Проф. др Момчило Милиновић, са Катедре за системе наоружање Машинског факултета Универзитета у Београду, експерт за ракетне технологије, у наставку интервјуа за Геополитику
Разговор водио: Слободан Ерић
Чини се да је завршетак хладног рата посебно добро искористила Кина, која је у Русији и Украјини деведесетих купила много тога из сфере ракетне технологије?
- Ниједна технологија, а посебно не нуклеарна и ракетна као и ракетнокосмичка, не може нестати потписивањем било каквих политичких и стратешких споразума. Споразуми служе само да се такве технологије привремено избаце из концепта војне оперативне и тактичке употребе, а не да се поништи њихова суштинска могућност примене. Уништавањем ракета средњег и малог домета читави концепти балистичког наоружања одмах су обогатили пре свега Кину, и њена ондашња скромна знања тог времена таман унапредили за најважнију тактичко-оперативну употребу одбране кинеске државе. Наиме, Кина, као растући економски џин подигнут Америком, угрозио је прво стару азијску технолошку силу Јапан, а посебно нове растуће, па јој је ракетна одбрана и претња на средњем и малом домету, на главним правцима а пре свега југозападном, јужном и наравно југоисточном и источном постала императив развоја ракетних балистичких, али и ракетних крстарећих технологија. Развојем конфронтације САД и Кине на глобалном нивоу, а пре свега у Азији, Русија 90-их година такорећи на све стране распродаје своје ракетне технологије средњег и малог домета и то како Азије и саме Кине и Северне Кореје, али и земљама не баш наклоњеним Кини, чак и Јужној Кореји и Јапану. То није само куповало време за успон властите модернизације, како нуклеарних стратешких снага тако бројних конвенционалних, морнаричких и ваздухопловних снага, наоружаних ракетама који не подлежу ограничењу домета, али и копнених кратког домета, дозвољених за потребе територијалне одбране. Требало је нову Русију убедити да ништа није окренуто против њене територије на северу и да Кина хоће штит дуж својих обала и бројних положаја америчких база у традиционално непријатељским земљама, а не за сукоб са Русијом и отимање Сибира. Дакле, Кини је требао широки спектар властитог штита типа А2АD на дометима до 4000 км уз обале три мора и два океана. Читави пакети ракетних технологија балистичких ракета класе SS-4 и SS-5, затим SS-12, као и посебно руско ремек-дело, ракета SS-20, похрлили су парцијално технолошки ка кинеским војним компанијама као технолошка понуда, како за копирање, тако и за директан лиценцни развој. Русија извози све што сматра застарелим а употребљивим за нове ракетно-технолошке и космичко-нуклеарне земље аспиранте, и извози ракете чак и према Јужној Кореји, уз истовремени извоз ка Северној Кореји. Оно што нова Русија није хтела да прода дала је већ политички конфронтирана Украјина, као такође преостала производно и конструкторски моћна ракетна и посебно ваздухопловна сила. Русија је била обузета великом трком за стварањем властите нове стратешке нуклеарне тријаде као минималним паритетом према Америци, а Кина је марљиво учила и поступно освајала своје концепте копије и конструкције старијих стратешких ракетних системе на течно ракетно гориво, чија је оперативна стратешка eфикасност била испод 20 посто у односу на савремене руске и америчке. Ипак Кина је релативно брзо освојила технологију домета и смештаја нуклеарних бојевих глава на интерконтиненталне ракете, а у новијој фази технолошког развоја освојила и ракетни погон на чврсто гориво, како за копнене, тако и за подморничке интерконтиненталне ракете класе Dongfeng ознаке DF-31, DF-5, и DF-41, Julang ЈL-1 и ЈL-2, обезбеђујући респектабилну ефикасност, скоро равну западним и руским системима. Ипак кључ кинеских потреба за технологијама су ракете средњег домета, пре свега ракете DF-26 и DF-21 свих варијанти, чији је квалитет гађања доведен на ниво одбране од моћне америчке и азијске прозападне савезничке флоте, и то носача авиона, крстарица и моћно наоружаних разарача са мора, а не само копненог превентивног деловања по америчким и њима савезничким APOD/SPOD базама, укључујући посебно Тајван. Због тога је и продор руске технологије на ракете малог домета, као што су Dongfeng класе DF-11, DF-15 и друге био од великог стратешког али и профитабилног извозног значаја усмереног ка Северној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији и, наравно, Ирану и Сирији.
