у октобру 1917, плаћени немачким новцем (да би победили у грађанском рату, Лењин и дружина склапају сраман мир с Немачком у Брест–Литовску 1918, и Русија напушта фронтове). Међу њима се истичу адмирал Колчак, барон Врангел и генерал Дењикин. Колчак води борбе у Сибиру, уздајући се, између осталог, и у помоћ савезника (Француза, Енглеза, Чеха), који су, наводно, спремни да помогну у антибољшевичкој борби. Но, то је само привид: „савезници“ га издају, и он гине.
Филм је веома снажна слика онога што се дешавало у грађанском рату, који је са собом однео најмање три милиона људских живота: приказане су побуне војника, који су постали следбеници револуције, и кренули да, редом, убијају официре, елиту Русије; дате су тешке слике грађанског, дакле, братоубилачког рата; види се како нестаје хиљадугодишња хришћанска култура под налетом варварства и безбожништва. Кроз филм се провлачи и прича о трагичној љубави Колчака према Ани, супрузи његовог колеге официра; иако ожењен (има сина кога воли и жену коју поштује), он се, пушкиновски страсно, заљубљује у другу − љубав остаје платонска, и као брак се остварује се пред саму смрт команданта белих. Ана, Колчакова несуђеница, касније ће, под влашћу комуниста, провести године и године у логору, зато што није хтела да га се одрекне.
Ово је филм о једном од најтрагичнијих периода Русије; истовремено, то је филм о оданости отаџбини и спремности на жртву (потресан је поход, узалудан, али херојски, Колчаковог помоћника, Капеља, у настојању да се Сибир ослободи од бољшевика). Русија у новије време успева да обави национално помирење, и да подигне споменике и музеје онима који су волели своју земљу, а поражени су у грађанском рату (за разлику од Србије, у којој су, до сада, у свим филмовима и серијама четници третирани само као злочинци и кољачи). Путин је, још 2005, из Швајцарске пренео и крај Донског манастира у Москви сахранио посмртне остатке команданта белих, Дењикина, са супругом, као и највећег мислиоца белих, Ивана Иљина, са његовом супругом Наталијом. Такође, Путин је Солжењицину у Москви поклонио велику зграду да би у њу била смештена сва доступна архива и издања белих емиграната широм света. И филм „Адмирал“ рађен је у том кључу интегрисања оног што је било забрањено и прећутано у руску историју.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Ми смо из будућности 1 и 2
Филмови „Ми смо из будућности “ (први је режирао Андреј Маљуков, а главне улоге играју Данил Козловски, Андреј Терентјев и Владимир Јаглич; наставак је дело Александра Самохвалова) конципирани су веома занимљиво: наиме, група младића из савремене Русије изненада се обрете у Другом светском рату, и види како се то заиста збило. То су момци који живе у субкултурама савременог света (један је, рецимо, скинхед, који верује да је нацизам био „кул“,а други је репер-пацифиста), и који су далеко од правог поимања онога што се збивало у Великој отаџбинској војни (јер, како је могуће да међу православним Словенима, које је Хитлер истребљивао као „нижу расу“, буде оних који сматрају нацистичко лудило неким добром, „наложени“ на „аријевску причу“). У другом филму, јунаци из првог дела, Борман и Череп, одлазе у Украјину, и тамо упадају у велике борбе руских војски против немачке групе армија „Галиција“.
Подвиг руског народа у том страшном сукобу је заиста огроман. Наш познати делатник у америчкој емиграцији, бивши официр краљевске војске, Драгослав Ђорђевић, био је, за време рата, у немачком ропству, да би после ослобођења из логора отишао у САД. Забележио је разговор групе наших људи који су решили да се, као антикомунисти, придруже америчкој војсци у рату против Совјетског Савеза (ако до таквог сукоба икад дође), и који су о томе причали с једним Немцем. У књизи разговора са Милошем Јевтићем („Преко гора и мора“, Лондон, 2001), Ђорђевић бележи одговор тог Немца: „Мој господине, ја сам био, као лекар у једном немачком пешадијском пуку, четири године на Руском фронту. Ми, Немци, заиста смо се добро борили, али како можете да победите руског војника? Кад смо их заробљавали, у њиховим џеповима смо налазили некакву пшеницу, јечам, зоб, кукуруз. То је било њихово следовање, а борили су се као ђаволи. Како можете да их победите са војницима који морају да имају прво доручак, па одмор и кафу, па ручак, па опет поподне кафу или чај, па вечеру? То су далеко слабији борци од руских. И не заборавите да се они боре за руску земљу“.
