Уго Гауденци, директор римског дневника „Ринашите“, говори за Геополитику
Ми Италијани имали смо проблем сличан Косову, а имамо га још; то је проблем Истре и Далмације. Ви знате да је Тито протерао из тих крајева 350.000 Италијана. Грешка ондашње Италије је та што је потписала чињенично стање. Још постоје општине, градоначелници у изгнанству, рецимо чувени модни креатор Мисони је градоначелник слободне општине Задар у изгнанству. Или, рецимо, Осимски споразум. Кажу нам: потписали сте одвајање Б зоне Трста. Ваша је грешка што сте потписали, али сте потписали. Настојте да никада не признате данашње чињенично стање на Косову и Метохији
Разговор водио (и превео): Драган Мраовић
Уго Гауденци (Ugo Gaudenzi) је директор „Ринашите“, римског дневника „националног ослобођења“ који се дистрибуира на територији целе Италије. Био је дописник АНСА на Блиском истоку и разних италијанских листова, као и директор дневника Уманита. Овај лист национално-европске социјалистичке оријентације износи ставове националне левице у прилог европском националном ослобођењу од англоамеричке доминације и аналитичке критике међународних финансијских олигархија. Лист има дописништва у Милану, Верони, Сори, Казерти, Напуљу, Даблину, Паризу, Букурешту, Бејруту и Београду.
Који је у овом тренутку Ваш поглед на геополитику уопште, са освртом на Балкан?
- Разговарамо у часу међународне финансијске кризе, док влада застој који се користи, по мени, у Сједињеним Америчким Државама и уопште код атлантиста у које ми сврставамо и Велику Британију, а нажалост, сада и Француску, за покушај да се изнађу неки нови ресурси да би се преживела финансијска криза. Обично су ратови инструмент изласка из криза. Други светски рат био је производ кризе из 1929. године. Десет година касније америчка економија је још била на коленима и само захваљујући том рату америчка привреда је изашла из кризе. Када видим неко стање слично ономе у Хондурасу, повећање броја база у Колумбији, САД које покушавају да продру у Африку са више моћи, када видим Ирак, Авганистан, све у свему повећање војне машинерије, онда видим ту атлантску вољу да реагује на кризу стежући још више обруч око земаља које имају сировине. Имамо Кину која у овом тренутку кочи ту опсаду, а пре свега то чини изузетно дипломатска и интелигентна политика Москве.
Медведев и Путин су успели, на пример, да се недавно врате у игру у пројекту „Набуко“ који је требало да буде антагониста Москви, тако што су наметнули руско присуство у том гасоводу који ће стићи до Јадрана, наравно преко Румуније, Бугарске, Македоније, Косова и Црне Горе.
А тај гасовод „Набуко“ је појашњавао, по мени, још пре десет година, разлог агресије на Србију, зашто је разбијена Југославија. Наравно, „Набуко“ није једини разлог, али је и он један од разлога. Био је потребан коридор за слободно тржиште. Бондстил на Космету је изграђен и ради контроле над тим гасоводом.
Италија и Србија имају добре односе, а један од добрих договора је гасовод Јужни ток у коме су партнери Русија, Србија и ваша компанија ЕНИ?
- Енрико Матеји је измислио ЕНИ, а та компанија је била једино оружје националног суверенитета Италије до данас. Матеји је убијен, то је истина, у авионском удесу који је био намештен, јер је успео да добије преференцијалну линију са Ираном, са оцем шаха Резе Пахлавија. Иако је компанија ЕНИ озбиљно нагрижена, са око 20% учешћа финансијског фонда, који је близак Соросу, она остаје и даље наш једини бедем економског суверенитета у свету.
Морам признати Берлусконијевој влади, иако је она мој политички супарник, да она пушта ЕНИ да ради оно што треба да уради и да има привилеговану линију. То је чин не само италијанске националне суверености, већ и српске и руске националне суверености.
