Репортер Геополитике у посети Индији земљи између Запада и Азије
Након петонедељног маратона, у Индији је 16. маја окончано највеће гласање на свету – победом Конгресне партије. Резултати ових избора ће свакако значајно утицати на геополитичку равнотежу Азије и света. Са преко милијарду становника, моћном индустријом и позицијом азијског стожера, Индија се све више афирмише као једна од последњих великих суверених држава у свету. Али, шта ми знамо о том великом пространству, о његовом политичком и социјалном систему и стремљењима?
пише: Слободан Деспот
Овог пролећа сам пропутовао Индију са истока на север и са севера на југ. Двадесетак дана за седам милионских градова: веома кратко време, али довољно да се упије атмосфера и да се уоче непојмљиве географске, историјске и људске димензије ове засебне цивилизације.
Пут ме је из Калкуте одвео у Бодгају, светилиште будизма, где је принц Сидарта седео под смоквом све до просветљења и тиме постао Буда - пробуђени; а затим у свети Бенарес (Варанаси) на Гангу, најстарији живи град на свету, па у Делхи, Бангалор - технолошки центар Индије, Мадрас (Ченај), и најзад у Пондичери на југу, некадашњу престоницу индијских колонија Француске.
Спуштање из увеле Европе у вреву, запару и силовите органске мирисе Индије представља прави удар на чула, срце и ум. Такав сам удар и прижељкивао - и нисам се разочарао. Прелазак из друштва умртвљеног денаталитетом и општим старењем, разним страховањима, легализмом и политички коректном дресуром у тај пренасељени, хаотични и енергичан свет врло брзо је изазвао темељно преиспитивање сопствених представа о свету. А и релативизацију неких брига које се нама, Европљанима, чине најважнијима на свету.
Упркос мудрим саветима и пробраним лектирама, разноликост и жестина свих индијских искустава су ме ошамутиле и буквално оставиле без речи. Ево ме у земљи бучној и разузданој као Италија - али са 23 званична језика, милијарду и сто педесет милиона становника, мноштвом вера, сукобом индуизма, ислама и хришћанских секти. Ево ме у потпуно очуваном традиционалном, кастинском друштву чији се обичаји, вредности и ношње нису битно изменили бар у последња три миленијума, а из ког држава годишње црпи 250'000 врхунских инжењера - више од Европе и Америке заједно! Ручавам вегетаријански кари за двадесетак динара у скромним уличним мензама - вечеравам у климатизованим ресторанима с избором западне гастрономије. У истом дану посећујем храмове посвећене Шиви и непрегледном индијском пантеону, беле џамије и ашраме небројених гуруа и секти - а затим идем на пословне разговоре са младим информатичарима.
Такве контрасте нигде још нисам видео: Индија је, колико знам, последњи случај опстанка живе традиције у савременом свету. Живахност те древне културе након колонизације и, однедавно, културне американизације, испуњава ме и радошћу и небројеним питањима. Шта је остало од Гандијевог наслеђа, социјализма и несврстаних? Шта одржава ту заједницу толико различитих народа и вера? Како се она одупире свеопштој уравниловки и глобализацији? На шта личи свет виђен из Делхија?
У том истраживању сам, на срећу, могао да рачунам на помоћ једног врсног познаваоца индијских језика и цивилизација. Ком Карпантје де Гурдон (Côme Carpentier de Gourdon), изданак старе француске породице и оријенталист, већ годинама живи у Делхију и уређује званични геополитички часопис Индије, World Affairs (Светска посла). Часопис, а још више знање и ум његовог уредника, представљају прворазредни извор и увод у начин мишљења овог енигматичног света. Уочи кључних избора у Индији, најзанимљивије је било разговарати о положају и будућој стратегији те велике и слабо познате силе у расцепу између агресивног Запада и све јаче руско-кинеске осовине.
Са преко милијарду становника, Индија важи за „највећу демократију на свету“. Како та демократија изгледа изнутра?
-Индија је парламентарна демократија која покушава да помири систем наслеђен од Енглеза са старим традицијама локалне самоуправе. Отуд тај чудан спој популизма, клијентелизма и феудалности, обележен све већом корупцијом. Кристоф Жофрело (Christophe Joffrelot) је недавно објавио књигу чији наслов суштински описује ствар: „Демократија преко касте“. Породични кланови остају значајан фактор у тој једначини, било да је реч о старим владајућим или племићким династијама (има их више хиљада) или о наследницима отаца независности (посебно породице Нехру-Ганди) али исто тако о новим плебејским олигархијама које су у процесу формирања.
Узевши у обзир културну, етничку и политичку разноликост ових људских маса, како то да се Индија није након независности распала или постала диктатура?
- Управо је та разноликост сачувала слободу спречавајући да ма која заједница или конститутивно тело постигне монопол власти, државне или привредне. Ниједан лидер, ма колико популаран, овде не постаје национални идол, јер је Индија земља бројних мањина, али без праве хомогене већине. Индија је у правом смислу речи земља у којој супротности коегзистирају без великих сукоба или, у сваком случају, без узајамног искључивања.
