Разговор водио: Слободан Ерић
Синиша Љепојевић, новинар и публициста, дугогодишњи дописник Танјуга из Лондона, аутор књиге ЕУ против Европе – успон и пад европског пројекта, говори за Геополитику
Поштовани господине Љепојевићу, Ви сте аутор књиге ЕУ Против Европе – успон и пад ЕУ пројекта, у којој је, уз обиље фактографије, предочена историја и садашњост ЕУ пројекта. Ваше оцене о ЕУ су аргументоване и критички настројене. Но хајде да пођемо, ако се слажете, по нама, ипак од једног успеха Европске уније, а то је превазилажење трагичних подела међу европским народима које су у 20. веку довеле до два светска рата у којима су жртвоване десетине милиона Европљана а да су економске, политичке и друге користи од тог сукоба имали пре свега ваневропски центри моћи.
- У целини гледано, велико је питање шта је то успех европске интеграције и, на крају, Европске уније. Јер ипак се показало да је Европска унија неуспешан пројекат који је Европу маргинализовао и од ње направио уцвељену остарелу и немоћну даму. Реалност је дакле далеко од успеха. Јавности се нуди формула да је Унија у „егзистенцијалној кризи“, што је ипак индиректно признање неуспеха.
Европска унија је једино успешна у пропаганди и оно што се нуди као успех је у ствари мит, то је велика обмана. Та пропаганда је веома агресивна и још велики број људи, поготово у земљама које нису чланице, верује да је Унија успешна.
Део тог мита је и наратив да је европска интеграција, која се сада зове Европска унија, довела до превазилажења подела међу европским народима и спречила нове ратове. То, међутим, није тачно. Нове сукобе су спречили НАТО и страх од Совјетског Савеза, а не европска интеграција. Анимозитети међу европским народима нису никада нестали и у новије време су све више видљиви. Уз то, ратови избијају из других разлога, а не из оних шта један народ мисли и осећа о оном другом.
У перцепцији јавности се као успех види Суд за људска права у Стразбуру јер он заиста помаже обесправљеним из европских земаља. Али тај Суд није део Европске уније. Он је део Савета Европе, што је нешто друго од Уније.
Ако би се и могло говорити о неким успесима, онда су они из времена Европске економске заједнице, када је свака земља имала известан степен самосталности и суверенитета као и сопствену валуту. То је обезбеђивало конкуренцију и развој на основи различитости. Од увођења евро валуте, на пример, просечан годишњи раст у ЕУ је 1,2 одсто, што се не би могло назвати успехом. Треба такође признати да је вероватно једини стварни успех на пољу заштите људских и радничких права, права запослених, као и социјалне заштите, помоћи немоћним и старим и, наравно, бесплатног образовања и лечења. Али ти успеси, током ЕУ, полако нестају и под изговором реформи долази до приватизације и рушења већине тих права. Уместо тих ранијих права сада се нуди заштита сексуалним мањинама и имигрантима.
Све се то у овом времену прикрива такозваним самопроглашеним моралним стандардима Европе, али и то је велика обмана. Европска унија је учествовала и учествује у свим ратовима Запада и свим кршењима међународних норми. Ваљда је Србија један од аутентичних сведока тог лицемерја.
Наравно да је у једном новинском интервјуу то тешко сажети, али шта су, по Вама, основни структурални узроци кризе ЕУ? Да ли је, поред осталих, и централизација, односно пренос суверенитета са националних држава на бриселску бирократију један од тих суштинских узрока?
- Узроци кризе и на крају колапса европске интеграције оличене у Европској унији су пре свега политички, идеолошки који су довели до структуралних и економских. Донедавно скривена политичка амбиција да се створи једна супердржава је основни исходиште кризе и колапса. Крајњи циљ није интеграција већ стварање супердржаве и то је довело да је Европска унија најсложенија, најкомпликованија организација у савременој историји. И у том процесу циљ је стварање неког новог човека, неког „Европљанина“.
Основни проблеми су унификација и непоштовање договорених правила, иако се ЕУ хвали да једина ради по правилима. Све у било којој земљи мора да буде исто, онако како је то одредила бриселска бирократија, како су то одредили људи који никоме не одговарају, које нико није бирао, гласао за њих, напротив: то су махом они исти људи који су претходно у својим земљама изгубили изборе.
А Европу, барем оне кључне, чине земље са дубоким коренима идентитета, са дугом историјом и искуством који су уобличили тај њихов идентитет. И сада од таквих земаља није могуће направити једну нову суперземљу и једног човека са истим особинама и навикама.