Да ли је Кина изградила сопствене балистичке ракете?
- Увођењем америчког балистичког штита GMD (Ground-based Midcourse Defense system), којим се обесмишљава како руски тако и кинески ракетно-нуклеарни удар, посебно ракетама са течним ракетним горивом, Кина је хитно освајала пре свега најсавременију технологију ракетних мотора са чврстим ракетним горивом великог калибра, да би их имплементирала на властите балистичке ракете и спречила њихово откривање током лансирања и повећала властиту брзину реаговања. Копијом америчке Pershing технологије и руске SS-20 али Топољ ракетне технологије, Кина је дошла до поменутих властитих балистичких оперативних ракета класе Dongfeng DF 21 и DF-26 средњег домета, али и DF31 ограниченог интерконтиненталног домета са нуклеарним бојевим главама смештеним на мобилне самоходне лансере који делују са променљивих ракетних положаја дуж кинеске територије. Тако Кина своје оперативне нуклеарне способности унапређује пре свега на средњем интерконтиненталном балистичком домету, формирајући нови концепт свеобухватног властитог А2АD штита насталог без ограничења европског споразума о средњем домету и другачијег од новог руског штита ограниченог споразумом. Такав кинески штит стратешки је и територијално свеобухватнији, али ипак још недовољно интегрисан у командно-информационом и сателитском смислу. Настаје стратешки вакуум, који се огледа у томе да једина Кина има комплетан арсенал оперативно употребљивих снага средњег и малог домета, а да је прате Северна Кореја, Иран и делимично Пакистан, које успут такође Кина обилато технолошки помаже као стратешке пријатеље. То досеже чак до посредне подршке Сирији и Хутима у развоју балистичких ракета малог домета, чиме Кина без одговорности логистичку учествује заједно са Северном Корејом чак и у блискоисточним сукобу, рачунајући далекосежно на иранску подршку, како у снабдевању гасом, тако и будућим пројекцијама појаса и пута свиле. Притом, у свему их прати само други азијски џин, Индија, која, иако развија сличне снаге уз обилату руску помоћ, скромно парира кинеској балистичкој моћи без икаквог последичног политичког утицаја у региону. Једину претњу ракетама средњег домета има још Израел, нуклеарним пројектилима Јерихон чувајући свој интегритет од иранске претње. Овакав нови развој ракетно-балистичке технологије познат је као регионални, у даљем тексту ознаке TBМ (Теаtar ballistic missiles), такође нуклеарног потенцијала. Међутим, коначни салдо одбране на средњем домету уопште оперативно немају са копна две главне суперсиле, Америка и Русија, јер су потписале њихово уништење и запоставиле развој такве технологије. Уз кинеске морнаричке системе ЈL-1 и ЈL-2, смештене на подморнице као ракете ограниченог интерконтиненталног домета као и кинеске оригиналне поменуте ракете средњег домета, постају залог кинеске нуклеарне ракетне моћи. Ракете класе Dongfeng DF-5 и DF-41 великог интерконтиненталног домета узвратни су системи за нуклеарни интерконтинентални одговор Кине смештен у силосима, али ипак немају већи стратешки значај ни за Русију ни за Америку због малог броја ракета, осим што обезбеђују технолошки респект Кине као интерконтиненталне силе.
Реците нам нешто о америчком глобалном балистичком штиту, GMD.