Поред ЕНИ-ја, „Фијат“ обнавља, иако са тешкоћама, своју производњу у Србији, има и других мањих пројеката, али се чини да нисмо довољно искористили заједничке могућности. Док са неким земљама Запада све иде веома брзо, са Италијом није баш тако. Скоро да се помисли да неко ставља клипове у точкове наше сарадње?
- Има и тога, али бих рекао да постоји дипломатска неспособност да се иде у корак с временом. Морам да кажем да је било боље у време постојања два блока када су се формирале међудржавне мешовите комисије, јер се у њима одмах одлучивало. Мали и средњи предузетници треба да буду позивани, а то није задатак Италијана, већ Србије. Треба стварати ситуације да се створе односи свих врста, укључујући и културне, јер су и они од темељног значаја. Србија треба да иде, рецимо, у регион Венета и да створи односе са регионом, јер тамо влада осећај снажног пријатељства и симпатија између два народа.
Кроз историју се Италија трудила да спречи излазак Србије на Јадран, бар до пада Мусолинија. Придружујући се НАТО и Америци у њиховим геостратешким намерама, помогла је сецесију Црне Горе и тиме излазак Србије на море. Да ли је то хтела или морала да учини?
- По мени, морала је то да уради. Италија има 116 америчких база на свом тлу, па нема национални суверенитет довољан да води независну спољну политику. Мусолинијева политика је својевремено била и нека врста солидарности са монархијама. Пажња Италије према Балкану била је увек велика. Али, у то време је постојала независна италијанска спољна политика, без обзира ба то да ли исправна или погрешна, док данас то није тако. Неко је својевремено рекао да треба подржати Ругову и Ругова је био подржан. Ватикан је преко Каритаса достављао оружје за ОВК-а. Ринашита је објавила фотографије о томе на првој страници, када је заплењен камион Каритаса пун оружја. Италија нема независну спољну политику.
Ипак, ваше снаге на Космету добро обављају посао и захваљујући њима још увек постоје многи наши манастири. Ваша бригада карабињера Фолгоре је чак добила и одликовање Српске православне цркве?
- Италијански карабињери припадају италијанским специјалним снагама војног карактера и они су специјалисти са великим међународним искуством у разним светским кризама. На пример, „Ринашита“ је створила непрофитну невладину организацију за помоћ Србима на Космету. Успели смо да преко карабињера доставимо нешто помоћи, рецимо, неке генераторе, одећу, оно што смо успели да прикупимо у Италији. Карабињери су разносили наше пакете по Витини и другим местима.
Карабињери знају да држе контакте са обе стране, да не разговарају само са пријатељем, већ и са непријатељем ради тражења пријатељског решења, као рецимо у Палестини. Они бране Србе на Космету, јер одлично знају да су ту Срби слабија страна.
Иначе, Италију и Србију одувек прати заједничка судбина, јер смо историјски и културно увек били блиски. Дубровник је био наша заједничка отаџбина, а не хрватска. Дубровник је српско-италијанска прича. Пре две године сам читао у Србији књигу посвећену двестогодишњици Ђузепеа Мацинија, па док ми у Италији заборављамо на сопствени идентитет, ви Срби нас, на овај начин, подсећате на наш идентитет.
У Србији постоје две линије понашања према Космету. Неко каже да се треба одрећи свете српске земље, због чињеничног стања, а неко да то никада не треба учинити?
- Ми Италијани имали смо проблем сличан са Косметом, а имамо га још; то је проблем Истре и Далмације. Ви знате да је Тито протерао из тих крајева 350.000 Италијана. Грешка ондашње Италије је та што је потписала чињенично стање, што га је прихватила, а данас имамо последице тога, јер, упркос свему, преживела је, не зна се како, жеља да се поврате те територије. Још постоје општине, градоначелници у изгнанству, рецимо чувени модни креатор Мисони је градоначелник слободне општине Задар у изгнанству. Или, рецимо, Осимски споразум. Кажу нам: потписали сте одвајање Б зоне Трста. Ваша је грешка што сте потписали, али сте потписали.