То је основна грешка, а у реалности се то најчешће осећа као губитак суверенитета земаља чланица. Тај губитак суверенитета урушава унутрашњу политичку и економску структуру земаља чланица и оне се полако као друштво дезинтегришу. Јер нема одговорности. Без суверенитета нема одговорности, избори постају бесмислени пошто на крају све, или највећи део, зависи од Брисела, а без одговорности нема ни демократије. Демократске институције постаје бесмислене. А правила се мењају независно од закона, зависе од интереса најмоћнијих земаља. И то обичан човек осећа у свом свакодневном животу. Све се то настоји прикрити лажним саопштењима и обећањима, али у том процесу ипак нестаје, топи се, мит о европским идеалима и европској интеграцији као једином могућем рају на земљи.
И тако је суверенитет наједном, поново, постао веома важан, и то се осећа. А деценијама се говорило како суверенитет није важан.
Европска унија нема демос, нема народ, има само корумпиране политичаре и бирократе, лобисте крупног капитала, и то је један од разлога зашто је интеграција нереалан пројекат чије одржавање је постало деструктивно.
Колико јединству Европске уније прете економске и културолошке разлике између богатог севера и сиромашног југа, између германско-скандинавске и латинско-медитеранске Европе, западних и нових источноевропских чланица, Пољске, Мађарске, и да ли ће по тој основи ићи могуће поделе и разлике на „Европу у више брзина“? Уосталом, да ли у позадини „европског јединства“ и даље тиња притајени сукоб и ривалство између Немачке и Француске?
- Е ту долазимо до почетног проблема – не може ЕУ да створи једног истог човека у целој Европи и једну супердржаву. Европу, а онда и ЕУ, чине изузетно различите културе, традиције и искуства и тај миље је у ствари право богатство Европе, али он је у стварању европске интеграције постао највећи проблем. Јер ЕУ жели да разбије то богатство различитости и као у некој комунистичкој револуцији створи нешто ново као да цела претходна историја не постоји, нешто као нулту годину. Ту је суштина проблема, а не сама разлика између Севера и Југа, а последњих година и земаља Источне Европе. Није, у ствари, реч о разлици јер разлика је природна, свака земља личи само на себе и ни на једну другу.
Проблем Источне Европе је другачији јер те земље су пре свега геополитички инструмент и оне немају много везе са Европском унијом као интеграцијом. Са тим земљама постоје два проблема. Први је што су оне проамеричке и под директним утицајем Америке а не проевропске. а други је што постепено схватају да их Брисел и старе чланице непрестано пљачкају, или директно преко својих банака или кроз кредите чији је услов да се купују њихови производи док се привреда тих земаља гаси, нестаје. Те земље, као што то показују Мађарска и Пољска, могле би да буду изузетно озбиљан проблем за опстанак и будућност Европске уније и саме интеграције. Све ће зависити од америчких планова да од Источне Европе направи „живи зид“ између Русије и Западне Европе.
У покушајима да се те разлике ублаже, родила се идеја о такозваној „Европи у више брзина“. Другим речима, Европску унију би чиниле групе географски и културолошки блиских земаља. То је, ипак, бесмислено из угла интеграција и само је још једна потврда како лидери ЕУ немају визију, немају идеју шта да раде. То је још једно куповање времена јер више брзина значи неколико интеграција, неколико група земаља, а онда се поставља питање шта ће бити њихова међусобна веза. То није реално, мада медијски и дневнополитички звучи привлачно.
Те дискусије су, међутим, отвориле питање а где би ту била Француска, на Југу или Северу. Окосницу ЕУ и саме интеграције од самог почетка чине две највеће земље, Немачка и Француска. Али последњих неколико година односи Париза и Берлина су у озбиљној кризи, нарочито у новије време. Француски председник Емануел Макрон жели да искористи актуелну слабост владе у Берлину и практично вакуум власти и да се наметне као лидер ЕУ или, како он каже, Европе. Позадина је, међутим, далеко прозаичнија. Основу сукоба чини жеља Француске да се у ЕУ створи стални фонд за финансирање дугова држава чланица, од чега би, наравно, највише користи имала сама Француска, која је у великим дуговима и њене јавне финансије се у катастрофалном стању, а истовремено највише новца би требало да дâ управо Немачка. Берлин не жели да прихвати ту идеју, а Француска кроз изговор спасавања ЕУ и лидерских амбиција не престаје са притисцима, не одустаје. У ствари, тренутно су највеће разлике између Париза и Берлина.