- Као што смо већ рекли, развојем технологије политика стабилности одвраћања непријатеља дошла је једног тренутка у фазу поништавања ефикасности првог удара, а под условом да остаје други удар као предност. Она посебно добија на значају и до данас прераста у пресудни фактор светске политике. Међутим, нова ракетна технологија потпуно спрегнута са космичким и земаљским радарским осматрачким и командно-управљачким ракетним технологијама, добија још већи утицај на равнотежу нуклеарних сила. То је појава најсавременије противракетне космичке технологије као технологије антибалистичке заштите. Иако је то актуелно још од 1972. године, антибалистичке ракете накнадним стратешким проценама постајале су главни фактор угрожавања почетне снаге и ефикасности како првог балистичког нуклеарног удара сваке од страна, тако и самог другог узвратног удара. Њиховом појавом обезвређује се број нуклеарних ракета договорених споразумима који почива на одвраћању страна од првог удара јер ефикасност балистичког штита обезвређује ефикасност ракетног балистичког напада страна у сукобу. Антибалистички штит и антибалистичке ракете, чије борбене способности директно зависе од космичких сателитских технологија, тако постају сам врх ракетних питања нуклеарне ракетне моћи. САД, након дугорочне стратешко-технолошке припреме, пре свега космичке и радарско-сензорске, на глобалном нивоу посвећује посебну пажњу и иступањем из споразума о ограничавању такве моћи, добија слободу да развије глобални балистички ракетни штит, GMD, на свим нивоима и дометима. Тако се формира нови ракетни симбол америчке светске силе и њене глобалне надмоћи.
Иако је развој глобалног балистичког штита Америке GMD и заштите од ракета средњег домета Аegis Аshоrе SМ-3 на копну и на мору развијен пре свега за одбрану Америке, имплементиран код америчких савезника представља Америци мач са две оштрице, због пре свега великог страха америчких непријатеља и ривала како да га преваре новом технологијом. Заправо, настаје ново ракетно-технолошко питање, бар делимичне динамичке равнотеже, против оваквих америчких ракетно-космичким технологија које обесмишљавају ефикасност деловања непријатељских и ривалских нуклеарних балистичких ракета. Антибалистички системи Америке GMD и Аegis Аshоrе СМ-3 уз допуну PА системима Thed и Thad ЕR прекривају ефикасним пресретањем све типове ракетних балистичких домета у свим фазама лета ракета, осим у почетној фази лансирања.
Систем је одавно космички пројектован и контролисан, а конструктивна решења подсклопова таквих америчких антибалистичких ракета су део и у садејству са сателитским и космичким системима са функцијом аутономног прецизног навођења на непријатељске балистичке ракете. Симетричним технолошким развојем, дакле прављењем истог штита за властите снаге, не може се сустићи нити парирати већ развијеној америчкој технологији, већ само допунити одбрана из космоса и ваздуха.
Какав је одговор Русије, какав значај има ново хиперсонично оружје Москве?