Дакле, немојте да чинити исту грешку коју смо ми учинили. Настојте да никада не признате данашње чињенично стање.
Проблем слободе штампе је озбиљан у Србији, а и у Црној Гори. Чини се да ви Италијани немате такве проблеме?
- (Смех.) Није тако. Ја сам био директор социјалистичког дневника „Уманита“, а сада сам директор дневника „Ринашита“. Док сам био директор листа „Уманита“ редовно сам позиван на разне трибине, наши текстови су цитирани у другим медијима, али када сам постао директор „Ринашите“, затворили су нам свуда врата. Настао је жесток бојкот. Ми смо тиражнији лист од дневника „Фољо“ и „Либерационе“ или листа „Реформиста“, али имамо ове проблеме.
Осуђен сам зато што сам рекао да је Браги, гувернер Националне банке Италије, мафијаш. За сада сам осуђен, али у грађанској парници, а не према неком закону о информисању. Кажем „за сада“, јер видећемо како ће даље ићи процес.
Прича се да сте имали неке проблеме с Црном Гором?
- Ми смо пратили процес у Барију против Ђукановића, али и једну финансијску операцију преко Швајцарске и Милана. У том послу је Ђукановић имао да плати око десет милиона долара за провизију једној миланског групацији. А онда су дошли „емисари“ код сведока кога смо ми навели у листу, Ђукановићеви емисари, с поруком да не иде даље.
Почели сте да радите у Београду пре много година. Сада имате и дописништво? Који су Вам планови?
- Да, почело је то пријатељством са Драгошем Калајићем. Направили смо пројекат у коме смо замислили да Београд треба да буде мост између Рима и Москве.
И даље мислим да је Београд могући истурени пункт ка Москви, ка целом европском истоку, наравно и према Балкану. Створили смо агенцију и издање „Ринашита балканика“ које излази само онлајн, али покрива и Босну, Албанију, цео Балкан. Управо постављамо цели систем тако да имамо мрежу гласова са поменутих подручја у нашем нетворку. Једнако као што то имамо у Италији, где постоје венетска, кампанијска „Ринашита“ итд. Та мрежа би требало да буде у стању да пружи практично некоректну информацију.
Баш некоректну?!
- Да, у смислу да је другачија од слике коју о вама стварају на Западу. Али и као подршку онима који су прави европски националисти.
На крају, како бисте Ви желели да, једнога дана, изгледа Европа, та наша заједничка отаџбина?
- Без Русије нема европског јединства. Она је саставни део Европе. Не саставни, њен темељни део. Њена историја и култура то кажу. Треба да васкрсне нека врста обновљеног интеревропског пакта који би обухватио све државе, Русију посебно.
То би била Европа прејака за укус атлантиста?
- Да, али историја је таласаста. Не можеш увек бити горе.
Глоса:
Други светски рат је био производ кризе из 1929. године. Десет година касније америчка економија је још била на коленима и само захваљујући том рату америчка привреда је изашла из кризе. Када видим неко стање слично ономе у Хондурасу, повећање броја база у Колумбији, САД које покушавају да продру у Африку са више моћи, када видим Ирак, Авганистан, све у свему повећање војне машинерије, онда видим ту атлантску вољу да реагује на кризу стежући још више обруч око земаља које имају сировине. Имамо Кину која у овом тренутку кочи ту опсаду, а пре свега то чини изузетно дипломатска и интелигентна политика Москве.
Глоса:
Италију и Србију одувек прати заједничка судбина, јер смо историјски и културно увек били блиски. Дубровник је био наша заједничка отаџбина, а не хрватска. Пре две године сам читао у Србији књигу посвећену двестогодишњици Ђузепеа Мацинија, па док ми у Италији заборављамо, ви Срби нас, на овај начин, подсећате на наш идентитет. Србија треба да иде, рецимо, у регион Венета и да створи односе са регионом, јер тамо влада осећај снажног пријатељства и симпатија између два народа.
