АНЕКСИЈА КОСОВА

Џон Лохланд, експерт на Институту за демократију и кооперацију у Паризу, говори за Геополитику

С моје тачке гледишта, заиста, признавање независног Косова представља болесну шалу. Сви смо добро упознати са чињеницом да  Косовом управља Европска унија и да оно представља огромну америчку војну базу. „Национална химна“ Косова позајмљена је од Европске уније, застава је копија застава Босне, а у Уставу се упорно понавља да су власти Косова под строгим међународним надзором. Каква је то, онда, независност? Заиста то више подсећа на анексију Босне 1908. године од стране Аустрије. Према томе, сматрам да је то само још један случај протектората Запада на Балкану.

Молим Вас да нам прокоментаришете међународне односе након последњих догађаја у Грузији. Видимо да је реторика у Вашингтону, а и у неким другим западним престоницама запаљива, а да се у Црном мору, као и у време Кримског рата, гомилају ратни бродови. Да ли је период „идиле“ након хладног рата завршен и да ли смо на почетку нове конфронтације на релацији Исток – Запад?  

- Свакако сматрам да је криза у Грузији доказ конфронтације Истока и Запада, али не верујем да та конфронтација представља нешто ново. Наиме, већ дуго влада тенденција ка кварењу односа између Истока и Запада, нарочито Москве са једне стране и Лондона и Вашингтона са друге. Главно обележје у погоршавању односа представља одлука Сједињених Држава да постави свој такозвани систем антиракетне одбране на територији Пољске и Чешке, и то је корак за који је Русија убеђена да је усмерен против ње. Било је и неких мањих догађај, попут избацивања тројице руских дипломата из Лондона недуго након што је Гордон Браун именован за премијера.

Генерално, односи са Русијом били су погоршани приликом експанзије НАТО (НАТО је сада позициониран на мање од сто километара од Санкт Петербурга) као и, наравно, америчким неоконзервативним покушајем креирања униполарног света. Протеклих неколико година Москва је била веома експлицитна у одбијањима концепта тог униполарног света, недавно је и председник Медведев негирао такав концепт, напоменувши и да се руска спољна политика тиме руководи.

Тако да, већ дуго се ствара подлога са кризну ситуацију у Грузији. Заиста, иако нама није познато зашто је Грузија заправо извршила напад (да ли је то урадила уз одобрење Вашингтона?) изгледа очигледно да се неко, било у Тбилисију или у Вашингтону кладио на руску пасивност, што је било утемељено на чињеници да Русија заиста и јесте била у фази геополитичке повучености од 1991. године.

Било како било, не верујем да ће догађаји који се одвијају на Црном мору резултирати војном конфронтацијом. Запад (укључујући Американце) врло јасно ставио до знања да се неће борити са руском војском да би помогао Грузији да поврати контролу над двема сецесионистичким провинцијама. У сваком случају, изгледа потпуно немогуће замислити такав сценарио – америчка „храброст“ досада је била испољавана само према малим, слабим државама (Југославији, Авганистану, Ираку) а рат који се одвија у Ираку и Авганистану значи само то да се Запад тренутно не може више ни са ким борити, а нарочито не против велике земље каква је Русија. Тако да, сматрам да Грузија никада неће ступити у НАТО – а, самим тим, мислим да то неће учинити ни Украјина, у којој је дошло до колапса про-НАТО коалиције. Мишљења сам да да нам је криза у Грузији указала на фундаментално премештање баланса светске моћи, то јест да су, на заласку председничког мандата Џорџа Буша, Сједињене Државе, а не Русија, нација која је сада у фази повучености.

Једна од најпопуларнијих речи у дипломатској политичкој терминологији је „енергетска безбедност“. Последњих месеци медији алармирају европско јавно мњење да Русија „злоупотребљава енергенте у политичке сврхе“. Да ли сматрате да је тај страх оправдан и да ли су енергенти постали заиста тако толико важни. Да ли се америчка окупација Ирака може објаснити пре свега потребом да се контролишу нафтни ресурси? Да ли се и у том енергетском кључу може посматрати криза у Грузији као и последње путовање потпредседника САД-а Дика Чејмија на Кавказ?

-У потпуности се слажем са тим да је кључ за тренутни конфликт између Истока и Запада налази у енергији. Амерички неоконзервативни циљ успостављања униполарног света под вођством Сједињених Држава (овај став изражен је у књигама политичара и левице и деснице у Вашингтону, од Збигњева Бжежинског до Џошуе Муравчика)  - управо почива на преузимању контроле над светским енергетским ресурсима. Ово, наравно, објашњава повезаност САД са Арабијом, са ратом у Ираку, као и покушајима проширења у Централној Азији. Разлог због којег Русија остаје непријатељ и након окончања Хладног рата лежи у чињеници да је она главни снабдевач енергијом који је превише велики да би био потчињен контроли Запада. Неко време успех је био забележен, за време Бориса Јељцина, али је пројекат пропао након пада валута 1998. године. Након тога, Русија је почела да поново гради своју моћ, видевши до каквог хаоса ју је довео тај пројект Запада. Грузија је важан део зато што кроз њену територију пролази нафтовод од Каспијског језера до Медитерана. Али, и Русија је радила на томе да прошири своју улогу на пољу дистрибуције енергије, и у виду грађења нових цевовода али и дипломатским  путем. Планира се изградња новог цевовода који би требало да води од Русије до Немачке; недавно је и Казахстан Русији пружио подршку по питању Грузије. То наравно не значи да Русија има намеру да користи нафту и гас у геополитичке сврхе као што Запад има обичај да тврди. Након свега, Русији је у интересу да обезбеди енергенте поуздано, и без икакве политичке конотације. И не само енергенте, већ и друга економска добра. Дакле, руски одговор на план Запада да успостави потпуну контролу над залихама нафте и гаса – и зато није Русија та који испољава монополистички став на овом плану, већ Запад.

