Српској јавности скоро је непознат отпор који након убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. године завереницима пружила група српских официра предвођених капетаном Миланом Ј. Новаковићем.
Пише: Видан Богдановић
Капетан Милан Ј. Новаковић српској јавности био је познат по својим ранијим иступима, написао је неколико радова: ”Војна снага Кнежевине Бугарске”, ”Статистички подаци о Кнежевини Бугарској”, ”Политичко-стратегијска студија Западне Бугарске”, ”Упоредно војно-статистичка студија Бугарске и Србије”, ”Спасимо наше финансије”, ”Енглеско-бугарски рат”... Неуморни борац за част и правду одмах по свом доласку у Београд почиње да истражује шта се тачно догодило. Након што се, како је сам тврдио, уверио да је 29. мај, догађај који Србији не може донети ништа друго осим моралног посрнућа, капетан Новаковић започиње своју борбу.
О томе како је изгледала Србија у време династије Обреновића наговештено је у чланку који је изашао у једном од претходних бројева Геополитике[1]; неопходност писања овог чланка подстакнуто је из више разлога: прво, било је потребно заокружити целину о Мајском преврату, која је започета у претходном чланку; друго, најава Свесловенског књижевног друштва да ће се обратити надлежним органима са предлогом да се капетан Милан Ј. Новаковић рехабилитује; и на крају, иступи појединих интелектуалаца, чије су изјаве о Мајском преврату веома пристрасне и плитке[2]. Сходно чињеници да су капетан Милан Ј. Новаковић и антизаверенички покрет остали непознати нашој широј јавности, покушаћемо да представимо њихову борбу, њихово гледиште на догађаје непосредно после Мајског преврата. Целокупним политичким животом Краљевине Србије ми се, дакле, нећемо бавити, већ ћемо у најкраћим цртама покушати да прикажемо угао једног човека који је Мајски преврат доживео као злочин[3].
Ноћ издаје, дан преваре
У зору 29. маја 1903. године, још док судбина последњих Обреновића није била позната српском народу као и целокупној европској јавности, у здању које се налазило поред Конака, образована је нова влада, с Јованом Ђ. Авакумовићем на челу. Претходни председник владе, генерал Димитрије Цинцар Марковић[4], као и водећи министри његове владе, разрешени су дужности на тај начин што су убијени. Политички завереници суочили су се с првим проблемима, већ при образовању владе. Испоставило се да су сви угледнији представници опозиције, са којима је раније преговарано о уласку у „револуционарну“ владу били ван Београда: Стојан Рибарац био је у Пожаревцу, Јован Жујовић отишао је на научно путовање; али и они који су били ту показали су неодлучност, попут Љубомира Живковића, новог министра правде, који је тек након што му је један војни завереник запретио пиштољем пристао да са њим пође на седницу владе. Завереници су на још један начин вршили притисак на неодлучне министре, и све остале који су тог дана посећивали владу, јер су се сместили у здање, које је било до Конака, дакле у башти где је био искасапљен крвав краљевски пар. Познати архитекта Александар Дероко сећа се како су тела стајала покривена белим чаршавом испред Двора, у току тог дана. Влада је одмах започела са успостављањем своје власти; у првом обраћању јавности речено је шта се десило те вечери, и који ће бити даљи потези: прво је саопштено у трећем лицу да су краљ и краљица те вечери погинули, наравно без образложења на који начин[5], потом да влада враћа на снагу Устав од 6. априла 1901. године, као и да се посланици Народне скупштине и Сената позивају да присуствују заједничкој седници 2. јуна у Београду. Колико је цео подухват био без подршке народа најбоље говори та чињеница да и по свршеном делу нова влада не саопштава да су те вечери официри завереници лишили живота краља и краљицу, већ званично у једној реченици обавештава о погибији краљевског пара, препуштајући народу да сам смисли шта се догодило.
Друга тачка о враћању на снагу устава од 6. априла 1901. године представљао је један (невешт) покушај да се представници нове власти представе као наводни браниоци устава, који је краљ Александар о Благовестима те године укинуо на три четврти сата, а затим вратио на снагу! Ово је вероватно требало да послужи као нека врста оправдања краљеубиства; да је којим случајем безуставно стање у Србији потрајало и да је убиство владара извршено у то време, онда би могло да се тврди да је то учињено ради одбране уставног поретка, али устав је био враћен на снагу, спроведени су чак и избори за скупштину! Требало би, ипак, да се обрати пажња чиме су се то поносили чланови нове „Револуционарне владе“; тиме што су „вратили“ устав. А зашто је толико био важан тај Устав? Које су биле неке његове важније одредбе? Устав из 1901. члан 6. наводи како је Србија краљевина на чијем челу је краљ Александар, династија Обреновића, и да су краљевска права одређена према раније донетим одлукама. На које се одлуке ту мислило? После убиства књаза Михаила у Кошутњаку, гнев народа према породици Карађорђевића је био веома изражен. Зато непосредно после убиства, још док је књаз Милан био малолетан, дакле не би било основано тврдити да је он имао било каквог утицаја на ово, доноси се закон 10.октобра 1868. године који је прописивао да књаз Александар Карађорђевић и чланови његове породице не могу на своје име ни на име другога имати добара у Србији. Устав из 1869. године, који важио пре оног од 6. априла, а који је донесен такође у време малолетства књаза Милана, у члану 10 налаже: „Никада не може бити изабран за Књаза србског нико од фамилије и потомства Карађорђевића, на које је бачено проклетство народно“. Нема ли већег цинизма, да завереници још док тела краља Александра и краљице Драге леже изрешетана у суседном Дворском парку, „обнародују“ Устав, којим је династија Обреновића једина која може да влада Србијом, и по коме је породици Карађорђевића онемогућено то право!
