БЕЗ КОМПРОМИСА У ОДБРАНИ КОСОВА
Инсистирање на „коначном решењу“ када непријатељ држи све карте и контролише фактичко стање је глупо, неодговорно, па чак и криминално. Косово није само комад земље, па чак ни део територије политичког ентитета који се тренутно зове Република Србија, већ морална вертикала српства уопште. Ко то зна, знаће и како да га брани.
Разговор водио: Слободан Ерић
Небојша Малић један је од најталентованијих и у свету најпознатијих српских аналитичара међународних односа млађе генерације. Завршио је историју и међународне односе на Универзитету Грејсланд у Ајови. Био је колумниста познатог интернет магазина Antiwar. Објавио је велики број стручних есеја и чланака из области распада Југославије и српских политичких прилика. Писао је за већи број српских портала. Небојша Малић ради као аналитичар сарадник руске телевизијске мреже Russia Today.
Поштовани господине Малићу, молимо Вас најпре да нам ближе појасните тренутне односе, односно сукоб између председника Трампа и свега оног што аналитичари и посматрачи зову „дубока држава“ – сукоба који је, по овој форми и суштини, без преседана у историји САД?
- Трамп је и данас, после годину дана председничког мандата, политички аутсајдер. Државу води као што је водио бизнис. Озбиљно намерава да оствари своја предизборна обећања – већ је смањио порезе, а сад кидише на реформу имиграције и обнову инфраструктуре. У току су реформе и у Пентагону и у многим другим областима америчке државне управе, само што то не иде баш брзо. Трампу, рекао бих, чак и одговара да се о томе не прича много, јер против себе има скоро све медије и не само демократе већ и фракције републиканске партије којима је наслеђени поредак сасвим одговарао.
Из докумената које су недавно обелоданила два комитета конгреса, испада да је претходна власт шпијунирала Трампову кампању, а потом и администрацију, на основу „досијеа“ који је, по налогу кампање Хилари Клинтон и Демократске странке, саставио један енглески шпијун. Директор ФБИ је због тога отпуштен, недавно је и његов заменик „пензионисан“, још неколико агената и виших службеника је под истрагом, а поставља се питање и ко је из претходне власти дао налог да се све то ради, да ли баш Барак Обама, или партијски естаблишмент којем је он у ствари био параван.
Ако гледате, рецимо, Си-Ен-Ен, ништа од тога нећете сазнати, јер тамо свакодневно десетине демократа причају само о томе како је за све крива Русија. То је, наиме, прича коју је екипа око Клинтонове осмислила још у јулу 2016. и која се врти и данас, не би ли се тиме оправдао катастрофални пораз на изборима.
Не само да никакви докази наводног „руског уплитања“ не постоје, већ сад покушавају да редефинишу шта се под тим уопште подразумева. Пре је било да су наводно руски шпијуни провалили у налоге те Демократске партије те Џона Подесте, шефа кампање Хилари Клинтон. Тада је Виликикс проглашен за руског агента. Онда се повела прича о „лажним вестима“ и неким циљаним рекламама на друштвеним мрежама. А кад се све одузме и сабере, све што је писало у тим порукама које је Викиликс објавио било је истина, Руси у свему томе нису ни лук јели ни лук мирисали, а Хилари је изгубила изборе зато што Американцима није нудила ништа ново или позитивно. Али људи који су цео живот уложили у естаблишмент чији је она била кандидат то не могу да прихвате.
Чини се да један део јавности разуме које су све снаге против Трампа; (глобалистички кругови, већи део Волтстрита, људи из двопартијског државног естаблишмента, пре свега из апарата Хилари Клинтон, Холивуд, Сорош, мејнстрим медији...) али нама, бар одавде, остаје нејасно ко у ствари подржава Трампа у тој унутарполитичкој борби у САД, посебно на ужем плану, унутар институција и естаблишмента. Да ли су то армија и њене безбедносне структуре? Наравно, занима нас и ко подржава Трампа на ширем плану. Да ли су то само „белци“, „конзервативци“?
- Трамп има велику подршку у војсци и полицији. За ових годину дана, по свему судећи, успео је да мање-више обезбеди лојалност и обавештајних служби, а придобио је и руководство сопствене партије. Већина његових критичара унутар републиканаца је или одлучила да иде у пензију (Коркер, Флејк) или умире (Мекејн), или ћуте. Неки, међутим, отворено раде против њега.
С друге стране, демократе имају медијски мегафон и све што Трамп уради на сав глас критикују као највеће зло које је могло да задеси Америку. Медији, који су сад већ нескривено на страни демократа, притом прећуткују да су многе од тих ставова раније заговарале саме демократе јер, дабоме, контекст и историја не постоје и једино је важно сада и овде и да се мрзи Трамп. Чак и по цену, рецимо, величања Северне Кореје, као што су радили ових дана на олимпијади. Сутра ће опет мрзети Северну Кореју и претити ратом, али данас је то прилика да се вређа Трамп, и ето.
Ви сте аналитичар и сарадник руске телевизијске мреже Русија данас. Како објашњавате ту атнируску хистерију у америчким медијама поводом наводног „мешања Русије у председничке изборе у Америци“? Како оцењујете однос званичне Москве према унутрашњој борби унутар САД, као и уопште понашање Русије у међународним односима, последњих неколико година?
- Надам се да се подразумева да су ово моји лични ставови и запажања. Не могу да говорим у име РТ (наш глодур то одлично и речито ради сама). Русофобију је у САД лансирала Клинтон током кампање, јер је Трампов приступ претио самом концепту америчке империје, а то војно-индустријско-шпијунски комплекс није могао да дозволи. Али ни Москва ни Пекинг не иду на грандиозне гестове, филипике у УН или претње силом, већ тихо и методично обављају задатке које су поставили својим генералима и дипломатама.
