САД ће царинским ратом покушати да измештену индустрију поново врати кући како би се дисперзни ланци снабдевања локално повезали, поготово када је реч о стратешким гранама попут војне индустрије или фармацеутике. Нова администрација нема илузија да се лака индустрија, она у којој још увек доминира људски рад, може вратити у земљу. Циљ је да се врати одбегла високотехнолошка индустрија и да се истовремено привуку нове инвестиције како из Европе, тако и из Азије.
Пише: Небојша Катић
САД убрзано губе економски примат и на све начине покушавају да тај процес успоре, ако већ не могу да га зауставе. Све што се догађа на глобалној сцени само је последица тектонских промена какве су већ виђене у историји, у временима у којима је до тада доминантна сила губила свој примат. То је контекст у коме се одвија започети Трампов царински рат. Систем међународне трговине клиза у хаос и подсећа на пијану крчму у којој је неко угасио светло. Свет се убрзано деглобализује и пуца по различитим шавовима. У овој врсти економског рата, за сада нема чврстих савеза. Правде ради, треба рећи да ови процеси нису почели са Трампом а неће се ни завршити када он, овако или онако, буде сишао с власти. Трамп је ове процесе само убрзао и радикализовао.
САД су 4.3.2025. увеле нове царине од 25 процената на целокупан увоз из Канаде и Мексика. (Изузетак је направљен само код увоза енергената из Канаде где је царинска стопа повећана за само 10 процената.) Повећане су и царине на кинеске робе за нових 20 процената, с тим да се првих 10 процената примењује од 1.2.2025. а додатних 10 процената од 4.3.2025. Очекује се и увођење царина од 25 процената на робе из ЕУ а уследиће подизање царина и другим државама под изговором реципроцитета.
Канада је најавила да ће одмах узвратити и селективно повећати царине за 25 процената. Ефекат ових мера би требало да погоди око 155 милијарди долара америчког извоза. Кина ће, са помаком од недељу дана, увести нове селективне царине од 15 процената на гаму америчких прехрамбених производа а неке америчке компаније ће уврстити у режим експортне контроле. И Мексико најављује да ће према САД применити и царинске и нецаринске мере а истим путем ће кренути и ЕУ када нове америчке царине ступе на снагу.
Циљеви царинског рата
Пре него што се вратимо царинском рату, од користи је подсетити се на познато „Тинбергеново правило“. Јан Тинберген, холандски економиста који је добитник прве Нобелове награде за економију 1969, заступао је тезу да за сваки економски циљ мора постајати посебан инструмент – једним инструментом можете гађати само једну економску мету. У том контексту, циљ царина би требало да буде само један – да се заштити домаћа индустрија и обезбеди њен развој, бар до тренутка када индустрија постане довољно јака да се носи са страном конкуренцијом. Америчке царине, међутим, имају више циљева и гађају више мета … па шта погоде.
Како се агресивна царинска политика мора нечим оправдати, формални разлог за увођење царина је везан за заштиту здравља и живота грађана САД. Американци се масовно дрогирају опијатом фентанил и за то неко, наравно ван САД, мора бити крив.[1] Администрација тврди да смртоносни фентанил из Кине улази у САД преко порозне границе са Канадом и Мексиком. Царине би отуда требало да буду средство притиска на ове државе и њихове царинске службе како би оне агилније радиле на спречавању кријумчарења ове супстанце. Додатни циљ нових царина је и да се спречи улаз кинеске робе на америчко тржиште заобилазећи царине наметнуте Кини. Трампова администрација очекује да ове државе уведу и своје, додатне царине Кини и да се придруже америчком рату који би тако прерастао у глобални рат против Кине.
Нема никакве дилеме да је Кина опсесивна мета свих америчких економских казнених мера. Из америчког угла, Кина је „крива“ јер је привукла велики део америчке индустрије и тиме убила огроман број индустријских радних места. Да ствар буде гора, реч је о индустријама које су биле углавном лоциране у оним деловима САД где других великих послодаваца није ни било. Одлазећи у Кину ове компаније су оставиле иза себе економску и социјалну пустош. Наравно, америчке компаније се нису селиле само у Кину нити их је Кина присиљавала да тамо оду. Коначно, америчка компаније су само радиле оно што се деценијама промовисало баш из Вашингтона – водиле су рачуна само о интересу свог профита и својих акционара.