- Остао је асиметрични одговор који се састоји у обесмишљавању ефикасности америчких ракета за пресретање и то скоро истовременим развојем и увођењем у војну оперативну употребу хиперсоничне ракетне технологије Русије и Кине. Идеја је у главној процедури времена реаговања већ поменутог ООDА, ремећењем концепта брзине одговора на хиперсонични удар и постигнутој прецизности гађања при таквим екстремнобрзим офанзивним системима. За такве системе, процедура узбуњивања и реаговања захтева 2,5 пута краће време него за садашње нуклеарне балистичке ракете, а притом њихова хиперсонична брзина кретања не допушта ни захват ни погодак расположивим америчким антибалистичким GMD штитом. Иначе се трајекторије оваквих пројектила касно откривају и непредвидиве су, па је BMD штит потпуно неефикасан. У томе је хиперсонични асиметрични одговор нове ракетне технологије примењен како против копнених интерконтиненталних циљева, тако и противморнаричких америчких крупних циљева са антибалистичком заштитом Аegis Аshоrе SМ-3 као и ракетама SМ-2 и SМ-6, које немају кинетичке пројектиле за одбрану директним поготком као ракета SМ-3. Кина и Русија развијају своје концепте. Кина поново хиперсонику смешта на средњи домет и вероватно на антиморнарички штит, али и копнени концепт средњег домета на ракете Dongfeng DF-17 и DF-ЗФ, које је самостално развила. Русија овакве хиперсоничне подпројектиле поставља пре свега на нову интерконтиненталну ракету САРМАТ и то и до 16 подпројектила класе Avangard по глави који се креће огромном брзином у ниским слојевима LЕО космичких орбита и који је управљан на циљеве првог и другог нуклеарног удара и то силосе и мобилне копнене системе као и космичке команде центре Америке. Нуклеарној тријади придружују се и ваздухопловне и крстареће морнаричке ракете Zirkон, Kinjal, Dongfeng DF-100 и друге, чак и копнене, на средњем домету, што ће битно променити исход асиметричног одговора Кине и Русије и будуће преговоре.
Има ли Америка могући одговор на руско хиперсонично оружје?
- Америка има чак и симетрични хиперсонични одговор, како на бојевим главама ракета Minitmen-3, тако и на новим главама ракете ТRIDENT-2-D5ЕL, али и новим хиперсоничним крстарећим ракетама, које су у фази завршног тестирања и производње. Међутим, иако три светске силе, Америка, Русија и Кина, сада свака брину о властитим недовршеним идејама ракетне одбране или превентивног и узвратног напада, ипак се кристалише одговор о чему треба разговарати у новом споразуму о интерконтиненталном нуклеарном разоружању познатог као START-3, као и о споразуму о разоружању о ракетама средњег домета, који је, уз бројне оптужбе обе стране Америке и Русије о његовом кршењу, ипак престао да постоји обостраном кривицом. У међувремену, Кина тај споразум једноставно игнорисала јер није ни била потписник, нити је уопште сматрана релевантном светском стратегијском силом тог времена. Данас, међутим, и Кина и Русија на асиметрични одговор упућен Америци хиперсоничним ракетама имају нови изазов од стране Америке: да она најсавременијом ракетно-космичком технологијом, такозваног рата звезда, познатом као Свемирски базирани ракетни пресретачи (Space based interceptors, у даљем тексту SBI) ремети безбедност света и увoди га у нову еру наоружаног космоса, са космичким ракетним или ласерским оружјем усмереним ка Земљи. Тиме се једино може поништити стартна фаза лансирања ракета са хиперсоничним пројектилима пре њиховог лета дејством на њихов балистички ракетни носач као платформу, али и од било ког класичног напада балистичким ракетама чије би пресретање било отежано антибалистичким штитом GMD. То би значило катастрофалну промену свих међународних договора и довело би до новог појма неравнотеже наоружавањем космоса за потребе америчког асиметричног одговора на хиперсоничне нуклеарне глајдере.
Русија и Кина, а наравно и Америка ,располажу технологијама ракетног гађања космичких сателита на ниским LЕО орбитама ,па и таквим скупим SBI системима, односно наоружаним сателитским платформама које су једина поуздана одбрана од лансирања хиперсоничних крстарећих подпројектила методом гађања из космоса ка Земљи.
