Геополитика преноси интервју познатог аустријског писца, нобеловца Петера Хандкеа: "Телевизијске слике и коментари о српским нападима у Словенији шокирали су ме, али сам помислио − овде нешто није у реду. Уверио сам се да је све другачије него што су западни медији преносили, да је реч о демагогији. Уочио сам да је српски народ напуштен од свих".
Разговор водили: Петер Прискил и Александeр Дорин
Господине Хандке, откако је Петер Вајс у јавном саопштењу, као и летцима и позоришним представама осудио америчку агресију на Вијетнам, Ви сте први писац високог ранга са немачког говорног подручја који је о уништењу Југославије од стране НАТО-а децидирано заузео став. Шта Вас је подстакло да се заложите за нападнуту страну?
- Требало је, верујем сада, још раније да се заузмем. Свих тих година за време рата против Југославије мислио сам: све што се дешава није у реду; „добро“ и „зло“ нису никада били тако разграничени. Наравно да су ме телевизијске слике и коментари о српским нападима у Словенији шокирали, али сам помислио − овде нешто није у реду. Овај се народ од Турака ослободио, а у Другом светском рату од фашизма. И онда та мржња у коментарима, у реторици, то ме је учинило скептечним. У јесен 1995, у току преговора у Дејтону, одлучио сам да са двојицом пријатеља отпутујем у Југославију.
Одмах сам приметио да у земљи, а био сам у Београду, влада велика туга. Опозиционари које сам упознао, нису ме могли својим ставовима убедити. Била је мрачна и неизвесна атмосфера. Онда сам са руководиоцем „Гете института“ у Југославији и са пријатељом из Салцбурга пропутовао кроз Србију. Дошли смо у Крагујевац, где се у Другом светском рату одиграо ужасан масакар, па, кроз дубоко завејане пределе, до Дрине. Уверио сам се да је све другачије него што су западни медији преносили, да је реч о демагогији. Уочио сам да је српски народ напуштен од свих. Хтели смо да уђемо у Босну, али нам цариници нису допустили. У повратку, са пријатељем из Салцбурга, видео сам: Србија је била испражњена, свугде велика хладноћа, нигде се није ложило, док су се на једва проходним улицама могли запазити само гавранови и мртви пси. Некако смо се пробили до Новог Сада и потом ушли у Мађарску, где је све било другачије јер је грејање радило, и земља је нормално функционисала, па сам наједном помислио: оволика разлика у овим двема државама се мора испричати.
Како сте доживели догађаје у Сребреници?
- Тада, у јулу 1995, није још уопште било јасно шта се све одиграло у такозваном масакру у Сребреници, пошто је више било гласина него чињеница. Једна ми је пријатељица рекла да је она убеђена да су се после пада Сребренице десила велика зла и недела. Када смо тада поставили питање да ли је то стварно истина, дошли смо у ситуацију да нас неко оптужи да негирамо масакр. Поставио сам многима неколико питања: како се фотографишу све те жртве, како ради новинари... И онда долази један лик из „Шпигела“, из Хамбурга, на два дана у Сребреницу, пије неколико вискија, наилази на преводиоца који не симпатише Србе, и који има своју причу о догађајима у земљи. Кога ћемо наћи за преводиоца, ко нас води и куда? То су одлучујућа питања, и ако сваки новинар на њих не обрати пажњу, онда се на веома лак начин мирна бомба може запалити.
Какве су биле реакције медија на Вашу књигу „Правда за Србију“?
- Четири седмице била је апсолутна тишина, сасвим неубичајно, без икаквих реакција… Али се убрзо све формирало: владало је мишљење да ће Хандке, ако све овако даље иде, све преокренути − мора се реаговати. У немачким часописима „Цајт“ и „Шпигел“ оптужили су ме да поричем геноцид.
А реакција читалаца?
- У почетку је стварно било доста добрих реакција.
Шта је, по Вашем мишљењу, уопште била улога западних медија у Југославији? Масовна силовања или етничка чишћења итд, биле су уобичајне фразе медија.
- И пре сукоба имао сам велике симпатије за Југославију и српске писце. Београд је за мене најотворенији град Балкана, много отоворенији од, рецимо, Атине, а да не причамо о Љубљани. Како је уопште дошло до сецесије Словеније? Био сам до 1991, када су они започели свој изгубљени рат, члан Словеначаке академије наука и уметности, да би се одједном оградили од мене. Реч је о наследницима нациста, о пешацима из Другог светског рата, који су сада поново дошли до изражаја. Они су наједном дошли са свих страна: из Аргентине, Канаде и Америке, они којима су родитељи преко Ватикана слали новац. Они су се вратили, играјући притом лагану игру, јер су иза себе имали јак лоби. Сада су свуда на кормилару наследници бивших фашиста. Не разумем како стари борци отпора у Словенији или у Хрватској све ово преживљавају. Мора да се велика туга увукла међу њих, ако су уопште још у животу.