Та општа равнодушност према другим заједницама је узрок нереда, привидне анархије, немара али је исто тако и фактор стабилности. На пример, у Бенгалу и Керали и данас владају комунисти. Али тај комунизам су завеле више касте и прилагодиле га својој културној традицији.
Изненађујуће је то што је у неким државама – посебно у Бенгалу – очуван неки старински социјализам, а ту и тамо се још јављају и герилско-марксистички покрети. Како то да ови обрасци опстају упоредо са конзервативизмом северозападних држава и неолиберализмом нове богате класе?
- Индија је претрпела низ трансформација током векова, често услед страних инвазија. Најсвежије су турско-иранска, португалска, француска и енглеска. Данас се намеће амерички културни модел једној земљи која, без обзира на стечену независност, још увек живи под утицајем енглеског колонијализма. Неки се с правом брину да тај нови талас не увезе најнесрећније аспекте америчког начина живота, међутим, синтеза тих новина и традиције може и да модернизује земљу у добром смислу. То ће много зависити од глобализације и од последица кризе која се неминовно шири. Постоји бојазан да индијска дијаспора која се враћа из Америке не одвуче државу под скуте Вашингтона, но амерички систем изгледа све мање поуздан и препоручљив, чак и у очима његових традиционалих присталица.
Између разних токова хиндуизма, будизма, ислама, хришћанства, Индија је прави верски котао. До сада су те религије успеле да живе једна до друге, без критичних судара. Како дефинисати ту изузетну индијску „толеранцију“?
- Индијска толеранција произилази пре свега из релативизма традиционалне мисли која сматра да до истине води неограничени број путева. За Индусе, истина је универзална али непојмљива људском уму. Отуд и немогућност да се дисквалификује нека заједница или било које религиозно или културно схватање, те велики број Индуса природно остварује разне облике синкретизма у свом свакодневном духовом животу.
Атентат у Бомбају, новембра 2008, обеледанио је исламски проблем у Индији – проблем, који уосталом, не постоји од јуче. Да ли је то део „међународног тероризма“ у који је Буш уперио прстом након 11. септембра, или проблем са конкретнијим регионалним коренима? Коме, заправо, користи тај злочин?
- Атентати у Бомбају су последица конфликата насталих у Авганистану и Пакистану између Сједињених Држава и њихових НАТО-вазала са једне стране и локалног становништва са друге. Одавно већ, и пре 2001, Вашингтон покушава да увуче Индију у свој цивилизацијски рат. Са друге стране радикални исламистички покрети Средњег истока оптужују Њу Делхи да подржава Запад и Израел мање-више отворено. Тачно је да су за муслимане интегристе Индуси неверници против којих је свети рат латентан али муслиманске државе савезнице атлантског Запада су такође мете представника „Џихада“, салафиста или вахабиста.
Углавном, главни профитери атентата у Бомбају су индијске и стране присталице јачег прозападног става и зближавања Индије са САД и Израелом за борбу против заједничких непријатеља, посебно Пакистанаца, али на дужу пругу и Кинеза. Атлантске силе вешто манипулишу претњом исламског тероризма како би постигле своје циљеве, док Американци одржавају, као што ми то знамо, дубоке везе са бројним џихадистичким групама, које већ деценијама хране и штите.
Западни медији помињу све чешће претње хиндуистичког национализма. Какав је то национализам и чиме је поткрепљен?
- Верски хиндуски национализам настао је пред саму независност, посебно на западу земље (у бомбајском региону, инспиришући се великим ратом за независност који је објавио Шиваџи, херој покрета Махарата против монголског муслиманског царства у 17. веку. Током тридесетих година овај покрет, који је истовремно био и верски и паравојни, а истовремено укорењен у локалну, индијску културу, био је под утицајем европских фашизама. То сложено наслеђе још је осетно унутар РСС-а, добровољачке милиције која сачињава окосницу БЏП-а (Bharatiya Janata Party, Странка индијског народа), странке националистичке деснице. Међутим, иако је дуго подсећао на неки индијски „национални “, БЏП као друга партија у земљи и садашња глава опозиције пре се приближава хришћанској демократији, европском десном центру или, у најекстремнијем случају, америчким републиканцима.
Сведоци смо, посебно на југу, значајног бујања хришћанских заједница протестанске оријентације. Како народ прима тај активизам?
- Тај прозелитизам и рад на преобраћивању у хришћанство проистиче нарочито из евангелистичких англо-саксонских цркава, чије мисионарске активности нису без последица по друштвену и политичку стабилност земље. Та дестабилизација традиционалних равнотежа често изазива оштре реакције, утолико пре што се напори мисионара посебно концентришу на најсиромашнија и најизолованија племена, која се на тај начин радикализују, приклањајући се сепаратизму или бар антихиндуским ставовима. Може се очекивати све више нереда и конфликата уколико та ситуација потраје јер многи у Индији сматрају да ови процеси, којима се понекад придружује Католичка црква у име солидарности међу хришћанима, подривају државу. Старој индијској толеранцији често нема места у милитантној идеологији коју пропагирају евангелисти, баптисти и други „Христови војници“ под изговором образовања, милосрђа и социјалних реформи.
