Пише: Слободан Ерић
У Србији се прошле године променила власт, али не и спољна и унутрашња политика државе. И економска политика је остала иста, а политика Бориса Тадића и Демократске странке према Европској унији и Косову и Метохији, апсолутно штетна по националне и државне интересе, не само да није промењена, него је још брже и доследније спровођена. Једини позитивни дисконтинуитет са претходном влашћу је борба против криминала, што је њеном покретачу Александру Вучићу и Српској напредној странци значајно повећало политички рејтинг. У Србији се енормно краде,и то није само велики економски губитак за државу,већ и велики грех, како нас учи наш Свети владика Николај у свом изузетном тексту „Не кради државу“. Они који краду државу непоткрадају само њу,односно садашње грађане,већ и оне који су дали живот за српску земљу.
Но, надамо се да ће у борби против криминала иста правила да важе и за стране инвеститоре и бизнисмене из окружења − словеначке, хрватске и црногорске привреднике − и да „борба против криминала“ неће бити само средство и начин да се преузму послови од Србије и предају у руке странцима. Добро је што је из Владе отишао Млађан Динкић, али на политичко гробље са Динкићем треба да пошаљемо и његове идеје. Међутим, ми из излагања новог министра финансија Лазара Крстића видимо континуитет са претходном економском политиком, чији стварни аутор није министар финансија, нити Влада Србије, већ Међународни монетарни фонд. Иста прича − рестрикција, ограничавање плата и пензија. У стварности, то је прича о ограничавању живота, и нација са таквом економском политиком нема никакву ни економску ни демографску перспективу, и осуђена је на стагнацију и умирање.
Срби морају да схвате да у овом историјском тренутку изборима ништа у својој земљи не могу да промене. Запад финасира, или на неки други начин контролише скоро целокупну политичку сцену у Србији. Зато после одржаних избора у Србији Запад може славодобитно да подигне чашу шампањца и каже − ко год победи у Србији, ми смо победили! Још неколико ретких позитивних оцена за претходну Владу могло би се упутити на адресу министра културе Братислава Петковића, који је бар на кратко прекинуо финансирање антисрпских филмова и других „културних“ пројеката који су у својим памфлетима српски народ представљали у најгорем светлу, али му због тога, претпостављамо, није продужен министарски мандат. Такође, вредно је истаћи идеју министра рударства и енергетике Милана Бачевића о изградњи пловног канала Дунав–Морава−Вардар. Независно од тога да ли ће друге земље да прихвате учешће у овом стратешком пројекту, јавни радови су насушно потребни привреди Србије: регулација Мораве, продубљивање корита, изградња устава и пратећих канала и акумулација, који би, осим као пловни пут, могли да се користе и за наводњавање, што је од виталног интереса за нашу пољопривреду.
Србији је после 2000. године забрањено да развија индустрију и има сопствену производњу – и то је суштински узрок економске кризе у земљи. Та забрана није донета као званична одлука неког међународног тела, нити је јавно објављена, али се она кроз економску политику, коју су контролисали страни експерти, прећутно и доследно спроводила. Пошто нема производње, односно не ствара се нова вредност, сваке године се повећава дефицит – разлика између оног што (ни)је зарађено и онога што је потрошено. Тај је дефицит после 2000. године у Србији надокнађиван распродајом државне имовине и задуживањем у иностранству. Како је имовине за продају било све мање, тако је сваке године расло спољно и унутрашње задуживање. Пошто земља са оваквом економском политиком неће моћи да сервисира дугове, биће принуђена да прода преосталу имовину. Значи, Срби су најпре лишени права да производе, а сада им још треба одузети и право власништва над имовином. Странци ће наредних година и формално имати право да купују земљиште, а немачки трговински ланац „Лидл“ већ је започео куповину земље за подизање својих објеката по Србији. Наравно, нешто ће се у нашој земљи правити, али право да организују производњу у Србији и буду власници фабрика имају само странци, због тога се стално говори о страним инвестицијама.
Судећи по томе како се реализује економска политика Запада у Србији, Србима ће остати још само да раде као најамна радна снага у својој земљи. Али и та права могу да буду угрожена када Србија, по уласку у Европску унију, прихвати обавезу, на основу међународних споразума о слободном протоку радне снаге и капитала, да прима страну радну снагу. Многи грађани ове земље могу да остану без посла јер не могу да буду конкуренти јефтиној радној снази из Трећег света. А пошто остану без посла и без власништва, неко се може присетити и да Србе прогласи гостима на сопственој земљи. Наравно, не дај Боже да се оствари овакав црни сценарио, али зар нас историја у последњих двадесет година није научила да у Србији увек може горе и од најгорег!
Одлазак Млађана Динкића са места министра финансија – мада не треба потценити његову способност за политичко преживљавање под покровитељством његових западних тутора – повод је да се уради једна црна рекапитулација уништавања српске привреде, за шта највећу, колосалну одговорност сноси управо „неостварени музичар“. Уосталом, наслов његове књиге „Економија деструкције“ најбољи је опис његовог злочињења у Србији после 2000. године. Уништавање привреде Србије одвијало се у неколико фаза. Прво је Млађан Динкић, након што је уз помоћ калашњикова упао у Народну банку Србије, наредио да се ликвидирају четири највеће банке у Србији које су финансирале српску привреду. Покојна позната српска и светска банкарка, Борка Вучић, рекла ми је почетком 2009. године да је „Београдска банка“, на чијем је она челу била, након одлуке о гашењу под изговором да је неликвидна, и после осам година изношења новца и развлачења њене имовине, и даље имала 60 милиона евра на рачуну. Друга фаза у економском уништавању Србије било је остављање привреде Србије без икакве царинске заштите – што је учињено једностраном применом Споразума о придруживању Европској унији, чиме је буџет Србије оштећен за огромна средства, а наша предузећа стављена у неравноправан економски положај. Трећа фаза је било финансијско фаворизовање страног капитала, када је Динкић страним инвеститорима давао субвенције од 10.000 евра по запосленом. Пошто је тај новац даван из буџета који се пуни порезима привредних субјеката, фактички испада да је наша привреда финансирала своју конкурецију.
Значи, окупација Србије се остварује у више фаза и истовремено на више нивоа. Србија треба да буде политички контролисана, војно пацификована, економски упропашћена, а територијално даље дезорганизована. Име Динкићеве странке − Уједињени региони Србије − почетна је идеја даље територијалне дезорганизације Србије, које се заговара као потреба за децентрализацијом, а то је и у програму фракције Демократске странке коју предводи Душан Петровић.
Политика Запада према Србима не само да није морална, него није ни рационална са становишта његових интереса, и стога је логички тешко објашњива. Срби ничим не угрожавају овоземаљске интересе Запада – ни безбедносне, ни политичке, ни економске. Та патолошка опседнутост Србима, та тешко појмљива мржња, тако упорна и систематична борба против Срба, у ствари је борба која се одвија на једној вишој духовној равни, као борба против православља – праве вере, борба против Истине и Бога, али то највећи број политичара и Срба не може нити жели да разуме.
Ако прихватимо чињенице оваквима какве јесу, а то значи правилно разумемо реалност, онда је то добра прилика да сахранимо илузију о томе како ће нас предајом Косова и Метохије Запад оставити на миру. Док је овакво духовно стање света – Запад нас никад неће оставити на миру. Запад и наши непријатељи ће да наставе по старом, а ми Срби − ако имамо минимум мудрости наших предака − треба да живимо и идемо са Богом и са нашим Светим Савом!
Геополитика бр. 66, септембар 2013