У последњем делу саопштења позвани су народни представници да присуствују седници тог тела. Разлог је, наравно, доношење одлуке о новом владару. Међутим посланици који су позвани били су они из претходног скупштинског и сенатског сазива. Нова завереничка влада је прешла преко чињенице да су десет дана пре тога одржани избори на које је изашао већи број бирача него што је изашао на изборе за претходни сазив, као и то да се народна воља битно разликовала него на претходним изборима. У једној тачки завереници бране народну вољу, а у следећој ту исту вољу не поштују. Представници радикалне странке су тврдили да завареници уопште нису ни имали намеру, да враћају Устав из 1888. године, да изгласавају низ слободоумних закона, како је то потом учињено; желели су да задрже постојеће стање, да би очували свој повлашћен положај под новим краљем што дуже; међутим, како су захтеви за републиком били веома изражени, нарочито међу омладином, која је важила за најборбенији чинилац нашег друштва, завереници су морали да се договоре са тада најбројнијом политичком странком – радикалном, како би они подржали њихову власт. Тако је дошло до повратка устава из 1888. године. У Београду су се 2. јуна састали народни представници, којима је народ већ одабрао заменике, да одаберу новог краља, потврде Устав и донесу став о „новонасталој ситуацији“. У тренутку када је требало да се пређе на избор краља, посланици су првобитно, као по наредби, а вероватно је тако и било сви устали, а затим узвикнули ”Живео Краљ Петар”! У прокламацији коју је донело народно представништво, исто оно које је док је имало своју легитимност изјављивало знаке оданости краљевском пару, сада је поздрављало ново стање. Крај проблемима који су настали после преврата, није се назирао. Завереници су наставили, да узурпирају институције, тако да је готово цела држава била у рукама завереника, чак ни политичке заверенике у влади, више нису желели да слушају. Тако су на пример министри завереници Јован Авакумовић, Ђорђе Генчић, одлучили да у име владе у делегацији која ће отићи у Женеву да позове новог краља буду официри, који се нису укаљали својим учешћем у завери; на то војни завереници држе збор у Официрском дому (данас СКЦ) и одлучују да уместо већ одређених некомпромитованих официра, делегацију чине: пуковник Дамјан Поповић, капетан Љубомир Костић и поручник Боривоје Грујић, које по доласку у Женеву новоизабрани краљ унапређује једним официрским чином више, премда то није било по закону[6], јер су Љ. Костић и Б. Грујић двапут безуспешно полагали официрски испит за тај виши чин. Прва слика створена у јавности јесте како је краљ Петар показао да је ради завереника, спреман да се огреши и о закон[7]. Након његовог доласка, иако су радикали упорно тражили, влада није дала оставку, већ јој је продужио мандат, дајући јој право да организује изборе, које је расписао за септембар и. г.
Осветничка влада
Како је пролазило време и влада почела да броји своје прве дане, у народу је она приде називана и „осветничка“. Краљ Александар Обреновић, дошао је власт када је 1. априла извршио државни удар сменивши намесништво (Јована Ристића и Јована Белимарковића), либералску владу, на челу са Јованом Ђ. Авакумовићем, радикалском владом др Лазара Докића. Прва влада Јована Ђ. Авакумовића, остала је врло рђаво упамћена, у току њеног мандата војска је по први пут ради страначких потреба пуцала на голоруки народ у селу Горачићу 1893. године.
Десет година после, Краљ Александар прославио је десетогодишњицу своје владавине, док је два месеца потом, Јован Ђ. Авакумовић, славио смрт српског краља[8]. Ђорђе Генчић, министар унутрашњих дела у време суђења за Ивандањски атентат, био је један од најповерљивијих људи краља Александра, све до 8. јула, када је краљ верио Драгу, чему се Генчић жестоко успротивио. Расплет овог сукоба био је тај што је Ђорђе Генчић осуђен на осам година затвора, да би након две године био од краља помилован. Закључује се да су политичке вође ове завере имале нерашчишћене рачуне с краљем Александром, те да их је искључиво водила жеља за личном осветом у делу које су спровели. Но, нису се нови министри само светили краљевском пару, већ и свима онима који су њима били блиски и које су оне помагали; стипендисти краља Милана, отпуштени су из државне службе; тада управо настаје и она ружна појава, која ће се у току двадесетог века толико пута поновити, а то је – прелетање у супротни табор; како влада није могла да отпусти све оне који су радили у државном апарату, задржала је управо оне чиновнике, који су се у време династије Обреновића, доказали као велике удворице, а који су сада клицали новом краљу и кудили старог.
Капетан Милан Новаковић
У таквом једном тренутку, када морално слепило постаје основни образац за преживљавање, на политичку позорницу Краљевине Србије, долази капетан Милан Ј. Новаковић[9], брат министара привреде у последњој влади краља Александра Обреновића. Он је српској јавности био познат[10] по својим ранијим иступима, написао је неколико радова: ”Војна снага Кнежевине Бугарске”, ”Статистички подаци о Кнежевини Бугарској”, ”Политичко-стратегијска студија Западне Бугарске”, ”Упоредно војно-статистичка студија Бугарске и Србије”, ”Спасимо наше финансије”, ”Енглеско бурски рат”... Његов пријатељ Божидар Николајевић у својим мемоарима „Из минулих дана“ о њему пише: упадно висок, витак, црне косе са раздељком по средини, он је већ на први поглед остављао утисак сангвиника и романтичара једног Дон Кихота у српском официрском мундиру; говорио је жустро и темпераментно.
Неуморни борац за част и правду, одмах по свом доласку у Београд, почиње да истражује шта се тачно догодило. Након што се уверио да је 29. мај, догађај, који Србији не може донети ништа друго осим моралног посрнућа он започиње своју борбу.