Приметићете да су руски одговори на америчке провокативне гестове непредвидиви, конкретни и углавном далеко ефективнији. На пример, Турци оборе руски авион и убију амбасадора, а ево их шест месеци касније свађају се са Американцима а шурују са Москвом. Погледајте само Сирију и ко је шта тамо урадио за протекле две године. Вашингтон много и гласно прича, и још има способност да разара и убија, али све више постаје јасно да је Русија далеко конструктивнији играч на светској сцени. Кинези су то већ апсолвирали.
Нас, наравно, највише занима колико ће се промена у председничкој администрацији одразити на Србију и Балкан. Да ли смена Брајан Хојт Јиа, као и оптимизам Дачића после сусрета са Тилерсоном да је „састанак био веома добар и даје велику наду да ћемо имати успешну сарадњу у наредном периоду“, представљају неку врсту позитивног сигнала, наговештаја уравнотеженијег односа Вашингтона према Београду?
- Прилика да се направи неки већи заокрет у америчкој политици била је одмах после избора. Не кажем да је сад касно – одлазак заменика помоћника показује да Тилерсон ипак врши „велико спремање“ Стејт департмента – али не можемо очекивати да Американци промене двадесет пет година политике према Србима преко ноћи и без повода. Да постоји српска дипломатија (о некој родољубивој власти да и не говорим), досад би упутила сто предлога како да САД промене своју политику а да то одговара и Србији и Трамповој идеји „поново велике Америке“.
Притом не мислим само на позивање на правду и поредак; то су ствари за које Американци у пракси нимало не хају. Трампова власт је пре свега прагматична: ако виде да могу нешто да добију променом става према Србима, веће су шансе да се то и деси. С друге стране, ако Србија обећава апсолутну послушност и ничим не показује да јој садашње стање смета, зашто би га Вашингтон мењао? Кад још узмете у обзир да се Хрватска, Албанија, Монтенегро и „Косовија“ максимално улизују Америци, не треба бити политички аналитичар да се предвиди чију ће страну Американци да држе.
Како бисте, из Ваше перспективе, могли оценити тренутно стање у Србији, посебно настојање председника Вучића да иде ка коначном решењу питања Косова
и Метохије? Откуд и чему толика брзина и посвећеност да се сада реши овај вековни проблем?
- Инсистирање на „коначном решењу“ када непријатељ држи све карте и контролише фактичко стање је глупо, неодговорно, па чак и криминално. Ко то од Србије тражи? Тражио је Хојт Ји, па шта? Тражио је Брисел, односно Берлин, али они сад муку муче са Енглезима, а и Меркеловој се љуља под ногама. Потпуно је сумануто да Вучић на томе инсистира. Нема ту ни стратегије, ни тактике, ни Милошеве мудрости, нити било чега што се призива као оправдање. Уосталом, Косово није само комад земље, већ срце и душа свих Срба, а не само оних којима је Вучић председник.
Видимо да председник Вучић у настојању да реши „проблем Косова“ има прећутну подршку највећег дела прозападне опозиције, а охрабриван је да то чини од стране међународних званичника и невладиног сектора у Србији. Како то коментаришете и како охрабрити Србе да истрају у одбрани своје јужне покрајине? Коме је време сада савезник?
- Време је увек било на страни Срба, јер „земаљско је за малена царство“. Где су сада Османлије, Аустроугарска, Трећи рајх? Али то само важи под условом да се ми не предамо, да ми не прихватимо неправду као правду, лаж као истину, тзв. Косово као државу. Јер тим признањем онда поричемо себе. Зато се на њему и инсистира. Опет кажем, Косово није само комад земље, па чак ни део територије политичког ентитета који се тренутно зове Република Србија, већ морална вертикала српства уопште. Ко то зна, знаће и како да га брани.
На крају Вас молимо да прокоментаришете стање у региону, посебно у Македонији и Црној Гори, али и на целом „западном Балкану“, чије државе је Брисел позвао да уђу у ЕУ – у оквиру недавно усвојене „Стратегије ЕУ за Балкан“. Како у оквиру тога оцењујете однос званичног Београда према сународница у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и однос према Републици Српској?
- Мени се лично израз „западни Балкан“ гади. Као да не смеју да кажу Југославија, чак ни бивша, ваљда зато што се стиде своје улоге у њеном убиству. ЕУ сматрам „тамницом народа“ у којој се ама баш нико сем Немаца није усрећио. Па чак не ни обични Немци, већ само њихове вође. Замислите ту слободу и демократију у којој Меркелова прети Пољацима, Чесима, Словацима и Мађарима што неће да приме мигранте које је она својевремено самовољно позвала у Немачку! Није никакво чудо што Енглези беже из те и такве Уније. А Србима би наводно Унија требало да буде идеја водиља за светлу будућност, чим се одрекну себе... Ко је овде луд?
Што се тиче односа према Србима на просторима некадашње Југославије, чини ми се да се Београд патолошки боји оптужбе за „великосрпство“, тог бича за утеривање послушности из Брозовог доба, да као реакцију форсира „малосрбијанство“, где су Срби ван граница УЖАС-а тек некакве мањине, достојне, рецимо, индијанских резервата или бантустана. Ником ништа што су те државе направљене од отете и отуђене земље. Нема везе што се тиме сама Србија своди на „круг двојке“, је ли. То је самопорицање на делу. Уместо да се званични Београд бори за сваког Србина, дешава се супротно: да је и њима као и Западу свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши.
Геополитика број 106, март 2018.