Шта је, по Вама, стварни и суштински разлог што је Велика Британија напустила ЕУ? Зашто су били запели преговори о раздруживању Велике Британије и ЕУ?
- Постоје две групе суштинских разлога. Једну чине интереси великог дела британске елите, а другу расположење обичног човека које никада није било наклоњено Европи а посебно када је дошло до ЕУ. Интереси дела елите су у дугогодишњем расположењу јавности препознали своју шансу и створили прилику да се одржи референдум. Британија је исувише специфична земља, култура, и њени људи нису никада прихватили оно што ЕУ намеће као европске стандарде. И Британија стварно није никада била искрени члан ЕУ, нити су остали њу доживљавали као стварну европску земљу. И, наравно, новац. ЕУ много кошта. Британија годишње даје око девет милијарди фунти више него што кроз разне програме добије од Брисела. Уз то, спровођење ЕУ регулатива годишње кошта британску привреду скоро 33 милијарде фунти.
Већи део британске пре свега пословне елите схватио је да у новим међународним односима, у новој светској реалности, чланство УК у ЕУ постаје проблем јер одузима Британији њен традиционални таленат за креирање правила. А у новим односима ће бити потребна и нова правила, а за то је опет талентована британска елита. А онај који кроји правила он их касније и контролише и тумачи, а то је новац. Наравно, најјачи део тог интереса је лондонски Сити, који процењује да свој статус светског финансијског центра може да задржи само ако је изван ЕУ чије регулативе у новим међународним околностима коче његову креативност.
Десило се да се тај интерес елите подударио и са већинским расположењем обичног човека и онда је дошло до Брегзита. Излазак из ЕУ је гласовима омогућила махом радничка класа Британије: 60 одсто оних који су гласали за Брегзит има завршену само средњу школу.
За обичног човека изгласавање за излазак из ЕУ је била и прилика за побуну против домаће политичке елите коју идентификује са деструктивношћу Брисела. Већина људи је свесна да Британији у прво време неће бити лако изван ЕУ али је спремна да ту цену и плати: њу они виде као цену слободе и независности. Да ли ће, међутим, садашња политичка генерација Британије умети да искористи ту створену шансу, остаје да се види.
Преговори о раздруживању, или тачније о трговинском споразуму после Брегзита, били су запели пре свега због амбиција и интереса Брисела и Француске. Брисел жели да заплаши друге земље које би можда кренуле путем Британије па да им покаже да је излазак практично немогућ или је могућ уз огромну цену. Француска опет поред тога жели да се условљавањима наметне као лидер Европе, јер Немачка је једина упорна да жели споразум. На крају је ипак Немачка победила и трговински споразум је склопљен.
„Два пута смо победили Немце и ево их – опет долазе“, изјавила је британска премијерка Маргарет Тачер. Колико је ЕУ заправо „немачка Европа“? Ви сте у једном скорашњем тексту написали да се Немачка све више окреће против Русије. Колико је Немачка политика самостална, у односу на Америку, а пре свега глобалистичке центре моћи, и колико поновно, по трећи пут, окретање Берлина против Москве, може бити опасно не само за Русију и Европу већ и саму Немачку?
- Објективно, ЕУ и јесте „немачка Европа“, свиђало се то некоме или не. Невоља је што Немачка нема политичког талента и што је она „невољни хегемон“. Једном је Маргарет Тачер рекла да је основна веза Француске и Немачке, да она функционише што Француска даје политику, политичке идеје, а Немачка новац.
Немачка издваја највише новца, њене банке су највећи кредитори земаља ЕУ, а и она сама даје 33 одсто индустријских производа у целој ЕУ. Додуше, ту је упала у сопствену замку. Наиме, Немачка је кредитирала друге земље и то под повољним условима евро-система које су онда тим позајмљеним немачким новцем куповале немачке производе и тако финансирале немачку привреду. Али, истовремено те земље су на тај начин кочиле сопствени привредни развој, уз подршку евра, и на крају без сопствених привреда нису у могућности да враћају те немачке кредите. На крају, цену свега плаћа Немачка.