То је, свакако, и порука филмова „Ми смо из будућности“, као у Ракићевој песми „На Газиместану“, где савременик, пред прецима и отаџбином, „неозарен старог ореола сјајем“, даје реч да ће у будућој борби положити живот, знајући зашто то чини. Русија се, и кроз филмове, спрема за одбрану од злочиначке агресије Наполеонових и Хитлерових наследника.
Тврђава
Филм „Тврђава“ је трећи део циклуса филмова Никите Михалкова „Сморени сунцем“ (код нас превођено као „Варљиво сунце“). Главни јунак овог циклуса је генерал Котов, који је учествовао још у бољшевичкој револуцији, и који, уочи Другог светског рата, бива ухапшен у Стаљиновим чисткама (главни кривац за то је његов кућни пријатељ Митја, припадник тајне полиције, НКВД-а, кога игра Олег Мењшиков). После првог филма снимљен је наставак, под насловом „Ишчекивање“: година је 1941. и Немци нападају СССР. Бомбардују и логор у коме робија Котов. Он успева да побегне и да се, анонимно, као обичан војник, нађе на фронту у одбрани отаџбине. За то време, Митја брине о његовој породици и штити је, да не би пала под удар репресија (породица „народних непријатеља“). Котовљева ћерка Нађа јавља се добровољно на фронт, и као болничарка пролази страдалнички пут руског народа (који је, у рату, изгубио преко 22 милиона људи).
Трећи део филма, „Тврђава“, прати даљу судбину Котова, чија се жена спанђала са неким кућепазитељем, а ћерка лута фронтовима, надајући се да ће срести оца. НКВД-овац Митја, по Стаљиновом задатку, тражи Котова, и успева да га пронађе. Бивши генерал верује да ће бити стрељан. Међутим, Џугашвили има сасвим друге планове с њим: да га, на челу војске робијаша, пошаље на неосвојиву немачку тврђаву, опет у чину генерала. Робијаши, углавном политички заточеници, на хиљаде њих, треба да буду послати у сигурну смрт, наоружани само моткама, после чега ће кренути регуларне совјетске трупе, задобијајући војничку славу освајања цитаделе. Котов решава да се, упркос томе што је Стаљин наредио да то не чини, стави на чело армије на смрт осуђених и крене ка нацистичкој бусији...
Очито је да Русија, као држава, већ деценију и по снима филмове који у народу буде свест о историјској слави заснованој на страдањима у Другом светском рату, када су Хитлерови Немци, скупа са својим савезницима (међу којима су били и НДХ Хрвати), насрнули на ову велику православну земљу. И то није без конкретних узрока у садашњости: наиме, елита Русије зна да се спрема Трећи светски рат, опет рат Запада против њихове земље, за коју је својевремено Бжежински, у „Великој шаховској табли“, рекао да је треба разделити на европски део, Сибир и далекоисточни део – тобож, ради демократизације, а у ствари зарад пљачкања националних ресурса отаџбине Никите Михалкова. Михалков је, као што се види, у последњим политичким збивањима био на страни Путина – не због тога што жели власт (он жели само да снима филмове), него што му је било јасно да је рушење Путина увод у распад Русије. И филм „Тврђава“ јасно каже: није битан Стаљин (кога Котов не може очима да види; Путин није Стаљин, осим за Вашингтон), битна је Велика Родина, коју треба бранити по сваку цену... Порука достојна памћења.
ФИЛМ О МУШКОМ И ЖЕНСКОМ
За улазак у свет руског љубавног филма препоручио бих нешто што је снимљено пре тридесет и три године, али што ни до данас није изгубило дах лепоте и једноставности; то је једно од непревазиђених руских остварења совјетског периода, „Москва сузама на верује“, (1980. године, „Оскар“ за најбољи страни филм). Режисер овог дела је Владимир Меншов, а главне улоге играју Вера Алентова, Ирина Муравјева, Раиса Рјазанова и Алексеј Баталов.
Три другарице, које су стигле из провинције, нашле су се у Москви, и живе заједно у дому за девојке, од којих неке студирају уз рад. Све три маштају: једна жели стабилан брак и мужа на кога ће моћи да се ослони, друга жели да се уда за неког славног и познатог, а трећа би волела да упише студије технологије и да од раднице постане инжењер. Свака од њих се, сусревши се са стварношћу, у понечему разочара, а Каћа (сјајно је игра Вера Алентова), због једне сасвим случајне, несрећне епизоде, остаје у другом стању и рађа девојчицу, коју ће подизати сама, завршавајући факултет. А онда ће, после дугих и неуспелих потрага за Правим Човеком, у њен живот ући Гоша (Алексеј Баталов), архетипски лик Мушкарца. А Мушкарац је и Заштитник и оличење оданости.