Нишка контразавера
У граду Нишу, где је краљевски пар провео последњу зиму и прославио 25 година откако је краљ Милан са својом војском ослободио тај град, осећало се велико незадовољство поводом смене династије Обреновића. У нишки гарнизон капетана Милана Ј. Новаковића премештају се крајем јула 1903. године. Он одлази с прогласом, који је саставио. Како се Капетан Милан Новаковић „буни“ против новонасталог стања? Да ли он пише проглас у коме позива официре да убију новог краља или да смрћу казне оне, који су укаљали српско име и српску војску? Не, он не иде њиховим путем, већ законским путем жели да изрази своје незадовољство. У свом прогласу, у коме наводи сва нечасна дела завереника и који се завршава Мундире доле, они или ми, прилаже списак, на коме се присталице потписују, ради именовања депутације, изасланства, које ће да оде краљу и да му пренесе свој став. Тај начин деловања био је у потпуности у складу са законом, који је прописивао то да официри могу правити депутације, које ће изражавати своје ставове владару; а колико је незадовољство владало међу официрима најбоље показује чињеница да је за само два-три дана капетан Милан Ј. Новаковић прикупио 25 потписа, а да су за скоро три године, колико је трајало врбовање официра за заверу против краља Александра, официри-завереници прикупили око сто потписа. На вест да се било ко усудио да се успротиви завереницима, који су у контролисаној и цензурисаној штампи називани „првим синовима отаџбине“ у Београду је звонило звоно за узбуну. Иако се радило о акцији коју је предвиђао и прописивао закон, она је сместа названа афером, а потом и контразавером. Остало је само да се „афера“ угуши. О начину како је то учињено и данас се нагађа, јер нам је о овом подухвату, као и свим осталим акцијама капетана Милана Ј. Новаковића, остало врло мало веродостојних извора. Исход је био очекиван, завереници су дошли до списка и крајем августа похапсили свих 25 потписника на челу с капетаном Миланом; на кога су, већ по заточењу почели да врше притиске: покушај тровања...
Током суђења капетан Милан Ј. Новаковић се показао као добар говорник, успео је да у потпуности раскринка заверенике и њихово дело, те да их прикаже као најобичније разбојнике, који су поред, убиства невиних људи, гажења заклетве, вероломства починили и мародерство[11].
Војни суд у Београду 16. септембра донео је одлуку о ражаловању капетана Милана Ј. Новаковића, том приликом он је осуђен на 2 године затвора, а остали учесници на казне у распону од четири до 13 месеци затвора. Велики војни суд десет дана потом потврдио је претходну одлуку, с тим што је повисио трајање казне осталим осуђеницима. Вреди напоменути да се члан В. Војног суда пуковник Петар Бојовић, потоњи прослављени српски војвода, издвојио ставом тврдећи, да је оптужене потребно прогласити невинима по свим тачкама оптужнице.
Овако се завршио први покушај оне Србије, која је 29. маја изгубила свога краља да искаже свој став[12]. Након што су и последњег озбиљнијег противника новонасталог стања онемогућили, завереници су се тек суочили с проблемима...
Оснивање Друштва за законско решење завереничког питања
У тренутку када је борба међу странкама доживљавала свој врхунац, освануо је 16. септембар 1905. године и пуштање Милана Новаковића. Цела она „друга Србија“, која је за те две године била гурнута у страну, а која је са дивљењем у тајности причала о том капетану, који је: пропутовао „цео свет“, говорио светске језике, своју блиставу каријеру жртвовао ради Отаџбине и части; и који је поред свих мука одбио да тражи помиловање[13], почела је да се буди. И већ два дана након изласка он преко листа „Правда“ упућује посланицу у којој најављује наставак борбе против завереника. У Београду се 30. октобра 1905. године оснива Друштво за законско решење завереничког питања: главни одбор чинили су: Гаврило Гача Попови, суд. пуковник, председник; Лука Лазаревић, министар у пензији, потпредседник; Милан Ј. Новаковић, секретар, а члан одбора био је и Светомир Николајевић, а већ 10. децембра почиње с излажењем лист овог друштва.
ЗА ОТАЏБИНУ
Након две године од преврата, Србија измучена краткотрајним владама, новим проблемима, просто је жудела за променама. Зато је већ након неколико бројева покрет чији је барјактар био Милан Новаковић придобио велику популарност у народу Друштво се није само бавило завереницима, већ је говорило и против политичких странака, које су са њима сарађивале. Но, политички живот у Србији био је буран и без Новаковића. У децембру 1905. године дошло је до преокрета у аустријско-српским односима. Вероватно у страху од Турске, бугарска влада је одлучила да пред Скупштину (Собраније) изнесе тајни споразум са Србијом, који је тако постао јаван. Самостална влада у то време управо је требало да обнови трговински уговор с Аустријом. Гневна због свега што јој је приредила влада у Београду, желећи да изврши притисак на владу Србије да од ње поручи топове, Аустрија је од јануара 1906. делимично затворила границе према Србији. Почетак економске блокаде додатно је узбуркао јавност и потпуно окренуо народ против самосталаца, што је осетио први Балугџић. Једна повећа група омладине дошла је испред двора и ту спалила више примерака листа "Штампа" који је стално хвалио Балугџића уз повике "Доле!" Остало је једино неразјашњено коме су ови повици били упућени краљу Петру или Балугџићу[14]који је након овога догађаја побегао у Земун. Самосталска влада у жељи да побољша углед у јавности, покушала је да реши дипломатске односе са Британијом, односно да ова земља пошаље свог представника у Србију. Британија је у то време сматрана за највећу силу на свету, њено непризнавање Србије довело је до тога да и остале земље на њу гледају као на земљу нижег реда. Британска влада није желела да обнови дипломатске односе са Србијом све докле год се не одстране из службе завереници из најужег краљевог окружења. Међутим, старији завереници упорно су одбијали да се пензионишу. Јован Жујовић министар спољних послова у самосталској влади покушавао је да убеди британску владу да буде попустљивија према Србији која је била пред царинским ратом са Аустроугарском. После одбијања Британије Жујовић подноси оставку. Убрзо пада влада и мандат је поново поверен Сави Грујићу, који је поново покушао да успостави односе са Британијом и поручи топове из Аустрије. Оба покушаја су пропала, а духови у народу су се толико узнемирили, да је младим завереницима постало јасно да је могућа нова контразавера, која би можда имала Пашићеву подршку, који је тада био од стране старијих завереника и дворске камариле нападан, а био вођ једне од две водеће странке у Србији.