На међународном плану, америчка влада се последњих година јавно улагивала Индији. Зашто?
- Бушове Сједињене Државе су виделе Индију као стратешког савезника (читај „вазала“) против Муслимана и Кинеза. Изгледа да се Обамина администрација више окреће ка Кинезима чија је улога кључна у контексту светске економске кризе. Ипак, по својој величини, становништву, стратешкој ситуацији, индустрији, војној сили и људским капацитетима, Индија остаје незаобилазна сила. За сада она покушава да остане у добрим односима са свим великим силама, не приклањајући се ниједној на ексклузиван начин, сходно традицији несврстаности.
Америчка идила, како се данас чини, више не делује толико привлачно?
-Данашња владајућа елита посебно жели да својој нацији обезбеди улогу велике силе, на коју она и претендује. Доминантна економска мисао је данас импрегнирана либерализмом и Индија се до сада није придружила покрету социјалног реформаторства који је букнуо у Латинској Америци током последњих година. Индија је живела у неком облику неефикасног социјализма све до реформи започетих пре неколико година и још увек се „пали“ на капитализам са почетничким ентузијазмом, иако се, додуше, влада супротставила притисцима за приватизацију банака и великих индустријских предузећа. Када видимо шта се данас дешава другде у свету, можемо да закључимо да је мудро поступила.
Нехруова Индија је била један од суоснивача покрета несврстаних, са Египтом из доба Насера и Титовом Југославијом. Шта је данас остало од тог „трећег пута“ зацртаног између капитализма и совјетског социјализма?
- На дипломатском плану, Индија тражи начин да се држи средњег пута помажући изградњу мултиполарног света. Она себе види као једну од пет-шест независних сила које ће се у будућности узајамно балансирати. Зато и умножава споразуме и договоре са другим главним актерима, Европском Унијом и земљама у њеном саставу, Русијом, Кином, Бразилом, Јужном Африком, земљама Персијског залива, Јапаном и чланицама АСЕАН-а. Све то у циљу да избегне приступање једном блоку сукобљеном са другим, био он западни (НАТО) или евроазијски (Шангајска организација за сарадњу).
Сматрате ли да је тешко уплитање западних сила у југословенску кризу повезано са улогом коју је ова земља одиграла на међународној сцени као барјактар несврстаних?
- Делхи се чврсто противио међународној кампањи против Југославије, старог несврстаног савезника. Индија одржава добре односе са другим оснивачима покрета несврстаних као што су Египат и Куба и овде су сви схватили насилно отцепљење Косова као претњу територијалном интегритету и саме Индије... Данас Косово, сутра Кашмир или био који други део земље који би пожелео да се отцепи! НАТО агресија на Југославију очигледно је имала за циљ да одржи лекцију непокорнима широм света, како им не би пало на памет да се супротстављају светском поретку који намећу Вашингтон и Лондон.
Превод са француског Вукица Ђурђевац-Грујић
Антрфиле:
Еколошка катастрофа
Индија преплављена пластичним отпацима, а градови се гуше у смогу. У поређењу с њом проблеми европског загађења изгледају безазлено. Да ли постоји свест о великој еколошкој катастрофи у коју земља неминовно срља?
- Горњи слој постаје све више свестан тог акутног проблема, т.ј. претње од загађености и угрожавања животне средине, утолико пре што су хиндуизам, будизам и њихови деривати „еколошке“ религије у правом смислу речи. Међутим, треба подсетити и да је Индија земља са богатим и разноврсним биљним и животињским светом. Чак су и велики градови као Делхи и Бомбај пуни птица и различитог зверја, које не даје утисак да претерано пати од загађености. Централна влада и бројне регионалне или локалне администрације чине велике напоре у циљу заустављања најпогубнијих ефеката загађења, али су резултати незадовољавајући јер је проблем огроман.
глоса:
Данашња владајућа индијска елита посебно жели да својој нацији обезбеди улогу велике силе, на коју она и претендује. Доминантна економска мисао је данас импрегнирана либерализмом и Индија се до сада није придружила покрету социјалног реформаторства који је букнуо у Латинској Америци током последњих година. Индија је живела у неком облику неефикасног социјализма све до реформи започетих пре неколико година и још увек се „пали“ на капитализам са почетничким ентузијазмом, иако се, додуше, влада супротставила притисцима за приватизацију банака и великих индустријских предузећа. Када видимо шта се данас дешава другде у свету, можемо да закључимо да је мудро поступила.
Глоса:
Индија одржава добре односе са другим оснивачима покрета несврстаних као што су Египат и Куба и овде су сви схватили насилно отцепљење Косова као претњу територијалном интегритету и саме Индије... Данас Косово, сутра Кашмир или био који други део земље који би пожелео да се отцепи! НАТО агресија на Југославију очигледно је имала за циљ да одржи лекцију непокорнима широм света, како им не би пало на памет да се супротстављају светском поретку који намећу Вашингтон и Лондон.