Филм се бави и проблемом који је, и некад и сад, у Русији био веома актуелан: кризом брака и породице, условљеном променом начина живљења и философије живота. Без породице, наравно, људско постојање углавном је рушевина – зато је потрага за ослонцем породичног живота насушна и вечно актуелна тема.
Владимир Меншов је дело режирао „чеховљевски“, са љубављу према реалистичком детаљу који никад не постаје натуралистичка банализација, а ни сентиментална сличица. Ничег холивудског: као да пред нама промичу слике стварног живота, који мирише на свакодневицу и наших великих градова у социјализму, када су људи грчевито покушавали да остану и у велеграду и да не изгубе завичај.
Иако траје два и по сата, гледа се у једном даху. Срдачна препорука, не само женама, него и мушкарцима. Имаће шта да се види, па и научи; природно, ненаметљиво, а вредно.
ДЕМОНИЗАМ И ПОКАЈАЊЕ
Казахстански филм режисера Акана Сатајева, „Залутао“, снимљен 2009, врстан је доказ тезе Шарла Бодлера да је највећа обмана ђавола у томе да нас увери како он не постоји. Не како Бог не постоји, него како не постоји он, кога Свето писмо назива човекоубицом од искони. Јер, ако на њега заборави, смртник, на тобогану страсти и греха, постаје његов роб.
Прича је, на први поглед, једноставна: човек је, са женом и сином, кренуо, да би скратио пут, да вози кроз пуст и ненасељен предео. Изненада, кола им стају. Мобилни телефон је бескористан, јер нема сигнала... Заноћили су у пустари, а кад је свануло, возачу нема супруге и детета. Креће да их тражи, да би, после свих трагања, схватио оно о чему је сведочио Бодлер, али и да би нашао покајање. Филм снажне поруке, суштински за доба у коме живимо... Атмосфера камерна, али глума одлична, усредсређена, усмерена на најбитније. Прави пример како се са мало средстава може учинити много, ако постоји дар и вештина.
ФИЛМОВИ О ВЕРИ, НАДИ И ЉУБАВИ
Свети Серафим Саровски
На нашем црквеном тржишту може се наћи и документарни филм о Светом Серафиму Саровском, једном од највећих светаца Руске цркве. Живео је у првој половини 19. века, у Саровском манастиру у Тамбовској губернији, прво у општежићу (скупа са осталим монасима), а затим усамљено и пустињачки, у Саровској шуми, где се хиљаду дана и хиљаду ноћи молио на једној стени. Стекао је велику благодат: Мајка Божја му се јављала дванаест пута, а чинио је велика чуда, као у првим данима хришћанства. Оставио је пророчанства о страдању и слави Русије, наговестивши да ће, после крваве буне против цара, на власт доћи безбожници, али да ће се Русија поново подићи из пепела и вратити Христу. Прорекао је и да ће његове мошти бити однете из женског манастира Дивјејево, који је он основао, али да ће, кад ропство безбожника прође, опет бити враћене на своје место. Био је велики чудотворац и за живота и после смрти. На његовој канонизацији нарочито је радио цар Николај Други, за кога је Свети Серафим рекао: „Цар који прослави мене – ја ћу прославити њега“.
Филм о Светом Серафиму Саровском је свакако и филм о Христу, пошто Христос, распети и васкрсли, живи у својим свецима и чини чуда кроз њих. Свети Серафим Саровски је сваког ко би му дошао поздрављао са ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, РАДОСТИ МОЈА! Јер, васкрсење Христово је победа живота над смрћу, добра над злом и светлости над тамом – вечна победа, која доноси смисао живота.
Поп
По подацима званичне државне комисије, објављеним 1995. године, у доба власти руског комунизма страдало је око 200 000 САМО ЕПИСКОПА, СВЕШТЕНИКА И МОНАХА (о верницима да ни не говоримо). Овај покољ је ипак завршен тријумфом Цркве; на Светом архијеререјском сабору у обновљеном Храму Христа Спаситеља у Москви, августа 2000. године, извршена је највећа канонизација у историји православног хришћанства: преко хиљаду руских новомученика, на челу с царском породицом, унето је у календар.
