Џон Боснић, канадски новинар и консултант српског порекла, који је у Јапану Бобија Фишера спасао од екстрадиције Америци
Пошто сам био венчани кум Бобија Фишера када се женио са својом супругом Јапанком, познајем га много боље него они који су његову јавну слику креирали из далека. Готово девет месеци проводио сам сваки дан водећи његову одбрану, медијску кампању за његово ослобађање, као и политичко лобирање да се за њега пронађе неко склониште, Фишер се указао преда мном као геније чији изванредан таленат на шаховској табли је просто био одраз његовог невиног дара за опсервацију, анализу и коментарисање света који га окружује. Ризиковао сам свој статус у Јапану да бих избавио Фишера од америчке екстрадиције, зато што он није био крив ни за какав злочин и постао је жртва само због тога што је играо шах у Србији 1992. године, када нам је читав свет окренуо леђа. Само сам му вратио за оно што сам осећао да дугујем том човеку који је преузео ризик да, упркос америчким санкцијама, дође овде и свету још једном покаже тријумф људског ума на табли од 64 квадрата. Поменуо бих срамни кукавичлук који је показало бескичмено врховништво Србије које није пружило помоћ човеку који је све ризиковао да би нам помогао.
С обзиром на то да сте дуго живели и радили у Јапану, шта је то што мислите да би Срби могли да науче од Јапанаца?
- Упркос негативним ефектима које је имала америчка окупација Јапана након Другог светског рата, као и континуирани утицај Сједињених Држава на Јапан, фундаменталне карактеристике које су Јапанце начиниле једном од водећих светских народа остале су непромењене. Конкретно, најважнији је осећај који Јапанци гаје – осећај припадности јединственој историјској нацији која обједињује три снажне карактеристике: дужности, жртве, части – које су својствене свим великим народима. Ако Срби имају нешто заједничко с Јапанцима, то су свакако ове три историјске особине, које би требало поново нагласити и открити, то су карактеристике које српски народ већ поседује, али их се треба поново сетити у циљу изласка из континуиране социјалне, политичке и економске кризе. Као што су Јапанци енергију црпли из погледа уназад на своје краљевске корене, и ми морамо упутити поглед ка цару Душану и суштинској српској величини уз коју је он основао своју државу у Расу.
Рођени сте у Канади, дуго сте живели и радили у Јапану, реците нам шта Вас је мотивисало да дођете у Србију?
- Свако живо биће инстинктивно је повезано са извором свога постојања. Попут биљке чији корен жеђа за водом из тла из кога расте, тако и човек трага за крвљу из које је потекао. С обзиром на то да говорим више страних језика, да сам прошао животну школу на три континента, било где на планети ја се осећам као да сам код своје куће, па ипак, гајим велики осећај одговорности према српском народу, нарочито када се ради о добу његових највећих жртви као и потпуно неоправданом демонизацијом која је креирана од стране владајућих пропагандиста Западног друштва у коме сам и сам одрастао. Дошао сам овде да бих допринео колико год могу, и да бих пренео поруку на језику који је свету разумљив, како бих изнео истину о Србима, о правој природи српског духа индивидуалне слободе и националне независности, која Србе одваја од оних који који су покушали, али нису успели да их асимилују кроз освајања и колонизацију. Такође, овде сам дошао као човек који је пропутовао читав свет и који проживљава свој живот у потпуности, знам из сопственог искуства да не постоји лепше место са више пријатељски настројеним или отворенијим људима на целом свету.
С обзиром на то да сте учествовали у акцији спречавања депортовања великог шаховског генија Бобија Фишера, како сте успели да га одбраните, и шта мислите о Бобију Фишеру и његовом односу према српском народу?
