„Косово је српско као што су француски замкови Лоаре, планина Сен Мишел или Алзас и Лорен. У свим туристичким водичима старе Југославије, Косово се назива „Старом Србијом“, као у предивној књизи Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко“, која је у Француској објављена у издању „L’Âge d’Homme“. Европа и даље ништа не зна о српској историји, и то је тужно“.
Разговор водио: Слободан Ерић
Поштовани господине Бесон, у једном интервјуу сте веома лепо говорили о љубави која покреће човека; љубави могу бити различите: на један начин волите жену, на други родитеље... Кад већ говоримо о љубави, утисак је да се између Вас и Срба догодила љубав. Да ли је тај утисак исправан?
- Први пут када сам дошао у Србију – у ствари, то је био други пут, јер сам први пут дошао у лето 1972. године са својим родитељима, Кнез Михајлова није још била пешачка улица, одсели смо у Ексцелзиору, прошетали се поред Дунава, у колима сам писао свој први роман који је објављен две године касније („Мали љубавни јади“ – „Les petits maux d’amour“) – било је то у октобру 1990. године, када сам дошао за Октобарске сусрете, по савету мог пријатеља Едварда Лимонова, на које ме је позвао Мома Димић.
Био сам са девојком коју сам обожавао − Клеис, из романа „Вештина завођења“, једне од мојих пет књига коју је издао „Цептер Бук“ („Zepter Book“) − и нисам присуствовао ниједном округлом столу, ниједном колоквијуму. Водили смо љубав у нашој соби бр. 914 у Хотелу Славија или смо се шетали Београдом. Имао сам тада тридесет четири године, а она двадесет четири. Остали смо три недеље у Београду уместо предвиђених пет.
Од тада смо се наравно растали и постали пријатељи (она је дуго била мој аташе за штампу у мојој бившој издавачкој кући), али то је и даље једна од најлепших љубавних успомена, та врло блага јесен којој није било краја.
Дуго сам веровао да волим Београд због те девојке – која такође има име једног града: Фиренца (Florence) – после сам веровао да сам волео ту девојку због Београда. А у ствари сам истовремено волео и њу и Београд, и то врло јако.
Флоранс и ја смо остарили, али не и град. Град се, напротив, подмладио. Када нас више не буде, Београд ће и даље плесати, у својој лежерној хаљини, за неке друге Патрике и неке друге Флоранс.
После те јесени 1990. године, која је дубоко урезана у моје памћење, долазио сам у Београд још педесетак пута – пре рата, за време рата, пре бомбардовања, за време бомбардовања, после бомбардовањ, за време Милошевића, за време Коштунице, за време Николића – увек са истим дубоким, чудним и необјашњивим одушевљењем.
Многи моји пријатељи Срби су умрли – Мома, новинар Душко Станковић, професор Михајло Павловић, Момо Капор, Владимир Димитријевић, Милена Новковић – и понекад имам утисак да лутам гробљем, али модерним гробљем, пуним младих момака и девојака, где живот није стао.
Не волим да описујем природу свог односа са Србима: сачињен је од хиљаду ствари које су повезане са њиховом и мојом историјом, од тајних и мутних ствари, о којима не може да се прича у једном говору, или једном интервјуу. Покушао сам то да урадим у својим књигама, нарочито у књизи објављеној у Србији под насловом „Срђан, Милош и Милена“ („Les Frères de la consolation“), коју је превела чувена Дана Милошевић.
Колико су развоју те обостране љубави допринос дале Српкиње? Један Ваш роман, који је преведен и на српски, носи наслов „Дара“. Шта је иницирало, шта је био повод, а шта суштински узрок тога да Ви у јеку најжешће медијске кампање станете недвосмилено на страну Срба, и тиме као писац ставите себи гомилу проблема на врат? Претпостављам да су Вас у Француској медији цензурисали, а књижевни естаблишмент изложио игнорисању.