Када је о економском рату против Кине реч, трговински дефицит са Кином није највећи проблем Америке. За Кину америчко тржиште јесте важно, али у мањој мери него што је оно важно за Јужну Кореју, Немачку, Јапан или Италију, на пример. Највећи проблем је технолошки успон Кине па се отуда према њој примењује арсенал нецаринских мера које укључују забрану извоза одређених роба, праве се црне листе кинеских компанија и сл. Како ствари стоје, чини се да су те мере промашиле мету и да су само убрзале кинеске технолошке пробоје.
САД ће царинским ратом покушати да измештену индустрију поново врати кући како би се дисперзни ланци снабдевања локално повезали, поготово када је реч о стратешким гранама попут војне индустрије или фармацеутике. Како су уведене царине само почетак великог економског рата и како се царине и даље могу повећавати, компанијама само производња у САД нуди потпуну заштиту од казнених мера. Нова администрација нема илузија да се лака индустрија, она у којој још увек доминира људски рад, може вратити у земљу. Циљ је да се врати одбегла високотехнолошка индустрија и да се истовремено привуку нове инвестиције како из Европе, тако и из Азије. Поред царинских мера ова политика реиндустријализације ће бити стимулисана и пореским подстицајима, дерегулацијом и субвенцијама.
Све најављене мере би требало да доведу до поправљања америчког трговинског и текућег биланса и смањивања јавног дуга. Трговински биланс је у последњих педесет година у хроничном дефициту док је биланс текућих трансакција у последњих четрдесет година био у суфициту само 1991. Јавни дуг је у стратосфери и од 2011. је већи од БДП-а. Овакво стање и ови трендови су неодрживи и САД више не могу да рачунају да их могу одржавати „без суза“. Царине би, ако ништа друго, могле помоћи пуњењу буџета. (Узгред, слабљење долара би помогло трговинском билансу и без нових царина, али то не би донело нове буџетске приходе.)
И коначно, царински рат је само једно од политичких средстава у циљу дисциплиновања америчких савезника и партнера. Порука је јасна – ако желите ниже царине и лакши приступ великом америчком тржишту и/или америчку војну заштиту, морате радити оно што САД од вас траже и морате подржавати америчку глобалну политику и њене циљеве. Било како било, једно је сигурно – америчке царине се више никада неће вратити на ниво какав је био пре почетка царинског рата. Просечне америчке царине би се у наредном периоду могле кретати у распону од 10 до 20 процената.
Ризици царинског рата по економију САД
Ако се оставе по страни глобалне последице америчке царинске политике и хаос који прети светској трговини, остаје нејасно да ли ова политика може помоћи да се остваре амерички циљеви. Царинска батина има два краја, тим пре што свет више није униполаран и што америчка економска моћ више није онаква каква је била пре успона Кине. Не треба заборавити да више није реч само о кинеској моћи већ и о фантастичном индустријском успону готово целе Азије где се сада и Индија појављује као моћна економска сила. Велики број теоретичара, не само заклетих верника слободне трговине, више је него скептичан према Трамповој царинској политици. Ова политика је супротна свему што пише у економским уџбеницима и што економска наука деценијама проповеда. Трампова (не)срећа је што вероватно није читао економске уџбенике и што не држи много до теорије.
Постоје и мишљења, доста усамљена, која делимично нарушавају академски консензус. Пре пар месеци се појавио један подужи, аналитички текст у коме је скициран начин на који вероватно размишља Трампова администрација. Смисао текста је да покаже како Трампова политика није сасвим лишена логике како то на први поглед изгледа. (Та анализа је и послужила као инспирација за овај текст. [2]) Последње америчке царинске мере отварају нека кључна питања – како ће царине утицати на инфлацију, ко ће сносити трошкове раста царина и шта ће се догађати са доларом и доларским каматама.