Перверзно звучи да је читав овај поход изведен у име демократије.
- У овом контексту не могу више да чујем реч демократија. Ова реч је захваљујући медијама превазиђена и прошла, и када ми неко каже да се све ради у име демократије, тада одмах знам с ким имам посла.
Са овом речју могу се данас сви злочини оправдати и сакрити. Потребно је само изговорити „демократија“ – и цео случај је окончан.
- У данашњем времену демократија значи управљање народима, па због тога ни у Француској нема демократије већ олигократије, неке врсте прикривене диктатуре. Али је зато, по њима, Милошевић био диктатор, иако је он пре свега био трагична личност.
Ви сте на Милошевићевој сахрани у Београду одржали говор. Због чега сте се на овај корак одлучили, и какво је Ваше мишљење о бившем председнику Југославије?
- Посетио сам Милошевића у затвору, и, да будем искрен, било ми га је жао. Он није био националиста него комуниста, и залагао се на последњем гласању за будућност Југославије и против њеног распада. Нисам у свему сагласан са комунизмом, али сам разумео да се Југославија могла сачувати само у оквиру социјалистичког уређења. У распаду државе католицизам је такође одиграо значајну улогу; у Словенији, а особито у Хрватској, био је агресивно присутан. У историји нема понављања, али зато има одобравања, што понекад доводи до веће катастрофе. Тада, на почетку грађанског рата у Југославији, папа се одмах определио за једну страну и јавно подржао хрватски католицизам.
Било је и говора да је Милошевић преминуо због „немарног односа“ медицинског особља у Хагу.
- И ја тако мислим. Не постоји ниједан потписани документ од Милошевића којим би се доказало да је он имао било шта са геноцидом, баш ништа. Ничега није било, сем конструкције „измислићемо заједничку банду од Срба и Србије и паравојних јединица.“ Уколико ову фикцију прихватимо, онда је све могуће, и тада можемо осудити кога год желимо, чак и без јавног процеса. У случају Милошевића процеса није ни било, нико се више након две седмице није интересовао за случај. Ту су била четири човека, затим правнички разред из Амстердама, и три правника из Аустрије, као и неколико студената. Тако је и са Караџићем и Шешељом, па и са осталим притвореницима.
Од пресудног значаја су уцене у форми тзв. „plea agreements“. На тај начин је Биљана Плавшић приморана да оптужи Караџића и да сама призна своју кривицу. Она је признала чак и оно за шта није одговорна. Сасвим је јасно да се ради о следећој игри: „ти имаш избор или да више никада не одеш одавде, или да изађеш за десет година, ако си коперативан“. У том тренутку, пре него што дамо одговор, потребно је претходно добро размислити.
- Вратимо се поново дешавањима у Сребреници, где се стално говори о 8000 жртава и најгорем масакру по окончању Другог светског рата, који пореде са Аушвицом и немачким фашизмом. Акценат се нарочито баца на 8000 мртвих. Можда се догодио осветнички масакр или шта већ, не знам, ја нисам експерт. Шест пута сам био у Сребреници, али никада људе нисам питао о случају. И Кравицу познајем, и околна села, где су многи засеоци тотално уништени од војске Насера Орића. Тада је пуно Срба живело у Сребреници; у међувремену су муслимани тамо јако заступљени. У Сребреници је мржња и те како присутна. Нико се од западних медија није интересовао како је дошло до тога да Орићеве јединице побију од 2000 до 4000 Срба, јер то никога не занима. Дакле, Срби су скоро без борбе заузели Сребреницу, Насер Орић је побегао у Тузлу, или где је већ поседовао ноћни локал…
Био је евакуисан од стране француске војске…
- …И Младић је жену у децу сместио у Тузлу. Посветио сам доста интересовања уништеним селима у околини Сребренице у размаку од двадесет-тридесет километара. Ради се о брдовитој територији са понекад и неприступачним засеоцима, који су свесно уништени. У Кравици су на српски Божић 1993. године преко педесет особа убили, не само мушкарце, него и жене и децу. Шта је геноцид? Геноцид је онда када се жене и деца убијају.
Превод: Милан Старчевић
Извор: Немачки часопис „Ketzerbriefe“
Геополитика број 52, мај 2012.