Уз то, геополитички и политички положај Немачке је веома компликован и та земља је и даље под великом сенком Другог светског рата и Америке. У Немачкој још увек важе закони о правима Америке на њеној територији од краја Другог рата. То се често заборавља. У Немачкој је додуше одавно приметна потреба да се осамостали и истргне из политичких канџи Америке. Многи њени лидери су веровали да то могу постићи управо кроз јаку Европску унију, али су притом заборављали да је ЕУ пре свега амерички геополитички инструмент, а не немачки. Њени лидери су говорили да Немачка не може само да коментарише догађаје, већ да мора и да утиче на њих. Али она нема ни снаге ни талента за такав искорак, као што су показали трагични догађаји у распаду Југославије. Како је рекао Хенри Кисинџер, проблем Немачке је што је „сувише мала за свет а сувише велика за Европу“.
Било је последњих година много покушаја да се осамостали, али није успела. Утисак је да је немачким лидерима све јасно али околности су такве да они тај искорак не могу да учине. Илустративан су пример односи Берлина и Москве. Немачка је годинама била као нека врста западног пријатеља Русије и опуномоћеника Запада у везама са Москвом, а истовремено Русија је веровала да је Немачка њен „амбасадор“ на Западу и да има више разумевања за руске интересе и политику него други. Али када је дошло време америчких планова заоштравања према Русији и притисака да се амерички савезници определе, Немачка није могла да се одупре и, напротив, постала је један од лидера антируске политике. Утисак је да су у Берлину свесни да ти амерички притисци нису само против Русије него и против саме Немачке и њених интереса. Пример је Северни ток 2. Берлин се очигледно нада да ће прихватањем антируске политике омекшати став Америке према том гасоводу који је пре свега немачки интерес, и да ће он бити завршен.
Америка поред војног присуства и старих закона има и друге инструменте притиска на Немачку, а то је пре свега Дојче банка коју берза у Њујорку, због огромних задужења, финансијских манипулација и ненаплативих кредита, може да сруши једним притиском на тастер компјутера. А Дојче банка је сама Немачка. У немачкој елити доминира уверење да ће ако се Немачка не прикључи америчкој политици против Русије, онда она бити главни амерички циљ, укључујући и евентуалне оружане акције.
Како видите тренутно стање у САД, изборне манипулације и крађу на председничким изборима, улогу председника Трампа и реперкусије на свет ове ситуације која је без преседана за Америку?
- Околности америчких председничких избора су до сада најснажније сведочанство дубине америчке политичке кризе. Та криза траје већ дуго година, али ово што се догађало током избора је далеко озбиљније од свега до сада. Раније, на пример на изборима Роналда Регана, нису потпуно бројани гласови него су само медији прогласили победника, а исто се десило у другом мандату Барака Обаме. Сада је реч о озбиљном распаду политичког система те велике земље и до сада ретко виђеним манипулацијама Дубоке државе, те парадржавне структуре, која је у ствари права власт у тој земљи. Својевремено је покојни Робин Кук, бивши британски шеф дипломатије, рекао да је као министар спољних послова четири године покушавао да установи ко је власт у Вашингтону. И није успео. Једино што је утврдио било је да та власт није у Белој кући.
У овој фази кризе, председник Трамп је губитник, мада је могуће да се он врати на политичку сцену. Јер, како кажу Американци, трампизам није нестао.
По свему до сада познатом, Трамп је победио, али је покраден и Бајден је проглашен победником, изабраним председником. То је практично распад политичког система Америке.
И Бајден веома добро зна да није победио, али је пристао на игру Дубоке државе и зато ће она а не Трамп бити власт. Ако Бајден, који је поприлично слабог здравља, уопште физички издржи пун мандат.
То, међутим, не може променити реалност. Другим речима, политика ће остати иста, само што унутар Америке неће бити нових идеја. Америка ће наставити да се задужује а да истовремено опада њен друштвени производ. Неке процене су да ће на такав начин БДП Америке за време Бајдена пасти и за 40 до 50 одсто. И без коронавируса.
Тако ће криза бити настављена и још више продубљивана, што ће довести до даљег пада америчког утицаја у свету. За неколико година Америка ће највероватније ући у неку врсту самоизолације, окренуће се себи и својим проблемима.
Какве би могле бити последице таквог развоја за свет? Ако је судити по историји, Америка би могла покушати да изазове нове кризе по свету, чак и неке нове ратове, како би купила време и продужила постојање долара као светске валуте. Али свет се променио, Америка није више једини „светски играч“ и те ратне авантуре би могле бити погрешне процене. Али онај ко започиње ратове често и не размишља о томе тако да је могуће да буде нових ратова. Вероватно је да то неће моћи да спречи ни чињеница да Америка није више толико моћна војна сила каква је некада била и каквом сада саму себе представља. Порази су, другим речима, веома извесни и они би такође могли бити један од узрока те већ споменуте изолације или самоизолације Америке.