О феномену глобализације написано је мноштво књига, студија, чланака... Да ли ће глобализација, као збир објективних економских и технолошких процеса, и мондијализам, као свесна политичка оријентација која поништава сваку врсту националних и аутохтоних идентитета, поништити сва социјална достигнућа и напоре европских друштава у последња два века да се изгради једно хумано и социјално одговорно друштво?

-Глобализација представља и чињеницу о модерном свету и политичку идеологију. Неко може подржати (или макар прихватити) ово прво без обавезе да прихвати ово друго. Према овој идеологији, националне државе морају престати да постоје због тога што је светска економија постала међузависна. Ово је нетачно. Националне државе могу међусобно трговати колико им је воља без одрицања од сопственог суверенитета. Проблем се рађа са идеолошки настројеним наднационалним организацијама, какве су, на пример, Међународни монетарни фонд, Светска банка или Европска унија. То су организације које имају сопствени интернационалистички и наднационални програм и које су, заиста, у потпуности свој рад идеолошки посветиле нестанку националних држава као и уништењу свега што је у друштву традиционално. Али, нема разлога због којег би државе морале прихватити њихову јурисдикцију, што је политичка одлука. Тако да ја не мислим да би европска друштва, која сматрам најнапреднијим у свету, требало да зазиру од међународне трговине. Чини ми се да она имају горуће проблеме које би пре требало решавати, ту мислим нарочито на демографски колапс.

Ако смо добро схватили, постали сте сарадник Руског института за демократију са седиштем у Паризу, на чијем челу је др Наталија Алексејевна Нарочницкаја. Шта Вас је мотивисало на сарадњу са овом научном институцијом, која се појављује након једног дугог периода институционалног, културног и научног одсуства Русије у Европи?

- Наталију Нарочницку познајем већ дуги низ година, чак смо се и упознали 1999. године у Београду, у коме смо се обрели да бисмо Србији пружили подршку приликом НАТО напада. Одувек сам се дивио њеном раду а од тада смо постали и јако добри пријатељи. Имамо исте погледе о улози суверенитета у међународном систему и о начину на који моћ међународних организација може, лако, бити злоупотребљена. Када сам сазнао да је управо она била именована за председницу новог института, питао сам је да ли бих могао да сарађујем са њом и она се одмах сложила. Надам се да ћемо успети да остваримо неки позитиван утицај у Европи заједно. На нашим иницијалним сусретима у Паризу већ смо били веома дирнути многобројним изразима добре воље од стране великог броја добронамерних људи који су били одушевљени оснивањем Института.

Очекујући Ваш долазак у Србију и на Косово, претходно желимо да наши читаоци упознају и Вас и Ваше гледање на ситуацију и стање у јужној српској покрајини. Како бисте нам могли пренети ваше гледање на политику западних сила према Србији, као и одлуку Америке и великог броја држава ЕУ да призна независно Косово?

- Наравно да сам одувек био противник војних интервенција уопштено, а нарочито када је у питању рат на Косову 1999. године. С моје тачке гледишта, заиста, признавање независног Косова представља болесну шалу. Сви смо добро упознати са чињеницом да  Косовом управља Европска унија и да оно представља огромну америчку војну базу. „Национална химна“ Косова позајмљена је од Европске Уније, застава је копија застава Босне, а у Уставу се упорно понавља да су власти Косова под строгим међународним надзором. Каква је то, онда, независност? Да сам ја Албанац са Косова који би желео да буде део народа који би имао право на самоодлучивање – онда бих тренутна решења оценио као срамотна. Дакле, сматрам да такозвана „независност“ није ништа друго до резултата неког властитог интереса. Заиста то више подсећа на анексију Босне 1908. године од стране Аустрије. Напоменуо бих и да је мали број земаља ван Европске уније и Сједињених Држава које су признале независност Косова, тако да постоји веома мала шанса да ће се икад придружити Уједињеним нацијама. Према томе, сматрам да је то само још један случај протектората Запада на Балкану.

Биографија Џона Лохланда

Џон Лохланд ради на Институту за демократију и кооперацију у Паризу. Књиге које је недавно написао су: „Историја политичких суђења од Чарлса Првог до Садама Хусеина“ (Питер Ланг, Оксфорд); „Шелинг против Хегела – од немачког идеализма до хришћанске метафизике“ (Асгејт, Лондон) и „Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корупција међународне правде“ (Плуто Прес, Лондон). Писао је за велики број британских и европских часописа, укључујући „The Guardian”, “The Spectator” „The Mail On Sunday”. Он је и бивши предавач политике и философије на Институту политичких наука у Паризу као и на Париском Универзитету III Sorbonne Nouvelle