Крагујевачка контразавера
У априлу 1906. године, док су Србију потресали многобројни проблеми са свих страна, вест о новој „контразавери“ скренула је на себе пажњу. У тренутку када је број подофицира у Крагујевцу, био највећи: поред пешадијских пукова, Артиљеријска подофицирска школа и пук „Танаско Рајић“, откривено да је међу њима кована завера против постојећег стања. Како се наводи у званичном саопштењу неколико десетина официра и подофицира, намеравало је да 18. априла, када је по новом календару 1. мај, у договору са радницима, социјалистима, заустави међународни воз, заузме сва важнија државна надлештва и крене на Београд. Цео подухват, пропао је дан уочи извршења, зато што је један посвећен официр, који се по различитој оптужби налазио на ислеђењу у Београду, одлучио да ода цео план, надајући се тако смањењу казне. Издато је најхитније наређење о хапшењу контразавереника; ухапшено је четири официра и 27 подофицира. Суђено им је тајно, што је било противно уставу, те је већ током суђења изражена сумња у исправност овог поступка. Донесене пресуде биле су строге: износиле су 20-15-10-8-6 година робије...’Током суђења није доказана веза између Милана Ј. Новаковића, „Друштва за законско решење завереничког питања“ и крагујевачких „контразавереника“; међутим данас се претпоставља да је са њима у вези био Милан Ј. Новаковић. После овога завереници су у потпуности изгубили главу; почели су да шаљу агенте провокаторе, коју су се представљали као контразавереници, те свакога сумњивог официра потказивали. Тако је пензионисан не мали број официра[15]. За разлику од „контразавере“ у Нишу, ова у Крагујевцу је била много озбиљнија, јер је за разлику од прве, која је била најобичнији протест, представљала припрему за обарање не само владе, већ и династије Карађорђевић; а чињеница да је међу подофицирима, који стоје у тесној вези са народом откривена завера, најбоље говори о незадовољству тадашњим стањем.
Гашење Друштва за законско решење завереничког питања
Лист „За Отаџбину“ који је водио Милан Ј. Новаковић, на око 800 страница, колико броје сви бројеви овог листа, у потпуности раскринкао постојеће стање и доказивао колико је Србија изгубила 29. маја. Лист који је свакодневно добијао све више читалаца, био је најбољи начин да Друштво за законско решење завереничког питања, увећа своје чланство; за које се претпоставља да је бројало чак 700 људи. Завереници који су просто изгубили главу, тражили су погодан тренутак да се отарасе Новаковића и његовог друштва. Светомир Николајевић, познати обреновићевац, један од стубова Напредне странке, који је један од назаслужнијих за покретање антизавереничке борбе, а који је први у Народној скупштини говорио против завереника и њиховог (не) дела од 29. маја, први је осетио„благодети“ демократије и слободе, која је дошла. Завереник Танкосић, који је стрељао браћу Краљице Драге, одлучио је да убије Николајевића; тадашњи председник владе, на министарској седници, најодлучније се успротивио таквом науму; те је Николајевићеву кућу једне вечери, морао да чува наредник са шесторицом наоружаних војника; међутим од напада нису одустали и док се Николајевић једне вечери шетао у помрачини је нападнут; спасио се захваљујући својој присебности пуцао је из пиштоља и тако позвао људе да му притекну у помоћ. Следећи корак у гушењу „Друштва за законско решење завереничког питања“ био је гашење листа За Отаџбину. Полицијска власт је 23. августа 1906. однела друштвену штампарију, на име дуговања, којих заправо није ни било и тако прекинула штампање листа; покушаји да се осталим београдским штампарима понуди штампање остао је без успеха. Својим делима власт је јасно ставила до знања противзавереницима, која их судбина очекује, уколико наставе са својом борбом. Из тог разлога на седници одржаној 20. децембра 1906. године доноси одлуку: Проценив све околности и сметње које су Друштву за законско решење завереничког питања, још од прве његове појаве до данас чињене; привремени одбор нехотећи, у опште, да води борбу на нелегалном терену – решава: да престане са својим функционисањем...
Царински рат
Крајем априла 1906. године краљ Петар поверио је мандат Пашићу да састави владу. Овако се завршава први период политичке историје Србије (1903-1906). Овај период може се назвати временом када се Србија опорављала од последица Мајског преврата и трудила да се врати тамо где је и стала 1903. године. Завереници који су преузели власт састављени и од некадашњих политичара желели су да задрже власт колико је то могуће, онда када је у опасност дошла читава земља били су приморани да се повуку. Краљ Петар покушавао је да себи осигура престо, не желећи да за мандатара одреди Николу Пашића. Иако се и после 1906. године наставила међустраначка борба, краљ Петар се у именовање мандатара није мешао. Старији завереници и дворска камарила нису поштовали устав, а млади завереници закон о штампи. Иако је закон о штампи јамчио слободу, неписано правило је гласило да се само штампа која одобрава 29. мај може објављивати. Против листова који су осуђивали овај чин, млади завереници су организовали демонстрације, на којима су позивали народ да не их купује, а трговце да у њима не дају огласе. Познати новинар Пера Тодоровић морао је да побегне у Земун под претњом завереника, али је и даље наставио да штампа лист "Огледало" у којем је писао о последњем Обреновићу. Завереник Бошко Чолак Антић изазвао је и уредника листа "Народни лист" на двобој, који је прошао без мртвих и рањених, а уредника Опозиције напали су завереници усред дана у Кнез Михаиловој, а жандарми су овај догађај само посматрали.