Филм „Поп“ Владимира Хотињенка рађен је са благословом блаженопочившег патријарха московоског и све Русије Алексеја Другог. Појавио се у биоскопима 2010. године. Бави се једним тешким периодом: добом када је нацистичка Немачка окупирала Совјетски Савез; конкретно, у филму је реч о окупацији Псковске области. Где год су долазили, углавном из пропагандних разлога, нацисти су отварали православне храмове и доводили свештенство да у њима служи. Заиста, храмови су, од стране комуниста, углавном били затворени, претворени у фабричке радионице, кино-клубове, па и ђубришта, доказујући тиме да је религија побеђена. Стаљин је 1937, у доба најжешћег антицрквеног терора, прогласио „безбожну петољетку“: име Божје је требало да буде заборављено до 1942. у целом СССР-у. Наравно, Стаљин није рекао „Ако Бог да“, па је Хитлер напао Совјетски Савез, и Бог је опет ушао у историју – да спасава, макар и страдањем, људе Своје од мрака безбожја. У филму „Поп“, један пуковник Вермахта родом из Русије, Немац православне вере, својевремено војник „белих“ у борби против бољшевика, добија задатак да оживи храмове на територији Пскова. Епископ Сергије, који није напустио своју паству, на терен шаље свештеника Александра (изврсна улога Сергеја Маковецког) који долази са својом супругом (такође сјајна Нина Ушатова) и поћерком, јеврејском девојком Хавом, која се својом вољом крстила и постала Ева и чије су родитеље убили нацисти. Отац Александар усваја још десеторо ратне сирочади и негује их. Народ га прихвата, и, за кратко време, духовни пулс псковског краја се нормализује.
Успевајући да обнови храм и парохијски живот, свештеник Александар се нађе између две ватре: на једној страни су окупатори, који убијају невине и злостављају заробљене руске војнике, а на другој совјетски герилци, који му прете смрћу зато што, самим служењем у храму, наводно сарађује с нацистима. Отац Алексанадар, упркос породичној трагедији, остаје веран Христу и свом народу, плачући над судбином распете Русије. На крају, кад псковска област буде ослобођена, опет се затвара црква, а НКВД га хапси и одводи у логор, јер је, тобож, издао домовину... Ипак, он остаје веран Богу: после година логора, одлази у манастир и наставља да проповеда младима. Филм је био награђен, први од свих кинематографских остварења, наградом „Патријарх Алексеј Други“, установљеном (после смрти првојерарха РПЦ) за дела седме уметности која садрже моралну поуку и позив на духовно усавршавање (ми, у Србији, очито немамо и дуго још нећемо имати таква дела) .
Уз „Острво“ Павела Лунгина, ово је свакако један од најбољих новијих руских филмова са хришћанском поруком. Вишеструко је вредан гледања.
Три приче
У продукцији Руске православне цркве, пред гледаоцима се налазе три православне духовне приче, екранизоване тако да представљају праву визуелну ризницу хришћанских поука и порука. Прва прича говори против гордости: млад искушеник, који је склон да о себи мисли високо, од игумана добија чудно послушање − да оде на гробље и наизменично да грди и хвали покојнике, па да му исприча њихову реакцију. У другој причи, искусни јеромонах, духовник многих и многих душа, пита се – зашто Бог не услиши молитве толиких људи који долазе у цркву, и настоје да умоле Господа за разне потребе. Ко се у храму ЗАИСТА моли? Зашто Бог „не чује“ кад Му се обраћамо? Коме се ми, у ствари, обраћамо? Трећи кратак филм је такође веома поучан: жена која годинама иде у храм и пости и причешћује се сазнаје да ће код ње у посету тог дана доћи Христос. Она Га чека, али Христа нема. А можда је ипак код неког свратио?
Није лако направити филмове о духовности, поготову о православној духовности. Па ипак, неком и то пође за руком.
ЗА КРАЈ
Потписник ових редова дужан је да понови: ово је краjње личан избор из мноштва одличних руских (или рускојезичних) филмова који се, на мрежи, могу погледати. Ипак, једно је сигурно: савремена руска кинематографија пример је шта се може урадити ако неко заиста жели да људима подари уметност, а не идеолошке лажи под видом уметности. Филмски ствараоци Трећег Рима се опет, после периода застоја, враћају античком и, касније, хришћанском калокагатијском идеалу: Добро је Лепо је Истинито. На путу ка том идеалу можемо им се приближити, макар као пажљиви гледаоци. Естетски ужитак неће изостати; али и онај етички, очишћујући, о коме је Аристотел говорио као о трагичкој катарзи, такође. У наше време, време бестиђа и заборава лепог, то је заиста много.