- Дуго сам тврдио да српске жене треба оставити српским мушкарцима, јер су они једини довољно јаки мушкарци који могу да их подносе, али после двадесет година присуства у вашој земљи, тешко сам могао да одолим шарму ваших дама, али је то било без утицаја на моје ангажовање у корист Србије. Углавном се ради о дугим и озбиљним везама, које су базиране на задовољству, али такође и пријатељству и поштовању. Можда сам био презаузет пакленом борбом коју сам водио у својој земљи против људи жестоко антисрпски настројених, којима су помагали француски медији, да бих се заиста посветио љубави у Србији. Али са великом нежношћу се сећам кратке косе и Дијаниног савршеног лица, Милиног шешира, Елениних осмеха, Недине елегантности – и нарочите једне ситне Црногорке која је носила наочаре, једне од најинтелигентнијих жена које сам икада срео, која је вероватно моја једина љубав за којом ћу жалити. Она је била сестричина једног Милошевићевог министра. Заборавио сам њено име: једино што сам од ње заборавио. Провели смо две ноћи заједно, једну у „Паласу“, другу у „Интерконтиненталу“. Две магичне ноћи у Београду, од толико других које су проживели неки други мушкарци и неке друге жене...
Поводом медијске кампање против Срба, пред том најездом површности и баналног закључивања, размишљао сам да ли та цивилизација из које долазе такви „репортери“, „аналитичари“ и „експерти“ са таквим приступом може разумети саму себе, да ли може препознати фундаменталне проблеме у свом окриљу. С тим у вези, како оцењујете тренутно политичко, економско и духовно стање у Француској, као и стање у оквиру овог дела Европе, који зовемо Европска унија?
- Француској и Европи иде доста добро: сви они који су, као ја, често путовали по Африци, Азији и Латинској Америци, рећи ће вам исто то. Мрзим катастрофизам новинских коментатора. Изгледа као да су плаћени да плаше или да своје читаоце бацају у депресију. Желе себе да направе важним тако што најављују катастрофе. Јако софистициран систем контролишу, управљају њиме и организују људи са високог нивоа. Технолошки напредак је невероватан. Наравно, постоји један неприхватљив социјални слом против којег се треба борити свакодневно. Изненађен сам када људи мисле да промена председника може да им побољша живот. Откако сам у активном животу – почео сам да објављујем књиге и да радим за новине са седамнаест година, 1974. године – доживео сам шест француских председника: Помпидуа, Жискара Дестене, Митерана, Ширака, Саркозија, Оланда – и ниједан од њих није променио мој живот. Мао Цедунг је стално говорио, и то ми је његова омиљена реченица: „Снађите се!“ То је реченица коју би Срби морали да разумеју, јер су врло паметни, храбри и вредни.
У Француској се, у односу на друге земље западне хемисфере (Европска унија, Америка), највећа пажња посвећује култури. Шта се данас највише чита у Француској, која је то врста књижевности, односно тренда, и где бисмо данас могли да лоцирамо читаоце романа у француском друштву, у који социјални и професионални амбијент? Ко су ти људи, који упркос дигитализацији и интернету имају мотива и времена да читају романе?
- Као члан жирија једне од највећих француских књижевних награда, Гонкур (награда Ренодо), често морам да читам своје савременике. Генерални ниво је доста добар, било да се ради о популарној књижевности, или оној истраживачкој. Могао бих да вам цитирам педесетак имена, али вам она ништа не би значила јер њихове књиге нису преведене на српски језик. Био сам у Београду са Фредериком Бегбедером и Ериком Нојхофом 2010. године, моја два блиска пријатеља које је такође објавио „Цептер Бук“. Волим њихову озбиљну књижевност, пуну превирања, али која је такође и весела, елегантна, врло француска – књижевност Француске пре Новог Романа и Бернара Анрија Левија. Не свиђају ми се књиге Уелбека, али обожавам његове интервјуе. Мој пријатељ, Пјер Живадиновић, из издавачке куће „Паидеиа“, објавио је књигу Амели Нотомб, која је врло занимљив писац због својих необичности, и Андреју Макина, који ме иритира својим излишним стилом и будаластим поукама. За време мог последњег доласка сам видео да је „Лагуна“ објавила Давида Фонкиноса. Он је сјајан писац, мало превише сентименталан за мој укус, али сви знају да ја немам срце, зато и подржавам Србе. Пјер је такође објавио Ешноза, који је заиста квалитетан.