- Пошто сам био венчани кум Бобија Фишера када се женио са својом супругом Јапанком, познајем га много боље него они који су његову јавну слику креирали из далека. Готово девет месеци проводио сам сваки дан водећи његову одбрану, медијску кампању за његово ослобађање, као и политичко лобирање да се за њега пронађе неко склониште, Фишер се указао преда мном као геније чији изванредан таленат на шаховској табли је просто био одраз његовог невиног дара за опсервацију, анализу и коментарисање света који га окружује. Ризиковао сам свој статус у Јапану да бих избавио Фишера од америчке екстрадиције, зато што он није био крив ни за какав злочин и постао је жртва само због тога што је играо шах у Србији 1992. године, када нам је читав свет окренуо леђа. Само сам му вратио за оно што сам осећао да дугујем том човеку који је презео ризик да, упркос америчким санкцијама дође овде и свету још једном покаже тријумф људског ума на табли од 64 квадрата. Дужа и детаљна прича о томе како је ослобођен тако што је победио једину светску суперсилу на суду као и у јавном мишљењу, појавиће се на филму који се очекује наредне године. Једино бих волео да је Боби поживео довољно дуго да би то видео.
Поменуо бих срамни кукавичлук који је показало бескичмено врховништво Србије које није пружило помоћ човеку који је све ризиковао да би нам помогао. Неког другог пута бисмо могли разговарати о томе како је један писац који је чувен по својој причи о „Ножу“ ефектно забио „нож“ у леђа Фишеру када је одбио Фишеров први природни избор да потражи азил овде, у Србији.
Како оцењујете тренутни положај српског народа у свету и шта, по Вама, ми као народ треба да предузмемо да бисмо одбранили виталне националне интересе?
- Налазим да је тренутна позиција српског народа у свету потпуно нормална и предвидљива, захваљујући нашој фундаменталној неспремности да будемо застрашивани, покорени или колонизовани. Упркос њиховој патетично слабој и некомпетентној влади, Срби су успели истрају као изузетни људи на овој земљи који, попут Јевреја, могу бити дефинисани као људи јединственог талента и духа. Одбијам да прихватим понизни менталитет себемрзачке мањинске клике невладиних организација, која говори о апсурдном концепту „културног деконтаминирања“ српског народа. Сама идеја слома слободног духа наше свете нације јесте еквивалент од издвајања корена „Срби“ из речи „Србија“ остављајући само „Ја“ (као у „Ja, mein Fuhrer!“) које би се изговарало дрхтавим гласом у положају потпуне потчињености онима који теже да нам буду господари, у Берлину и четвртом немачком Рајху, који је сада познат под називом – ЕУ. Онога дана када ми сами будемо донели одлуку да не прихватимо немачког принца, него одаберемо човека наше крви, под именом Карађорђе, ми ћемо једногласно изгласати одлуку да заувек останемо на позицији коју заузимамо данас. Оним другим нацијама које су своју слободу изгубиле тако давно да је се више ни не сећају, ми изгледамо као изопштени људи. Али, за оне који су упознати са безвременом лепотом и снагом српске Косовке девојке, инстинктивно знају да тежњом да се буде ближе Богу, увек ћемо бити у осами. Једини начин да очувамо свој национални интерес јесте да волимо, да верујемо у себе и погледамо дубоко у очи своје деце пре него што донесемо било какву одлуку о нашој будућности.
Веома сте везани за Косово и Метохију, шта, по Вашем мишљењу српски народ треба да чини, српски политичари, и сви ми, како бисмо поново повратили нашу свету земљу у правни и политички поредак Србије?