Увођењем космичких и антикосмичких ракетних система са Земље поново се јавља питање успешности поништавања ефикасности такве ракетне, сателитски инсталиране космичке одбране, која опет не покрива све критичне лансирне тачке на Земљи космичким системом сателитског 24-часовног надзора, због релативног међусобног кретања сателита и ротације Земље. Трошкови поузданог надзора контроле могућег контраудара из космичких орбита од напада интерконтиненталним ракетама са Земље били би обесмишљени новим руским контрасателитским ракетним системима S-500 и Нудољ, као и кинеским системом HQ-16 као већ, експериментално провереним, убицом сателита са Земље, а вероватно и новим сателитским системима за дејство у космосу на непријатељске сателите. То би значило да Америка улази у нову скупу неизвесност одбране и енормно високих трошкова за дејство из космоса, уз допунски ризик непријатељског ласерског и кинетичког антисателитског оружја инсталираног у космосу на сателитима такозваним космичким пресретачима. У тим технологијама чак и предњачи Кина, а за коју је Русија већ одавно експериментално освојила нелеталну ласерску технологију истовремено са Америком и коју би могла лако да имплементира, како за дејство из космоса, тако и за дејство са Земље. Што се тиче оперативних сукоба у регионалним размерама на простору Земљине површине, они се симболизују се ракетама кратког и средњег домета, али пре свега хиперсоничним и високосуперсоничним крстарећим ракетама за дејство са мора на копно и са копна на море, али и моћним ваздухопловством као платформама за лансирање далекометног прецизног крстарећег наоружања, такође хиперсоничних брзина. У тим условима, непријатељски радарски системи, чак и ако могу да реагују и препознају их, немају адекватне брзореагујуће ПА ракете којима могу да их сустигну током гађања.
Да ли садашње међународне односе, након униполарности, посебно у области о којој говоримо, карактерише мултиполарност и триполарност?
- Ракетна и космичка технологија диктира опет нови светски поредак и стабилност света, али и равнотежу светске политике. Иако се увелико помиње термин мултиполарности, ипак је права истина о триполарности, од којих је трећа сила Кина, која и даље увелико зависи од друге две силе, и то руске војне технологије, и америчке ИТ технологије и економије. Кина у свом не само технолошком напредовању у ракетно-космичкој него и у информационој ИТ технологији, по квалитету има пуне ефективне способности, али по квантитету и степену стратешко-командне повезаности својих нуклеарних, конвенционалних, ракетно-балистичких али ракетно-космичких сателитских система, у целини још увек није на завидном нивоу. Најновији уговор са Русијом је молба Кине да јој формира и помогне у реализацији космички базираног командно-информационог система и система за рано упозорење и брзо реаговање на нуклеарне балистичке и космичке претње, за шта Русија има дугогодишње искуство још из доба Совјетског Савеза. Америка нема о томе негативан став, чак сматра да то стратешки није лоше јер пружа поузданост кинеских стратешких снага у своју властиту оперативну моћ и способност, што веома смањује грешку евентуалне злоупотребе или лажног алармирања о угрожености од лажног напада. Кина такође има своју бригу о даљем повећању скромних капацитета интерконтиненталних нуклеарних ракета и броја бојевих глава које нису ни на нивоу четвртине америчких или руских капацитета. Време ће показати да ли ће Кина током своје модернизације број нуклеарних бојевих глава даље повећавати бројем ракета са по једном бојевом главом, или бројем бојевих глава на појединачним интерконтиненталним ракетама као носачима, пошто још нема прецизан командни систем узвратног одговора и технологију командовања при истовременом дејству на више циљева на различитим дометима.
Шта ће радити Кина, Русија и Америка у будућности?
- Вероватнији је избор модернизације Кине на повећаном броју ракета чији је ризик синхронизација истовремене и сукцесивне употребе свих ракета, где ће се Кина ослањати на своје високоразвијене информационе технологије и са њима спрегнуте властите космичке технологије. Русија модернизује своје интерконтиненталне снаге верујући у ефикасност асиметричног хиперсоничног балистичког удара, за који поуздано зна да не може бити пресретан из космоса, а да пре тога антисателитски ракетни системи не пониште космичко наоружање Америке која би га угрозила. Зато размишља само о оптималном броју скупих интерконтиненталних система са више бојевих глава и ефикасном брзом деловању против америчке и западне морнарице свим типовима најсавременијих крстарећих ракета, али и далекометног новог теледиригованог нуклеарног торпедног наоружања у борби против доминантног подморничког система Оhiо.