Образовањем владе крајем априла 1906[16]. године почео је процес смиривања политичких немира, јер се у року од три године променило чак шест влада! Прва ствар коју је влада Пашићева урадила била је поправљање међународног угледа Србије. На трогодишњицу Мајског преврата изашао је владин указ којим су пензионисани главни завереници[17]. Тада су обновљени дипломатски односи Србије и Британије. Пашић је и даље сматрао да је потребно да се набавка изврши у Француској, тако да је он сада поништио уговор с Унион банком, узео кредит од француских банака и поручио топове. Од јула 1906. године Аустроугарска је потпуно затворила границе према Србији и тако је отпочео "Царински рат". Србија је овај рат дочекала спремно. Извозом производа у Француску, Египат и друге земље, започиње препород српске привреде. У периоду 1903-1906 српска привреда је стагнирала, па чак и благо опадала. Од 1906. године почиње да расте број запослених у градовима, као и грађана уопште. Желећи да што више приближи Србију европским токовима, влада подстиче грађење фабрика, индустријализацију, отварање нових школа, што је довело до несклада, јер се појављивањем већег броја фабрика појавио велики број радника. Тако су послодавци били у могућности да сами одређују услове под којима ће радити радници. Радно време трајало је и по 20 часова, а услови неподношљиви. Због тога су Социјалдемократе, странке основане 1903, међу радницима подстицали штрајкове. Најозбиљнији је био у марту 1907. године, када су радници у шећерани на Чукарици, у потпуности обуставили производњу шећера и онемогући другима да уђу у њу. Због тога је власт применила силу и позвала војску да разјури раднике тада је погинуло неколико радника.
Убиство Капетана Милана Ј. Новаковића
Бескрајно правдољубива природа капетана Милана Ј. Новоковића, није могла да се помири, да српска војска остане укаљана, тако страшном мрљом, која се зове Мајски преврат; он је свестан да у борби коју води, ма колико она била праведна, једино може да изгуби, али он не посустаје. Премда је друштво распуштено, он пише брошуру ”Афера листа За Отаџбину и моја”, у којој износи све незаконитости са којима су се сусрели чланови „Друштва за законско решење завереничког питања“ и он лично; истрајава у својој борби, те успева да купи штампарију, крајем месеца марта 1907. године он поново покреће лист ”За Отаџбину”. Новаковића 21. марта хапсе; проводи месец дана у затвору, за увреду нанету министру унутрашњих дела полицији, у споменутој брошури. Чињеница да му није суђено за клевету, већ увреду, потврђује да је капетан Новаковић, изнео доказе, које је било тешко оповргнути. По пуштању из затвора, он, пун снаге, наставља са својом делатношћу, све до 16. августа, када је штампарија затворена; девет дана, потом позно у ноћ бива ухапшен под образложењем да је сам из своје штампарије крао матрице; Браниоцима, које је по притварању одмах именовао, одбијен је захтев да им се дају на увид решења, по којима је он притворен; премда је њихов захтев био упућен неколиким представницима власти.
Тада важећи члан 156 закона о кривичном поступку прописивао је да ислеђивање кажњивих дела полицијска ислеђујућа власт мора свршити за 15 дана. Након што се навршио петнаести дан, њему је постало јасно да жив неће изаћи. Отприлике дванаест сати пред своју смрт, упућује писмо својој супрузи у којој каже Нисам ни данас спроведен суду и нећу бити ни спроведен ускоро... Мени је решено: или предаја или гроб. Према званичном саопштењу капетан Милан Новаковић и његов презимењак Максим[18], успели су око седам часова изјутра 16. септембра у „згодном“ часу , да се докопају оружја те су почели са пуцњавом: из Управе града Београда, познатије као Главњача, која се налазила на месту данашњег ПМФ; почео је да се окупља свет, јер је у близини била пијаца, на месту данашњег Студентског парка; министар унутрашњих дела који се и сам налазио у тој згради свестан могућности да дође до опште побуне против постојећег стања, даје наређење да се Новаковићи „свладају, али живи“. Жандарми који су покушали да изврше задатак, наилазе на отпор и у пушкарању страдају оба Новаковића. Тог ведрог јесењег дана Београдом одзвања вест да је капетан Милан Новаковић, који завереницима и целој Србији није давао мира, настрадао док је покушавао да изазове побуну. Свакоме је било јасно да је он смишљено убијен. Претпоставки на који је то начин учињено било је на претек: прво на вест да се Милан докопао оружја и да пуца с оне стране, где се налази турско турбе, дошли су његов брат Љуба, његови браниоци Мита Миливојевић и Миленко Поповић, који су тражили да дођу до зграде, коју су опколили жандарми, и да покушају разговором да уразуме Милана и наведу га да положи оружје. Зашто то није учињено? Можда зато што је он већ раније убијен, а власт је желела да се оправда правећи представу како је Новаковић покушао да побегне. И та претпоставка има смисла. Зашто је пропуштена прилика да његов брат покуша да га примири, него се прибегло томе да се на собу из које се пуца баца амонијак? Без обзира на то када је капетан Милан Ј. Новаковић настрадао да ли раније или тога јутра, смртоносна рана нанета му је револвером, из близине, дакле тек након што су жандарми упали у собу из које је пуцао. Пресуда која је била донета 16. септембра 1903. четири године потом била је коначна. Главњачки покољ, доказао је старо правило, да држава која почива на злочину, потврђује се новим злочином и из њега црпи нову снагу. Народним посланицима једина могућност која преостаје јесте да држе седнице на којима ће се чути њихов глас против тог злочина; на око петнаест седница, посвећених овом питању изречене су озбиљне оптужбе: за представника Самосталне странке, Љубу Стојановића, ово убиство је било посебне врсте доказ за то је био што Новаковић није био противник једне или друге политичке странке, него је био прононсирани противник новог режима, данашње династије. Кад је то познато, и кад се то зна у целом свету, како је обележен Новаковић, и какав је његов политички положај у земљи, онда то убиство не гађа само владу, него погађа преко владе и даље. ту се мислило на саму круну; други посланик Михаило Ђорђевић изрекао је још озбиљнију оптужбу да је од Србије начињена земља по имену уставна и парламентарна, а у ствари земља лажних слобода.