Циљеви су наравно они који су главни конкуренти, Кина и Русија, али рат би могао да буде и против Ирана. Зашто? Иран је кључна веза између Русије и Кине и, што је најважније, он је кључни мотор у продаји нафте Кини, и то не за доларе. У таквим околностима, на светском нивоу, главне жртве би могли бити управо најближи амерички савезници, а то је Европа. Јер, на крају, када се све заврши америчком самоизолацијом, мада ће Америка по дефиницији увек бити светска сила, ти амерички савезници, пре свега у Европи, остаће сами и без пријатеља. А сами не могу, немају снаге: ни технолошке ни енергетске ни политичке. Другим речима, највеће жртве Америке ће бити њени најближи савезници. Јер, Америка је континент са огромним ресурсима и она може сама, а савезници не могу. Као да ће се обистинити оно Кисинџерово пророчанство да „бити амерички непријатељ није пожељно, а бити савезник је погубно“.
Све ће то пратити велика унутрашња нестабилност Америке. Није реално очекивати неку врсту грађанског рата, али немира ће бити, економске пропасти и вероватно сепаратизма.
Званично прокламована политика Србије је улазак у ЕУ. Како Ви оцењујете ту политику и да ли ће Србији, чак и ако испуни све услове, бити омогућено да уђе у ЕУ?
- Прво бих подсетио на речи Доситеја Обрадовића када је 1808. године основао и отворио Велику школу. Тада је рекао да је то симболичан почетак пута Србије у Европу и ка „европској породици народа“. Од тада је прошло 112 година, а Србија се, како изгледа, и даље бори да стигне до Европе.
Савремена Србија је у веома необичној, могуће на крају погубној, ситуацији када је реч о њеном званично стратешком циљу чланства у ЕУ. Утисак је да ту нико није, како би се рекло, искрен. Нити званични Београд искрено жели да буде у ЕУ нити Брисел жели Србију. Све је то обмана и куповање времена, а у међувремену се дешава велика пљачка Србије. Под изговором европских интеграција Србија доноси законе који омогућавају несметан уплив европских компанија и банака и то уз велике повластице. Однедавно се у ту пљачку укључила и Америка. А стално се говори о „великој европској помоћи“. Од 2001. до 2018. помоћ ЕУ Србији се креће, нема тачних података, између 2,8 и 3,6 милијарди евра. Значи за 17 година. А од 2001. до 2012, за шта су доступни подаци, европске банке и компаније су из Србије изнеле око 100 милијарди евра. То је невероватна пљачка, а власти Србије и даље тврде да „ЕУ нема алтернативу“.
Чланство у ЕУ је, међутим, на дугом штапу. Србија не би требало да се љути на ЕУ јер је она објективно у хаосу, како се то каже, егзистенцијалној кризи, и не може да прима нове чланице нити да се бави процесом проширења. Дубока држава, а ЕУ је највећа дубока држава на свету, користи те обмане и куповање времена за наметања законских решења Србији која омогућавају даљу пљачку и преузимање финансијског тржишта и свих вредних ресурса Србије. Србија испуњавајући жеље те Дубоке државе, урушава своју привреду и углибљује се у дужничко ропство. Подиже кредите да би финансирала европске компаније, а истовремено се задужује код њихових банака. То је зачарани круг којем мора да се стане на пут.
Србија може да испуни све услове али, реално, неће бити примљена у ЕУ јер ЕУ је једноставно у таквом стању да и сама не зна шта ће бити са њом. Испоставља се да је ЕУ, или европски пут, само погубан изговор за политичке празнине и лидера Србије и ЕУ, а у том вакууму профитира Дубока држава. Истовремено, Србија на европском путу, који у основи значи антисрпску политику, у међународним организацијама тражи подршку других земаља, као што су Русија и Кина, према којима је Запад већ кренуо у хибридни рат који би могао да се заврши и правим ратом. То и међу пријатељима и непријатељима Србије изазива извесно подозрење. О томе би Србија требало да поведе више рачуна. Србија губи време, уместо да се бави решавањем својих унутрашњих проблема. Нико други их не може решити. А званични став да „ЕУ нема алтернативу“ буди сумње у способност Србије да решава те проблеме. Јер став да нешто нема алтернативу разоткрива бесмисао и безидејност; у животу све има алтернативу. Сем смрти.