Америка има разумне аргументе када је о царинама реч. Њене царинске стопе су у просеку најниже у свету и амерички потрошачи су куповали увозне робе увек по нижим ценама од остатка света. У светлу нових царина, овакав амбијент се може и даље одржавати само ако странци снизе своје извозне цене, и/или ако те цене задрже на истом нивоу али депрецирају своје валуте у односу на долар – или краће, ако САД превале трошкове царине на иностране актере. Када је о ценама реч, раст царина не би требало да доведе до инфлаторног шока. Укупан амерички робни увоз је само око 11 процената БДП-а. Релативно низак удео спољне робне размене у односу на амерички БДП зато неће дати превелики инфлациони ефекат. По неким проценама, ефекат царина би могао у најгорем случају да за један проценат повећа ниво цена. Наравно, неће сви слојеви становништва или привреде бити погођени у истој мери, али то се не може видети кроз јединствени индекс цена. Уз то, ова врста шока је једнократна и њени ефекти трају релативно кратко. Неугодан ефекат би уследио само ако би централна банка подизањем камата одговорила на овакав скок цена.
Са доларом је ситуација много компликованија. Константо прецењен долар је важан фактор који доприноси америчком дефициту будући да стимулише увоз и отежава извоз. Долар је прецењен јер тражња за њим није везана само за трговинске токове већ пре свега за његову улогу резервне валуте и стожера глобалног валутног система.[3] У првој фази примене царинских мера долар би, без интервенције централне банке, вероватно ојачао. То би додатно угрозило амерички увоз и поправљање трговинског биланса би остало на чекању бар неко време. Америка би могла да врши притисак на трговинске партнере да апрецирају своје валуте као што је то урадила 1985. (тзв. „Плаза споразум“) али то је тешко реализовати. Ни ЕУ ни Кини не одговора јачање њихових валута јер им то угрожава извоз. При томе, САД немају снагу какву су имале пре 40 година, а ни Кина није исто што и Јапан који је био главна мета и жртва поменутог споразума.
Додатни проблем је што ни већи пад долара ( који би помогао трговинском билансу) не би одговарао капиталном билансу. Странци који су уложили новац у америчке обвезнице би депрецирањем долара изгубили када конвертују слаб долар у своје апрециране валуте. Да би доларске обвезнице остале и надаље атрактивне, да би их странци и даље куповали, камате би морале да порасту како би надокнадиле губитак прихода услед пада долара. Такав раст камата би угрозио америчке дужнике, поготово преко хипотекарних кредита који би постали скупљи. У таквом сценарију реалност се своди на стару изреку “скупља дара него мера”. При свему томе, САД ће по сваку цену и на сваки начин, покушати да очувају централну улогу долара као резервне валуте. Тиме се “квадратура круга” додатно усложњава.
Математичари би рекли да је овде превише непознатих а премало једначина. Овај „мањак једначина“ САД могу покушати да надокнаде грубом политичком, или не дај боже војном силом. Свет је у процесу незапамћених превирања и економски рат је само део ове велике хаотичне слике. Нова америчка администрација се одлучила за хазардирање у игри великих улога. Председник Трамп је (углавном) био дете среће и остаје да видимо да ли ће га срећа и даље пратити и колико би то (не)среће донело другима.
[1] Američka farmaceutska industrija i njena glad za profitom je glavni krivac za epidemiju korišćenja opijata koji počivaju na fentanilu, ali to je nebitno za kontekst ovog teksta.
[2] https://www.hudsonbaycapital.com/documents/FG/hudsonbay/research/638199_A_Users_Guide_to_Restructuring_the_Global_Trading_System.pdf
[3] O specifičnom položaju dolara sam u tri nastavka pisao ovde: https://nkatic.wordpress.com/2011/10/13/rat-dolara-i-evra-i-deo/ , https://nkatic.wordpress.com/2011/10/18/rat-dolara-i-evra-ii-deo/ i https://nkatic.wordpress.com/2011/10/19/rat-dolara-i-evra-epilog/
Извор: wordpress.com