На свим овим седницама показало се да је велики број народних посланика, а тиме и народ незадовољан новим режимом.
Србија без знамења-институционализовање југословенства
Краљ Петар је поздрављан узвицима "Живео југословенски краљ", по приспећу свог воза у бечку станицу, приликом његовог повратка 1903. Овим је најављен почетак једног тока који се јавља у време његове владавине. Иако је тема југословенства, толико обимна, да њој место није међу новинским ступцима, извесно је да је југословенство добило свој полет за време његове владавине. Завереници нису само мрзели последњег Обреновића, већ је та мржња почела да прераста у отворену мржњу према целој тој династији, њиховим пријатељима, а самим тим и делима. Нова власт укинула је празнике, који су до тада прослављани 22. фебруар, када је Србија проглашена за краљевину, дан Таковског устанка, чак је и било забрањено ношење ордена Књаза Милоша Великог. Потребно је рећи да је химна „Боже правде“, први пут била забрањена после Мајског преврата, да је то била „химна Обреновића“; Србија није имала химну 1903-1909, потом је враћена стара химна, али је за то време дошло до жестоких сукоба. Влада је покушала да замени химну новом, за коју је расписала конкурс. И када је нову химну требало потписом потврдити у штампи је дошло до противљења да се од тога одустало[19]. Дакле, иако нема поузданих доказа да је Кнез Петар Карађорђевић, суделовао у убиству оба Обреновића[20], ипак он је њих убио на тај начин, што је важнија њихова знамења која су истовремено била и знамења Србије забранио. Пошто држава мора да има своја знамења и идеологију, он и његово окружење окрећу се југословенству, које је до тада било присутно међу интелектуалцима и другим мањим скупинама. Краљ и влада помагали су јужнословенске покрете: Краљ прима представнике јужнословенског конгреса студената, а у Београду је одржан Први конгрес јужнословенских студената. Политика нове власти, према југословенству створила је у српском народу, основу да десет година касније стварање Краљевине СХС прође без озбиљнијих противљења у нашем народу[21].
Мајски преврат сто година касније
О последицама, које је донео Мајски преврат, мишљења су подељена. За једну страну овај догађај донео напредак и промене, док је за друге то доба невиђених разбојништва и хајдучије. Коначан суд о овом времену, ипак није лако са сигурношћу донети, због недостатка веродостојних доказа; међутим оно што се назире преко вела завијеног тамом јесте једно сложено време препуно различитих стремљења и токова. И контразавереници и завереници сложиће се да су питања попут: избора новог краља, устава, Нишке контразавере, Крагујевачке контразавере, убиства Новаковића дуго времена уносила немир у српски народ; у приступу тим питањима они ће се разилазити. Данас када нас се ниједан од ових проблема не може тицати ни са једне стране, осим оне моралне, с правом се поставља питање зашто се капетан Милан Новаковић не рехабилитује. Пре сто година завереници су говорили да у том времену, када се воде велике борбе прикривене и јавне, није могуће говорити о једном таквом питању ма колико оно било исправно и праведно[22]. Истина, у тим година Србија је добила нове јунаке, националне и социјалистичке револуције, чија се имена помињу са великим поштовањем, али име витештвеног капетана Милана Новаковића, који се ставио на чело борбе против бешчашћа, неморала, злочина и лажи, било је увек изостављано, а значај његове борбе умањиван; а када су на свим осталим пољима однете победе, и када се чинило да је његова жртва била бесмислена и узалудна, јер је упозоравао да ће нам свака борба бити јалова, без решења основних питања, те да без ње можемо и преживети, уследио је један велики пораз крајем двадесетог столећа, који нам је показао да је управо његова борба, била исправна и истинска борба ЗА ОТАЏБИНУ! Слава Мученику!
Геополитика број 26, јун 2008.
[1] Види Непозната историја, незахвално потомство, Геополитика број 18, јун 2006
[2] Врхунац представља емисија-филм режисера познатог по пристрасном приказивању наше историје, која се данас продаје на нашим улицама, а у којој краља Александра глуми Небојша Илић, познатији као Манулаћ; приказивање Обреновића Петог, као некакве карикатуре из тада непријатељских сензационалистички оријентисаних новина, не представља главни недостатак ове емисије, већ чињеница да је изостављено име Драгутина Димитријевића Аписа. Ако ће се око нечега сложити завереници и контразавереници, онда је то чињеница да је он имао изузетног уплива на друштвени живот, који је уследио након преврата. Конак, зграда у којој су како тврде сви уџбеници и новине из тога доба, убијени краљ Александар и краљица Драга, према овом филму, није место њиховог убиства, већ је то Нови двор краља Милана, садашња Скупштина Града Београда. Требало би да нам се објасни на основу чега једино тај филм тврди да су убијени у СГБ, и да ли је дотични упознат да је некада постојало здање звано Конак, које је управо порушено из тог разлога што су у њему убијени последњи Обреновићи!