Председник наше државе често истиче да је потребно да се нађе решење за Косово компромисом „не може да буде да сви добију нешто а да једна страна изгуби све...“ Чему оваква журба, да ли Србији више одговара политика „замрзнутог конфликта“? Како би, по Вама, Србија требало да се односи према проблему Косова и Метохије?
- Косово и Метохија су најважније државно, историјско питање а никада до сада у тако важном питању није било толико манипулација и, у основи, непознаница. Нико поуздано, у јавности барем, не зна шта се преговара и шта се дешава. И зашто Србија жури са наводним решавањем тог питања. То је дугорочан филигрански стратешки посао и чему журба! А журба се правда тиме да такозвани „замрзнути конфликт“ није у интересу Србије. А шта је то „замрзнути конфликт“? Нико о томе не говори, него се јавност застрашује том формулом. То је елементарно, и на неки начин несхватљиво, неразумевање суштине косовског проблема.
Косовска криза је део далеко шире геополитичке игре која је још у току и на коју Србија не може да утиче. И зато Србија не би требало да постане само још један инструмент те игре, још један изговор за Запад и оправдавање његове погубне политике према Србији. А истовремено нико поуздано не зна даљи развој укупне ситуације у међународним односима од које, а не од саме Србије, зависи и „косовски чвор“.
Позиције су, изгледа, јасне. Запад не одустаје од косовске независности и од Србије не жели да прихвати ништа мање од признања независног Косова. Заузврат, обећава да ће и такво Косово признати Србију као суседну државу. Уз то, наметнут је услов да без тога Србија неће моћи да постане чланица ЕУ, што је, наводно, њен стратешки циљ. Али не само да неће моћи, него нема гаранција да ће и тада постати чланица. То је позиција Запада. Другим речима, да Србија одрицањем дела своје државне територије практично легализује силеџијство, бомбардовање 1999, и све оно зло које је после тога уследило.
А шта је позиција Србије? Током вишегодишњих преговора Србија се држала става да је Косово и даље покрајина у Србији, што гарантује и Резолуција 1244 која је правно обавезна за све земље, и да је спремна на изузетно висок степен аутономије. У међувремену се од тог става постепено одустајало па је 2013. потписан Бриселски споразум, који је отворио врата независном Косову. Корак по корак, Србија је пристајала на велике уступке, од давања међународног телефонског броја до пребацивања преносне енергетске мреже у енергетски систем Албаније. И још много тога, а све под формулом тражења „компромиса“. Сваким даном актуелна политичка Србија јавно показује да Косово већ третира као другу, независну државу. Најновији пример је такозвани Вашингтонски споразум од 4. септембра 2020. На Западу, у ствари, влада уверење да је актуелна Србија спремна да призна Косово као државу.
Јавности се истовремено нуди махом политичка пропаганда и да нема изјава лидера косовских Албанаца, готово да не би ни знала шта се стварно догађа. Све је око Косова постало приватни посао. За домаћу јавност је једна прича, а са странцима иза затворених врата се говори нешто друго.
Али председник Србије у новије време све чешће говори како Србија не може да призна Косово а да не добије ништа за то. Другим речима, Србија је спремна да призна Косово, само је питање цене. Али ко је тај који ће одредити цену, и са којим овлашћењем?
И онда, да ли има решења за Косово? У светлу шире реалности, за Косово постоје заиста два решења. Суштински, Косово може да буде или део Србије или део Албаније. Косово нема елементарних капацитета да буде држава и може да функционише само ако је део неке веће целине. То је једноставно чињеница. Не постоји треће решење. Све друго су обмане и губљење времена.
Да ли су таква решења реална? У овом времену нису, мада је на дужи рок останак у Србији у било којој форми реалније.
У ствари, генерално још увек није реално очекивати решење косовске кризе. У тој реалности, шта би онда Србија требало да учини?
За Србију је најважније да ништа не потписује. Али ништа. И не треба да се обазире на поруке америчких и европских пропагандиста да је Косово „завршена ствар“ и да Србија мора да прихвати ту реалност. Не, Косово није завршена ствар и зато Србија не сме ништа да потписује. Упркос томе што је већ прошло много времена, не треба журити. Али истовремено мора Србија да има јасне ставове о којима ће бити упозната јавност и са снагом јавности да наступа. И да има на уму и искуства других земаља. На пример, Француска је чекала 50 година да би повратила Алзас-Лорен.
А Косово ће још дуго бити протекторат коришћен за геополитичке игре, за дестабилизацију Србије и региона. То изгледа као једина извесност.
ФОТО: Горан Томашевић
Геополитика број 110, фебруар-март 2021.