Америка формира космичке снаге за превентивно деловање и уништење хиперсоничног удара лансираног са руских балистичких интерконтиненталних ракета, али уводи интензивно брзореагујуће електромагнетско и ласерско оружје за одбрану од ракета и сателита, као и нове ваздухопловне технологије које би пробиле како руски тако и кинески А2АD штит у локалним регионима, којима су Америка и западни партнери владали и још владају. За те потребе, спрема нове моћне хиперсоничне крстареће ракете са потпуно новим ваздушно-реактивним погоном, чији би лет био недодирљив и на мањим висинама ради употребе у локалним сукобима.
А Европа?
- Остаје Европа, као најмирнија али и најнеизвеснија тачка стабилности, јер јој прети поновно наоружавање ракетним и крстарећим системима средњег домета. Овог пута, то би било пуно опасније по Русију јер су ракетни ватрени положаји у новим НАТО земљама на самој руској граници, па је време руског реаговања на евентуални западни удар сведено на минимум, или је чак немогуће. То је увек опасна провокација јер наводи на претњу нуклеарног локалног удара као јединог фактора поузданог одвраћања Запада од угрожавања руске равнотежне ракетне силе. Ипак уговор о разоружању Америка не би потписивала сепаратно са Русијом јер јој се тиме умањује и равнотежа наспрам Кине, а Кина се још не осећа довољно безбедном да би учествовала трилатерално у укупном смањењу нуклеарног наоружања. Углавном је стратешки јасно да нико ко располаже нуклеарним наоружањем средњег и великог домета не сме бити притеран уза зид, као што је то учињено са Русијом, а сада и са Северном Корејом, која је сад не само проблем због конвенционалне војне силе, већ и због тога што нема тактику првог и другог нуклеарног удара већ само једног, потпуног и тоталног, са катастрофалним регионалним али вероватно и светским последицама. Због тога чак и њени највећи непријатељи морају да брину као највећи пријатељи само да не наљуте дотичне вође Северне Кореје, која је у великом економском ропцу уведеним санкцијама. Стабилност ће, дакле, бити равнотежа нових технолошких фактора примене ракетних и космичких технологија потпомогнута ИТ сектором и командно-информационим системима, динамички уравнотежена са различитим способностима ракетног наоружања које ракетне и космички дорасле земље бирају као гаранцију властитог система одбране и његове ефикасности у складу са властитим расположивим капацитетима.
Биографија
Др Момчило Милининовић, рођен је 18. августа 1954. у Београду, редовни је професор у пензији Машинског факултета, Универзитета у Београду и редовни члан Академије инжењерских наука Србије, АИНС. Школовање и студије је реализовао на Машинском факултету Београду, на Одсеку за аерокосмотехнику. Од 1979. до 1992. ради у Војнотехничком институту на ракетном наоружању, а након тога као професор истог на Машинском факултету. Усавршавање и специјализације реализује у СССР-у, Француској и у САД-у. Хонорарни је професор Војне академије Војске Србије и до сада руководилац преко 40 предметних курсева домаћим и иностраним бечелор, мастер и докторским студентима. Руководио је на 11 домаћих и међународних пројектата, а учествовао на преко 40 пројеката отворене и ограничене циркулације. Аутор је и коаутор на преко 200 стручних и научних радова из области ракетног и наоружања уопште, и интеграције војно-технолошких система отворене и ограничене циркулације. Ментор је на бројним мастер и докторским дисертацијама домаћим и иностраним студентима. Ужа експертска област рада је ракетна и војна технологија и способности нових савремених система за потребе развоја ракетног наоружања и војске. Живи и ради у Београду.
Геополитика број 110, јануар-фебруар 2021.