[3] Већ на почетку да назначимо да овај чланак нисмо писали вођени жељом да подстичемо неку нетрпeљивост према српским државницима и важним личностима наше историје, већ управо супротно: да саопштимо све чињенице повезане с њиховим животом, како би слика у јавности о њима могла да буде што веродостојнија. И сам Кнез Павле Карађорђевић био је противник Мајског преврата.
[4] генерал Димитрије Цинцар Марковић, међу народом и официрима прослављен и поштован официр, из ратова за ослобођење Србије 1876-1878. године, убијен је на кућном прагу. Детаљи како је то учињено нису у потпуности утврђени, но у кући у којој је он убијен налазила се и његова кћерка, која се те кобне ноћи порађала. „Српски Сион“, наводи како су је завереници „обречили“. Те вечери убијен је министар војни Милован Павловић. Такође постоји више прича како је погинуо, према једној (завереничкој) он се сакрио у ормар, према другој завереници су га буквално у постељи пред женом убили, која је потом умрла од срчане капи. Те вечери завереници су пуцали на министра унутрашњих дела, Вељу Тодоровића, пуковника Димитрија Николића званог Димка, који је повео војску против завереника, али су они преживели задобијене ране.
[5] Србијом се пронела прича да су се краљ и краљица посвађали, да су се међусобно поубијали. Већина народа није ни знала шта се догодило.
[6] Новоизабрани краљ доделио им је чинове, премда формално није постао краљ.
[7] Поводом крунисања краљ Петар је заверенике одликовао новоустановљеним орденом Карађорђеве звезде.
[8] комесар железничке полиције М. Стојковић, у својим сећањима на јутро 29. маја, каже:
...Баш у том стиже на перон и путнички воз из Ниша. Из њега се искрца и Јован Авакумовић...пружи ми ручне ствари и замоли да их одмах пошаљем његовој кући и да његовим јавим „да је све добро“...
Ствари Авакумовићеве дадох полицијском агенту, добро познатом Спирку, да их одмах кући његовој однесе. Он се убрзо врати, и рече ми, да је ствари предао и да је у Авакумовићевој кући велика пијанка и весеље...
[9] Рођен је 21. фебруара 1871. године у Краљеву. Након неколико година проведених на Војној академији 1896. изабран је за питомца Генералштабне Николајевске академије у Петрограду. По свршеном школовању отишао је у Француску, ради изучавања језика; говорио је руски, француски и немачки. Обишао је Русију, Француску, Италију, Монако, Швајцарску, Мађарску, Аустрију и Немачку. Носилац је Таковског Крста Петог реда, Орден Почасне Легије, Медаље за војничке врлине и споменице Милоша Великог.
[10] оно по чему је остао познат, али сада искључиво међу својим пријатељима јесте његова непопустљивост; у време Обреновића, он се сукобио са министром војним Вучковићем, дакле за њега се не може рећи, да је био неко ко је Обреновићевим министрима опраштао грешке; једно друго питање још више говори о његовом правдољубљу, које се ипак на неки начин граничи и са неуравнотеженошћу: он за време енглеско-бурског рата 1900. године, долази на идеју да прикупи 200 Црногораца, за трупу коју би он водио у борби против Енглеза; али без успеха.
[11] за ово се капетан Милан Новаковић, послужио речима једног од завереника поручника Трифунца, који је рекао јест вала, неко сат, неко прстен, неко муштиклу, неко табакеру. Ја нисам узео ништа.
Поручник Трифунац насрнуо је више пута на капетана револвером током суђења.
Што се тиче мародерства, један догађај из наших дана, потврдио нам је да је тога било у великој мери. Наиме, недавно је пронађена слика краљице Наталије, што је изазвало велику пажњу наше јавности (види Вечерње новости, београдско издање, 26.март 2008). Слика је настала током 1890. године, док је Краљица Наталија била у Београду, али у време када јој је било ограничено виђање са сином – то је доба у намесништва. Претпоставка коју овим путем износимо је следећа: Слика вероватно није ни била у дворцу у Бијарицу, већ је вероватно дата, тада малолетном, краљу Александру, како би знао да је његова мајка увек уз њега. Сам Предић, уосталом, у својој евиденцији наводи да је слика нестала после Мајског преврата. Међутим, како објаснити да се слика нашла у поседу, код француског новелисте Пјера Лотија? Питање које смо поставили јесте: шта веже овог француског писца за Србију? Одговор је – Божидар Карађорђевић; ова мало позната личност династије Карађорђевића, најдиректнији и најлегитимнији је Карађорђев наследник; био је поборник уживања у животу, боемска душа, а постоје и тврдње да је био склон истородној љубави; његов близак пријатељ био је управо овај новелист и у природу њихове везе не желимо да улазимо. Божидар је посетио Београд септембра 1904. године, а то се поклапа са временом, када је премештана имовина из Конака у коме су убијени Обреновићи. Но ово је само претпоставка, која је настала на основу следећег извора: http://www.gay-serbia.com/press/2003/03-03-06-profil-karadjordjevic-bozidar/index.jsp?aid=664
[12] у страној штампи овај догађај је преувеличаван, тако је британска штампа писала како је број потписника премашивао хиљаду људи.
[13] Према неким наводима капетану је током 1904. године, речено да ће изаћи из затвора, уколико буде тражио помиловање; међутим он је то одбио.