Један од Ваших романа носи наслов „Христов Гроб“, који се бави средњим веком и крсташким ратовима, и са њим сте постигли успех у Француској. Мислим да без обзира што би се, гледано из ове перспективе, тај период могао објаснити као суров и „мрачни средњи век“, да је то било доба великих идеала, а то управо данас недостаје Европи. Шта је порука те Ваша књиге? Успут, један српски писац је духовито приметио да је „средњи век био можда мрачан са становишта уличне расвете“.
- Као дете сам био фасциниран неким земљама (Југославијом због моје мајке Хрватице, Русијом, Тајландом, Конгом, Мексиком, Јапаном, итд.) и неким епохама (грчким античким добом, средњим веком, француским деветнаестим веком, нацизмом, послератним добом у САД) и мислим да сам због тога провео цео живот путујући у простору и времену. За путовање у простору постоји авион, а за путовање у времену постоји перо. Неке књиге сам писао да бих се буквално пренео у неке друге епохе. Пошто сам желео да следим Годфроа Бујонског – а касније и Светог Луја – на Блиски исток, који се тада звао само Исток јер Далеки исток још није био откривен, написао сам „Христов гроб“, који је преведен на српски језик у издању „Рада“, издавачке куће која више не постоји, колико знам.
Тринаести век је епоха освајачког, ратничког, суровог и крвавог хришћанства, као што је то данас, на пример, ислам у неким земљама. За човека из тринаестог века је незамисливо не веровати у Бога, као што је данашњем човеку незамисливо не веровати, на пример, у демократију. Бог је био апсолутна догма која није смела да се напада, као данас демократија. Или Алах код муслиманских народа. Оно што ме занима је сукоб човека са сопственом епохом. У „Христовом гробу“ постоји један лик који је атеиста. Зато он мора да осећа неку повезаност са ђаволом. Као данас Арапин који није муслиман. Или Француз који је непријатељски настројен према демократији. Или неко ко је пријатељ Срба! У мом роману о Пушкину, који је објавио „Цептер Бук“, „Пушкинова смрт“, Пушкин је у сукобу са својом епохом: то је сукоб који ће га на крају убити. То је роман који се састоји од занимљивих догађаја о ђавољој милости и Божијој злоћудности.
Велики број популарних књига, које нам долазе и са оне стране Атлантика, које су постале бестелери данас, често имају неку парадуховну тему: „египатски фараони“, „мистика индијског истока“, „темплари“. Узмимо пример невероватног успеха Ден Брауновог „Да Винчијевог кода“; то су духовни сурогати, псеудо-духовност обрађена површном књижевношћу, али то ипак сведочи да човек не може да живи без неког духовног света... Шта Ви мислите о томе?
- Људи су читали глупе књиге у свим епохама: не видим зашто би наше време побегло од тог правила. У седамнаестом веку, Томас Корнеј је имао више успеха – нарочито са „Тимократом“, својом првом трагедијом написаном 1656. године – него његов брат Пјер. А у деветнаестом веку, Александар Дима син тријумфовао је у позоришту са „Дамом с камелијама“, а дела његовог оца више нико није читао, због чега је син морао да га издржава. Он је о свом оцу изговорио једну невероватну реченицу, што је иначе једино што се памти од њега: „Мој отац је као река, а у реку може да се пиша“. Наравно да постоји код човека потреба за духовношћу, што је и разумљиво због невероватне количине патње са којом се сукобљава за време свог постојања, а чији одвратни закључак је смрт. Можда Бог очекује од нас да не верујемо у њега у неком херојском чину, како не бисмо подлегли страху: то је у ствари крајњи тест да уђемо у његов рај...
Ви сте написали толико књига колико отприлике имате година. Из тога би се могло закључити да Ви лако пишете и да писање није тежак посао. Али, да ли је тако? Ово питам јер мислим и да су писање и читање књига данас веома важни процеси и једина су брана за мозак од тренда опште банализације и манипулације. Мислим да је човек који само гледа велике телевизијске станице и ништа не чита веома погодан за манипулацију, односно без читања се не може схватити шта се данас реално у свету догађа. Како Ви као писац размишљате о писању и читању?