- Баш као што је равнотежа важна за стабилност индивидуе, тако и нација мора тежити уравнотеженом развоју како би искористила своју прошлост као основу за будућност. Историјска је грешка огромних размера да се рашчисте дивна зелена српска поља а да се наши људи сместе у бетонске стаљинистичке блокове. Београд је добар као башчаршија, али је и место на коме су прејак утицај извршили новац и корупција, тако да би свако даље концентрисање Срба испод овог погрешног дрвета шљиве водило једино ка још већој људској беди, а чак би могло довести до претње биолошког уништења само једном масовном бомбом. Пљачкајући природу људског људског живота како би се хранила раскорењена нација младих у рукама страних послодаваца – довешће до тога да сви будемо претворени у гастарбајтере у сопственој земљи. Оспоравање нашем народу повратак у природу, сопственом идентитету, док они гладују, била би највећа могућа грешка коју бисмо направили. Ми морамо моћ расподелити по целој територији. Морамо изградити снажне градове и као и богата домаћинства, дати моћ људима - пре него што они постану сасвим слаби, отуђени, повијени у мултимилионској насеобини у којој доминирају они чија је омиљена изрека: „Ја сам рођени Београђанин“ с акцентом „спонзоруша“ елите која се исплаћује у еврима. Морамо бити једно, насељавајући сваки центиметар своје отаџбине, од северних равница Војводине, до јужних планина Косова и Метохије. Што се Косова тиче, уместо попут генерала који се кукавички крије иза своје војске, наши лидери требало би да преузму вођство на првим линијама, населивши се на Косову и позивајући Србе да се „врате кући и остану са нама“, пре него да користе очајне и остареле жртве да делују као људски штит на Косову у циљу прикривања тајне политике повлачења и издаје, зацртане у амбасади оних који не само да су 78 дана бомбардовали наше људе 1999. године, већ и на Ускрс 1944.
Када сте ме опитали за Јапанце, нама треба осећај дужности према нацији, жртва да би се помогло слабима, и вође које одржавају задату реч. Међутим, оно што видимо тренутно јесте потчињеност страним господарима, лично богаћење када год се укаже прилика, и речи које лете унаоколо као суво лишће на ветру.
Нашој јавности је мало позната чињеница да је да је Ваша супруга сестра познате филмске звезде Миле Јововић. Како оцењујете њену личност и зашто она никада јавно не помиње своје српско порекло?
- Моја супруга Весна Јововић и њена сестра, позната филмска глумица Мила Јововић, обе су по пореклу „Косовке девојке“. Весна познаје свој српски идентитет и говори матерњи језик, јер је некако успела да опстане у земљи упркос томе што је њен отац био дуго заточен пошто је био противник србомрсца Јосипа Броза. Мила, с друге стране, рођена је док је њен отац био у егзилу из земље у којој су сви Милини стричеви, изузев Весниног оца, били послати у „рај на земљи“ који је друг Тито саградио на Голом oтоку за све „недеконтаминиране“ Србе, попут оних из црногорског клана Јововића.
Али, исто као што сам ја учио српски језик док су ми синови седели у крилу, када сам поново нашао своје корене овде међу нашим људима, исто тако очекујем и од Миле да једног дана препозна, као што је Весна одувек знала српски део себе који потиче од њеног прадеде Богића Цамић Јововића, барјактара племена Васојевића, директни крвни потомак владара Немањића, који су нам подарили Светог Саву. Тако да немојте бринути за Милу... Није проблем у томе како натерати милионе разасутих Срба из дијаспоре да се поново окрену својим коренима, јер тај процес се већ одвија и убрзава. Највећи изазови су тек пред нама – како припремити српски народ који живи у Србији, да се окрене својој отаџбини.
Биографија Џона Боснића
Џон Боснић (47) је канадски новинар и консултант. Српског је порекла по оцу, који је служио у Краљевској југословенској армији у отаџбини. На универзитету био је вођа студената и политички организатор, пре него што радио у јапанским медијима у Токију. Провео је неколико година у бившој Југославији, одакле је извештавао о ратовима у Босни, Крајини и на Косову, али и о НАТО бомбардовању 1999. године. Девет месеци 2004. и 2005. године, Боснић је водио битку која је резултирала успехом, битку да ослободи Бобија Фишера, светског шаховског шампиона, који је у Јапану био ухапшен због тога што је прекршио санкције Сједињених Држава у свом ремечу с Борисом Спаским у Србији 1992. године.
Године 2007. Конгрес српског јединства замолио је Боснића да из Јапана дође у Сједињене Државе у њихове просторије у Вашингтону, где је био српски гласноговорник и главни опонент независности Косова
Геополитика број 29. 15 децембар 2008.