[14] Незадовољство краљем Петром додатно се повећало након што је распустио скупштину и мандат дао самосталцима. На двогодишњицу Мајског преврата, а у време када се над Београдом јавила комета, "Народни лист" је објавио како је на небу писало ПУА (Петар убица Александра).
[15] овде би требало поменути име потоњег војводе Живојина Мишића, који је пензионисан раније, другом приликом, а по истој оптужби да је обреновићевац.
[16] од те владе уплив завереника на политичка питања, се у многоме смањио, али су по питању војске и даље били веома моћни.
[17] између осталих на списку су се нашли Дамњан Поповић, тада командант Дунавске дивизије, Александар Машин, начелник Главног генералштаба, Леонидас Соларевић, управник Војне академије, Петар Мишић, гувернер краљевића Ђорђа, Љубомир Костић, командант пешадије краљеве гарде; Влада их је наравно издашно финансијски помогла због жртве коју су поднели.
[18] Максим је наводно био у затвору због злостављања жене, међутим у листу За Отаџбину нађено је неколико његових писама, у којима обраћа пажњу јавности да је ражалован под оптужбом да је обреновићевац. Да ли је случајност што су двојица официра, ражалованих по истој оптужби, погинула тог дана заједно у затвору, остаје нерешено питање.
[19] Један од пресудних натписа који је утицао на одлуку владе изашао је у Правди 28. фебруара 1906: Мрачни типови нису успели да, у својем гњеву против сјајне прошлости, који изазива њихова евнухска неделатност, једним обичним министарским претписом, угуше све историјске успомене, да слисте једну читаву историјску епоху, која им својим сјајем засењује очи. Ма како они брутално угушивали звуке оне јасне и лепе химне, ипак она ће одјекивати широм Српства.
[20] учешће кнеза Петра Карађорђевића у убиству Књаза Михаила, није до краја истражено; познато је да је десетак дана пред Књажево убиство, страна штампа њему непријатељски наклоњена, која је очигледно била упозната са припремама за убиство, предлагала да у случају његове погибије на престо дође Петар Карађорђевић; британско министарство спољних послова направило је фасциклу непосредно после Мајског преврата, у којој је сакупљало све доказе о његовој повезаности са убиством у Кошутњаку. Према документима из те фасцикле доказа за његово учешће је било, али недовољно, да се са сигурношћу може установити; недостајало је неколико докумената који би то потврдили. Тако долази на ред филм Мирослављево јеванђеље – У почетку беше реч, у режији Бошка Савковића; премда се ни у овом филму не изражавају похвално о последњем Обреновићу, чиме се ми нећемо бавити, овде је саопштена једна нова чињеница. Наиме у делу када наратор говори о судбини Мирослављевог јеванђеља приликом повлачења српске војске, он каже да је оно пронађено у краљевој личној архиви (мисли се на Краља Петра), заједно са неким папирима везаним за убиство Књаза Михаила. О судбини и садржају тих папира даље није било речи, али сам навод да су такви папири постојали и да су се налазили тако скривени, додатно потврђује британску теорију.
Што се тиче учешћа у убиству последњег Обреновића, оно је још очигледније; прича по којој је тада претендент на српски престо од новинара тог јутра сазнао да је постао српски краљ је фантастична. Његово касније понашање према завереницима, показује да је међу њима постојао ако не писани, онда свакако прећутни договор...
[21] Да појаснимо у то доба које је било обележено превирањима, сталним променама влада, није постојала сагласност око било ког питања, па тако ни око југословенства. Неки су се залагали за политику „интегралног југословенства“ други „троименог народа“, али сви су се они слагали да је потребно да се створи једна нова држава, која ће бити на другим основама.
[22] Питање које се често поставља јесте ради кога и чега обреновићевска друштва удружења, када они више немају наследнике? Прво ова тврдња није тачна, јер ниједна породица, а камоли једна српска сељачка породица из деветнаестог столећа, не може да буде у потпуности сасечена у корену. Наследници који постоје не појављују се у јавности, јер немају намеру да улазе у српску политику. Они су поднели молбу француским властима, да им се дворац у Бијарицу врати. Међутим, чак иако би била тачна тврдња да је династија Обреновић истребљена, то не спречава обреновићевце да се сећају ове династије и прослављају њене тековине. И српске средњовековне династије нису оставиле своје наследнике, па то никога не спречава да се тих династија сећа. Зар би грађани Врања и целе јужне Србије, који су ослобођени од краља Милана Обреновића, требало да забораве да су ослобођени из тог разлога што та династија нема потомке? Наследници Обреновића нису крвни, већ они који ће наставити њихову политику, а да би се до тога дошло потребно је да се оснују обреновићевска друштва, како би се проучавала и коначно схватила њихова политика.
Литература
Васа Казимировић, Црна рука, Београд 1997
Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба, Београд 1989
Jules Duhem, La question Yougoslave, Paris 1918
Димитрије Ђорђевић, Србија на раскршћу векова,1983
Драгиша Васић, Деветсто трећа(Мајски преврат),Издање штампарије Туцовић,Београд, 1925
Слободан Јовановић, Сабрана дела, том XI,Београд, 1991
Малиша Станојевић,Портрет народног краља, Чигоја,Београд,2005
Драгољуб Р. Живојиновић,Краљ Петар I Карађорђевић, том други,Бигз,Београд,1990
група аутора,Историја српског народа,шеста књига, први том,СКЗ,Београд,1983
Добровољачки гласник,Б еоград,јун 2003
Др Никола Вучо,Привредна историја Србије до првог светског рата, Научна књига,Београд, 1955
Небојша Родић и Љубомир Ив. Јовић,Владе Србије 1805-1996, Службени гласник,Београд,1996
М. Павловић,Отац и син.Уп.Крв словенства 1914-1924, Београд,1924