- Нисам активиста који се бори за читање и писање, који су по мени таква задовољства да не разумем зашто толико људи себе ускраћује од тога. Сви они који су најавили крај света су се преварили, али су у исто време били у праву: за петсто милиона година, Земљу ће уништити Сунце. Али ћемо дотле можда наћи неко решење. Када видим шта људи читају, помислим да би им било боље да ништа не читају. Много ми се свиђа једна Ничеова реченица: „Још један век читалаца, и сама мисао ће почети да смрди“. Такође је рекао: „Мрзим лењивце који читају“. Наравно, читају непрестано, нарочито у Ници. И ја сам такође много читао у Ници. Али, нажалост, нисам постао Ниче. Било је много књижевника међу антисрпским идиотима против којих сам се борио двадесет година. Чак су били антисрпски настројени у име културе. Сетите се библиотеке у Сарајеву!
Европа хоће Србе да убеди – а нажалост у томе помажу и неки српски политичари и интелектуалци – да Срби да треба да се одрекну Косова зарад уласка у Европску унију. Проблем је што се велики део Срба и заморио, године притиска су произвеле осећај исцрпљености. Како Ви гледате на ту „светлу будућност“ која се Србима обећава, и шта Ви мислите о Косову?
- Косово је српско као што су француски замкови Лоаре, планина Сен Мишел или Алзас и Лорен. У свим туристичким водичима старе Југославије, Косово се назива „Старом Србијом“, као у предивној књизи Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко“, која је у Француској објављена у издању „L’Âge d’Homme“. Европа и даље ништа не зна о српској историји, и то је тужно. Разумем Србе, који су уморни од борбе и који су спремни да се одрекну Косова да би ушли у Европску унију како би напокон били спокојни и могли да употребе своју енергију и памет, како би свету показали за шта је тај елитски народ способан.
Али Косово ће једног тренутка, на овај или онај начин, поново постати и остати српско. Албанци имају једну државу, која носи исто име као и они: Албанија. То је једна лепа земља која читавом свету обезбеђује људске органе. Тако ће немачки и швајцарски пензионери ускоро моћи да живе и сто педесет година са српским срцем од двадесет година.
Господине Бесон, Ви сте заиста толико пуно задужили Србе, да Вам ми то тешко можемо вратити. Ипак, за похвалу је гест председника Томислава Николића који Вам је уручио Орден српске заставе за „неговање веза француског и српског народа и одбрану интереса Србије“. Са каквим осећањем сте примили ту награду, и да ли пријатељство српског и француског народа може надживети искушења попут НАТО-а и 1999, Бернара Анри Левија?
- Одликован сам и Орденом српског ратника, са степеном витеза, а добио сам га од организације ратних ветерана крајем 90-их година. То ме је дубоко дирнуло, нарочито када сам упознао у резиденцији амбасадора Србије у Француској последње српске живе ратне ветеране.
Председник Николић ме је одликовао дан после потписивања споразума о Косову. Било је демонстрација у Београду. Изгледао је забринуто. Треба признати да је његов простор за деловање изузетно мали. Избегавам да судим политичаре. Мој терен је идејна борба. Или, у приватном животу, сентиментална борба!
Често цитирам Луја XIV, који је у вези са Расином рекао: „Мисли да све зна јер зна да пише стихове? Жели да буде министар јер је велики песник?“.
Што се тиче увреда које сам претрпео због мог просрпског ангажовања, али које су ми изгледале безазлено у односу на патњу коју је ваш народ трпео толиких година, пада ми на памет једна руска пословица: „Увреде се не каче о оковратник“.
Такође постоји један диван пасус у „Илијади“, који бих желео да цитирам за крај овог интервјуа: „Као кад магарац спори у пркос дечацима иде крај њиве, већ се многе поломиле о њега мотке, ал’ он тамани усев; све чвалик батина стоји како га млаве дечаци, ал’ слаба је њихова снага, најзад једва га крену, кад сит се већ најео хране.“
Превод са француског: Светлана Максовић
Геополитика број 66, септембар 2013.
